Освећење темеља храма Светог Арсенија Сремца у Батајници У недељу, 18. октобра 2026. године, у Батајници је свечано обављен чин освећења темеља будућег храма посвећеног Светом Арсенију Сремцу, другом архиепископу српском. Чином освећења началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски г. Василије, уз саслужење батајничког свештенства, у присуству великог броја верног народа који се сабрао да молитвено учествује у овом значајном догађају за нашу Цркву и Батајницу. Након освећења темеља, служена је Света Литургија, током које су се сабрани верници заједно помолили Господу за напредак и успешно окончање изградње новог храма, који ће бити место молитве, духовног сабирања и сведочења православне вере за будуће генерације. У темеље храма положена је повеља као трајно сведочанство о овом историјском дану, молитвама, вери и љубави свих који учествују у изградњи светиње. Том приликом уручене су и повеље заслужним добротворима и приложницима, као израз благодарности за њихову несебичну помоћ и подршку овом богоугодном делу. После богослужбеног дела свечаности, за све присутне приређено је послужење, а потом и заједнички свечани ручак, у духу хришћанске љубави, заједништва и братског сабрања. Овај дан представља важан корак у изградњи храма Светог Арсенија Сремца, али и снажно сведочанство да се велики подухвати остварују вером у Бога, слогом и заједничким трудом. Нека Господ благослови ово свето дело, укрепи све приложнике и добротворе и подари да се храм Светог Арсенија Сремца ускоро уздигне на радост свих Батајничана и на духовну корист будућих поколења!   Слава Богу за све!

Промоција књиге „Верујте све сам видео“ у Старом Хопову У недељу, 18. октобра 2026. године, манастир Старо Хопово постао је место истинског духовног сабрања великог броја верника, деце и породица. Сусрет је започео Светом Литургијом, а настављен је за трпезом љубави, где је представљена прва књига Малаца православаца — „Верујте, све сам видео… Тајна старохоповског звона“, ауторке Наташе Абрамовић. Број окупљених верника, топлина сусрета и радост која се осећала међу људима превазишли су сва очекивања. Храм је био испуњен верним народом, а за трпезом љубави сабрале су се различите генерације, повезане једном истом жељом — да заједно поделе причу о вери, породици и љубави. У средишту књиге налази се духовно сабирање једне породице. Дечак, вођен чистотом свога срца, најпре доводи мајку, а потом и оца у манастир. Тако се, тихо и ненаметљиво, пред читаоцем открива истина да дете понекад не треба много да говори како би одрасле подсетило на пут који су заборавили. Довољни су његова вера, љубав и искрена жеља да породица поново буде заједно. Сведок тог породичног и духовног рађања јесте старохоповско звоно. Оно приповеда причу о људима који су дошли као појединци, а који су се, кроз веру и љубав, поново препознали као породица. Зато ово није само прича о једном звону и једном манастиру. То је прича о свакоме од нас — о нашим удаљавањима и повратцима, о љубави која стрпљиво чека и о вери која нас поново окупља. Посебан темељ читавог дела представља љубав коју духовни оци уносе у живот човека. Та љубав је тиха, ненаметљива и очинска. Она не везује човека за себе, већ га приводи Христу, учи га да чува своју породицу и да ближњега посматра срцем. Речи, молитве и благослови духовних отаца често постају семе чије плодове препознајемо тек много касније — у својој деци, својим домовима и у тренуцима када нам је вера најпотребнија. Зато посебна благодарност припада игуману Атанасију и оцу Софронију, чија су подршка, благослов и очинска љубав били уткани у ово дело много пре него што је оно добило своје корице. Захваљујући њима, ова прича је имала свој духовни дом и пре него што је постала књига. Оно што су духовни оци тихо посејали, данас је израсло у дело намењено деци и породицама. Уводну реч у књизи написао је ђакон Никола Лукић, препознавши њену духовну, породичну и васпитну вредност. О књизи и њеним порукама на представљању су говориле рецензенткиње др Маја Ђого Петровић и др Маја Плавшић, доктор књижевних наука. Оне су указале на значај дела које детету не нуди само причу, већ га уводи у разумевање породице, манастира, богослужења и живота у вери. Посебан печат књизи дао је Серјожа Попов, академски графички дизајнер, илустратор и иконописац, који се дуги низ година бави православном илустрацијом за децу. Иконопис је изучавао при манастиру Ковиљ, са жељом да предањску уметност примени у илустрацији намењеној најмлађима. Његовим ликовним изразом јунаци књиге и старохоповско звоно добили су препознатљив изглед, топлину и живот, без нарушавања духовне дубине приче. Важан допринос коначном облику дела дала је и лектор Милена Миколаци. Свечану и духовну лепоту сусрету подарило је Певачко друштво „Михиз“, под диригентском управом др Маје Плавшић. Њихово појање учинило је да представљање књиге не буде само књижевни догађај, већ наставак литургијског сабрања и истинско заједничарење у радости. Издавачка кућа „Малци православци“ више од годину дана ствара православне друштвене игре и садржаје намењене деци и породицама. Њихова мисија је да кроз игру, разговор и време проведено заједно приближе деци веру и вредности православног живота. Књига „Верујте, све сам видео… Тајна старохоповског звона“ представља природан наставак тог пута и прво књижевно издање Малаца православаца. Овај догађај показао је да књига може учинити много више од онога што стане међу њене корице. Она може сабрати људе, вратити их једне другима и подсетити их да породица истински расте онда када расте у вери. Из Старог Хопова, тамо где је све почело, ова прича сада креће ка деци и породицама, носећи поруку да љубав, нада и вера, једном посејане у дечјем срцу, могу променити читав један живот. Слава Богу за све!

