Парастос и комеморација јунацима Легетске битке На пољу Легет, попришту истоимене битке, која се одиграла 6. септембра 1914. године, у суботу 5. септембра 2026. године, служен је парастос и одржан традиционални комеморативни скуп за жртве Тимочке дивизије првог позива српске војске, која је у покушају да изненади аустроугарске снаге на сремској обали Саве и одвуче пажњу са главне тачке планираног српског напада форсирала моћну реку и доживела трагедију у којој је из строја избачено око 6500 војника. Парастос жртвама служили су свештеници Српске православне цркве, а делегације локалне самоуправе, борачких и других удружења положиле су покрај спомен обележја венце и одале пошту страдалима. Присутнима се у име свештенства обратио протојереј-ставрофор Саво Ракита, архијерејски намесник сремскомитровачки, који је на почетку беседе пренео благослов Његовог Високогпреосвештенства Митрополита сремског Василија, а потом се осврнуо  на питања самог рата и његове суштине. Том приликом цитирао је део из Светог писма Новог завета, у коме је Господ рекао да ће ударити народ на народ, и царство на царство. Присутнима се обратио и Владимир Санадер, председник Скупштине Града Сремске Митровице, који је подсетио присутне на трагедију српске војске, али и узвишене идеале слободе и љубави према отаџбини коју су српски војници носили у својим срцима. На комеморативном скупу уприличен је и културно-уметнички програм. Скупу на Легету присуствовали су и чланови литерарне секције Основне  школе „Свети Сава” из Сремске Митровице, који су овогодишњи победници конкурса ,,Мој јунак са Солунског фронта”. Међу ученицима – Светосавцима били су Стефан Јовановић, Огњен Спасојевић и Мила Шаша, којима је припала част да након молитава на споменик јунацима из Првог светског рата положе цвеће.

Парастос и комеморација жртвама усташког терора у Срему У недељу 6. септембра 2026. године на старом православном гробљу и меморијалном комплексу Спомен-гробље у Сремској Митровици обележена је 84. годишњица од масовног страдања становништва Срема у усташким рацијама Виктора Томића током 1942. године. Традиционално, у капели Преподобне мати Параскеве, Његово Вископреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије са митровачким свештенством и осталим јерејима служио је Свету архијерејску Литургију, а потом и парастос над хумкама неколико хиљада невиних стадалника насилно доведених из свих крајева Срема, који су потом и мучки уморени.  Митрополит Василије у својој беседи после Свете Литургије подсетио је на многобројна страдања српског народа, осврћући се на речи блаженопочившег патријарха Германа, који је рекао да опростити морамо, али заборавити не смемо. Архипастир сремски беседио је и о тешкоћама човековог живота на земљи, али и крајњем смислу тог живота, указујући на значај вере у васкрсење и други долазак Господа Исуса Христа. Након одслуженог парастоса када су хумке страдалника преливене црвеним вином, симболом невино проливене крви Господње и мучеништва,  присутнима међу којима су били заменица градоначелника Сремске Митровице Даница Недић, председник Скупштине града Владимир Санадер, представници војске, борачких и других удружења, обратио се ђакон др Никола Лукић, професор на Православном богословском факултету у Београду. Професор Лукић говорио је о историјским, али и духовним аспектима страдања српског народа у Независној држави Хрватској наводећи конкретне примере систематског затирања њиховог имена, вере, писма, обичаја  и националне културе. Представници локалне самоуправе, борачких удружења, Министарства одбране и остали гости традиционално су поред камене плоче на спомен-обележју положили венце и цвеће, док је у наставку комеморативног скупа приређен пригодан културно–уметнички и духовни програм.

Молебан на почетку школске године у Сусеку У 14. Недељу по Педесетници, Свету Литургију у храму Светог архангела Гаврила у Сусеку служио је јереј Никола Ерцег, надлежни парох. Данашње Евхаристијско сабрање је било посебно радосно, јер је велик број деце приступио Светој чаши, сјединивши се тако са Часним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. По завршетку Евхаристијског сабрања, служен је молебан поводом почетка нове школске године. По свршетку молитве, окупљенима се бираним речима обратио отац Никола, поучавајући их о врлинама и догађајима наглашеним у Светом Јеванђељу. Дружење је настављено у порти храма, а дечија игра је посебно улепшала овај празнични дан.   Текст: Свештеник Никола Ерцег Фотографије: Лазар Радишић