Свети Стефан Штиљановић – слава Епархије осечкопољске и барањске У суботу, 17. октобра 2026. године, на дан Патрона Епархије осечкопољске и барањске – Светог Стефана Штиљановића, Светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски г. Василије, уз саслужење Митрополита будимског и администратора темишварског г. Лукијана, Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, Митрополита далматинског г. Никодима, Епископа шабачког г. Јеротеја и домаћина, Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства и монаштва Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија, литургијско сабрање увеличало је присуство моштију Светог Стефана Штиљановића и његове супруге Јелене. Мошти ових светитеља чуване су у манастиру Шишатовац све до 1942. године, када су пренете у Саборни храм у Београду, а за ову свечану прилику донесене су као велики благослов Епархији. Светој Литургији присуствовао је Председник Владе Републике Србије у техничком мандату проф. др Ђуро Мацут, господин Владимир Марјановић, Генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Игор Лазарервић, вицеконзул Генералног конзулата Републике Србије у Вуковару, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО Вуковар, господин Владимир Хорват, заменик жупана Осјечко-барањске жупаније, господин Срђан Колар, заменик градоначелника града Вуковара, госпођа Даница Станисављевић, управница Фондације ”Света Петка”, господин Јово Вуковић, проф. др Дарко Танасковић, госпођа Катарина Павичић, секретарка Фондације ”Света Петка” и господин Небојша Видовић, директор Српског дома Вуковар и други представници политичког и културног живота српске заједнице Епархије осечкопољске и барањске. У надахнутој архипастирској беседи, Митрополит сремски Василије поручио је верном народу да живи по узору на Светог Стефана, који је свој положај и власт ставио у службу Цркве и свога народа. Подсетио је да је светитељ живео у времену великих историјских искушења, када су ратови и немири погађали српски народ и када су многи били принуђени да напуштају своја огњишта, те да је у таквим временима било најважније сачувати веру и хришћанско разумевање живота. „Није највећи онај коме многи служе, него онај који је спреман да служи многимa. И није најбогатији онaј који много поседује, него онај који своје благо дели с другима”, истакао је Митрополит Василије, наглашавајући да се величина човека не мери оним што је стекао, већ оним што је дао другима, подсетивши на јеванђелску истину да је вера без дела мртва.   Беседа Епископа Херувима после освећења славских обележја: Високопреосвећена и Преосвећена браћо архијереји, Председниче Владе Републике Србије, многопоштовани господине Мацуте, Уважени гости, Драга браћо и сестре, децо Божија, Желим најпре да заблагодарим Господу што нас је данас све сабрао овде, у Даљу, на прослави наше епархијске славе, Светог Стефана Штиљановића, кнеза праведника и великог Божијег угодника који се традиционално прославља као заштитник Епархије осечкопољске и барањске. Посебно бих желео данас да честитам и 35. годишњицу васпостављања наше Епархије свима вама и поново да нагласим да је наша Епархија благословом Његове Светости нашег патријарха Порфирија, поводом овог малог јубилеја наше црквене заједнице, удостојена непроцењивог дара – честице нетљених моштију Светог кнеза Штиљановића, заштитника народа овога краја. Желео бих да заблагодарим високопреосвећеном Митрополиту сремском господину Василију који је началствовао Светим Евхаристијским сабрањем и који нас је у својој надахнутој беседи поучио тајни данашњег празника, да заблодарим, такође, високопреосвећеној и преосвећеној браћи архијерејима који су саслуживали: ваше присуство и ваша молитва, драга браћо архијереји, јесу видљиво сведочанство и пројава оног нераскидивог, светотајинског и саборног јединства Цркве православне. Хвала вам што сте својим доласком увеличали наше епархијско славље, показујући да у Цркви нема туђих и далеких, него да смо сви удови једног Тела Христовог. Данашњи празник и свето сабрање у седишту наше богомспасаване епархије јесте истинско сведочанство вере која живи и пројављује се кроз љубав. Ми сведочимо да смисао нашег постојања на овим просторима није у пуком биолошком опстајању већ у непрестаном духовном узрастању и сведочењу Истине Христове. Данас када прославља своју Славу, наша Епархија има и једну посебну, рекао бих, историјску дужност. Црква никада не заборавља љубав, а нарочито не заборавља оне који су уградили себе у њене темеље. Тако, ова Епархија не би данас постојала у овом облику да у преломним временима обнове њеног рада није било братске љубави, слоге, разумевања и високо развијене канонске свести тројице наших угледних архијереја. Сабор Српске Православне Цркве, вођен Духом Светим, маја 1991. године, у време светопочившег патријарха Павла, препознао је потребе народа са ове стране Дунава за васпостављањем засебне црквено-администартивне јединице – Епархије осечкопољске и барањске. У том богоугодном делу посебну ревност Цркви Христовој и истинску христолику ширину, дајући делове својих епархија, показали су Њихова Преосвештенства тадашњи Епископ сремски Василије, Епископ славонски Лукијан и Епископ бачки Иринеј. Ваша Високопреосвештенства, драги учитељи, Имајући све ово у виду, у знак наше трајне љубави, поштовања и неизмерне благодарности за овај историјски и канонски принос Цркви Христовој, изузетна нам је част и духовна радост да највишим одликовањем Епархије осечкопољске и барањске наградимо вас као најзаслужније за њено васпостављање. Ваша дела су уписана у историју ове епархије, а ваша љубав у срца нашег свештенства и народа.   ИЗВОР: СПЦ ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА

Прослава храмовне славе и освећење црквене сале у храму Покрова Пресвете Богородице у Старој Пазови Дана, 14. октобра 2026. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у истоименом храму у Старој Пазови свечано је прослављена храмовна слава. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије, уз саслужење свештенослужитеља. Саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Јовић, архијерејски намесник старопазовачки, протојереј-ставрофор Божа Бакајлић, архијерејски намесник у пензији, протојереј Ђорђе Ковљен из Белегиша, протојереј Бојан Мијановић, архијерејски намесник пећиначки, протонамесник Зоран Ерић из Петроварадина, протојереј Мићо Ристић из Доњег Товарника, као и ђакони Марко Стефановић из Сремских Карловаца и Стефан Станојевић из Старе Пазове. На Светој Литургији појали су Никола Михајловић, Ђорђе Деспот, Слободан Грујић, Милан Савић, Стефан Росић и Стефан Лујић, доприносећи молитвеној и свечаној атмосфери празничног богослужења. У својој беседи, Митрополит Василије истакао је духовни значај празника Покрова Пресвете Богородице, нагласивши да нас Мајка Божија својим непрестаним молитвеним заступништвом подсећа на мајчинску љубав, бригу и заштиту. Посебно је указао на значај овог празника за мајке и децу, подсећајући на то да је Пресвета Богородица узор мајчинске љубави и бриге, а њен свети покров знак утехе, наде и сигурности за све који јој са вером прибегавају. Током Свете Литургије, Митрополит Василије је јереја Сашу Милијашевића одликовао звањем протонамесника, чиме је овај свечани дан добио посебан значај у животу наше црквене заједнице. Након Свете Литургије, обављен је чин освећења црквене сале при парохијском дому. Овај простор представљаће место окупљања верног народа, духовног узрастања и неговања хришћанске љубави и заједништва, служећи на корист Цркви и свима који у њој траже утеху и духовну снагу. Домаћини свечаности, протојереј-ставрофор Миодраг Лујић и протонамесник Саша Милијашевић, упутили су захвалност Митрополиту Василију, свештенослужитељима и свим присутним гостима на молитвеном учешћу и заједничкој радости овог празника. Посебно су заблагодарили Митрополиту Василију на очинској љубави, архипастирској бризи и указаној части да својим присуством увелича ову свечаност. Такође, упућена је искрена захвалност Општини Стара Пазова, на челу са председником Ђорђем Радиновићем, као и свим ктиторима и приложницима, радницима и трудбеницима који су својим трудом, залагањем и несебичном подршком допринели уређењу и опремању црквене сале. Њихова љубав према храму и спремност да својим даровима и радом послуже црквеној заједници представљају драгоцен допринос животу наше парохије. Прослава храмовне славе и освећење црквене сале завршени су заједничком трпезом љубави, у духу хришћанског заједништва, братске слоге и благодарности Пресветој Богородици за њен свети покров и молитвено заступништво. Нека нас Покров Пресвете Богородице увек сабира у вери, љубави и јединству!