Беседа Патријарха Порфирија на опелу генералу Ратку Младићу Беседа Патријарха Порфирија одржана 7. септембра 2026. године на опелу генералу Ратку Младићу: Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, ожалошћена породицо и сродници упокојенога генерала Ратка, браћо и сестре, Кад год се сабирамо на молитву и када год служимо свету Литургију, ми, православни хришћани, се молимо за мир свега света, молимо се да сви дођу у познање љубави Христове, молимо се за спасење сваког човека, јер је то воља Божија. То и овога пута чинимо. Данас нас је Промисао Божји сабрао на ово свето место да се молимо за покој душе и за спасење новопрестављеног раба Божјег, брата нашег, генерала Ратка. Браћо и сестре, много тога у човековом животу може да се догоди, али и да се не догоди. Многе околности могу да нас мимоиђу, многи путеви могу да остану несавладани. Једино што ће се сигурно догодити свакоме ко се родио, свакоме ко је из небића призван у биће, једино што нико од нас неће избећи, јесте да ће једном отићи са овога света. Смрт је не само највећа енигма човековог постојања него и највећи непријатељ читавог људског рода и сваког појединачног човека, од Адама до краја света и века. Зато је свети апостол Павле назвао смрт управо „последњим непријатељем“, говорећи: „Последњи непријатељ укинуће се — смрт“ (1Кор 15, 26). У тим речима садржана је сва трагедија човековог постојања, али истовремено и сва нада хришћанске вере: смрт јесте непријатељ, али није непобедива. Зато се пред тајном гроба поставља једино важно питање: да ли је смрт последње што можемо рећи о себи? Да ли је гроб крај свега? Који је смисао човековог постојања ако је ништавило његова крајња перспектива? Зашто му је дато да воли, да се радује, да тугује и пати, да се жртвује, да чезне за истином, лепотом, за добротом и за вечношћу, ако се све на крају завршава у гробу? Или је човек нешто више од тога? Постоји ли Неко ко нам пред тајном смрти отвара другачију перспективу и даје другачији одговор? Ми православни хришћани вером поуздано знамо да тај Неко постоји. И тај Неко није било ко. То је сам Син Божји, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он једини даје одговор достојан човека. И тај одговор се не налази у некој људској мудрости или философији, него у Његовом Крсту и Његовом Васкрсењу. Својом смрћу Христос је победио смрт, а својим Васкрсењем из мртвих отворио је свакоме од нас врата живота вечног, врата Царства Божјег. Само Онај који нас је у почетку из небића привео у биће могао је и може да нас из власти смрти поново призове у живот. Бог нас је створио по својој слици и прилици не за смрт, него за живот, и то за живот вечни. Смрт није била Његов последњи наум о човеку. Како сведочи и Свето Писмо: „Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих“ (Прем 1, 13). Зато смрт за хришћанина није нестанак. Она јесте болни растанак, јесте тајна и јесте љути непријатељ, али после Христовог Васкрсења она више није апсурд и безизлаз. Гроб није наша последња станица. Хришћанин пред гробом тугује, али не као онај који нема наде. Плаче, јер се растаје са оним кога воли, али у самом срцу тог плача чује Христову реч: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). То је наша вера и то је наша нада. Последња реч о човеку не припада смрти. Не припада ни гробу, ни пролазности, ни ништавилу. Последња реч припада Васкрслом Христу. И свети апостол Павле нас на то подсећа: „Ко си ти који судиш туђем слузи? Својему господару он стоји или пада“ (Рим 14, 4). Истина, постоје наша разумевања, постоје људски судови и они имају своје домете и значај, али они су, баш као што је и природа човекова условљена и пролазна, и сами условљени многим знаним и незнаним, видљивим и невидљивим, објективним и варљивим факторима. Постоји и искуство читавих народа да земаљски суд и земаљска правда нису увек свима мерили истом мером. И наш народ носи такво горко искуство. Не поричући одговорност човека за своја дела, знамо да ниједан земаљски суд није непогрешив, нити његова пресуда може исцрпети истину о било ком, нити о једном људском животу. Зато је последњи суд Божји једини коначан и једини до краја праведан, јер „правда је Његова правда вечна и реч је Његова истина“. Тај суд није налик судовима људским. Пред њим стоје једно наспрам другог — или, боље рећи, једно у сусрет другом — бескрајна љубав Божија према човеку и слобода човекова да на ту љубав узврати смиреним покајањем. Сусрет душе човекове и љубави Божје јесте најдубља, нашем уму непојмљива тајна. Њу нећемо у потпуности разумети све до Другог доласка Христовог, када ће оно што је сада скривено постати јавно и када ће се сваки људски живот показати у пуној светлости истине Божје. Свети Оци нас зато уче да ће у вечности бити много изненађења: да се можда у близини Божјој неће наћи неки за које смо били уверени да тамо припадају, а да ће у Његовој близини бити многи које смо, по својим људским мерилима, сматрали далеким од Њега. То је разлог због којег Црква Православна ни о ком не доноси коначну пресуду у односу на вечност, него се за сваког непрестано моли. Она се моли, нада се милости Божјој и све препушта суду Оног који једини познаје срце свакога човека и чији је суд једини праведан. Данас стојимо пред одром раба Божјег и брата нашег Ратка генерала, за кога знамо да је био хришћанин и о коме сведоче свештеници који су га походили и да се последњих година смирено исповедао и причешћивао Телом и Крвљу Христовом, верујући и надајући се у милост и љубав Божју, и који се на крају упокојио држећи крст Христолики на својим грудима. Знамо да ће његово име остати дубоко уткано у памћење и молитве највећег дела нашег српског православног народа, који према њему осећа и негује дубоку захвалност јер га види као војника и команданта који је у једном тешком и трагичном времену стајао на челу