Беочин

Први помен и рана историја

Нема поузданих података о оснивачу манастира, а на његове најраније јасне помене, иако се претпоставља да је још старији, наилази се у турским катастарским дефтерима из 1566/67. и 1578. године. Неке од првих записа о Беочину оставили су и монаси који су из ових крајева одлазили „у писанију“ у царску Русију, из које су у своје монашке обитељи, под туђинском, иноверном владавином, доносили углавном неопходну материјалну помоћ и богослужбене књиге. По православној Москви милостињу су сакупљали игумани Лонгин (1622) и Антоније (1629), како би обновили разорени манастир. Управо ови подвижници будућим нараштајима остављају податке о малој, једнобродној цркви која је касније срушена, да би била сазидана данашња. Саграђена од камена, била је „на ћемер сведена“, са кубетом „устројеним“ над певницама.

Потом је вео тишине поново обавио Беочин, све до времена Велике сеобе, када патријарх Арсеније III (Чарнојевић), 1697. године, тамо шаље монахе из манастира Раче на Дрини, задужбине краља Драгутина Немањића, избегле у околину Будима и Сентандреје. Они су се настанили у манастиру, највероватније опустелом за време хабзбуршко-турских ратова (1683–1699), подигли нови храм и тамо сместили вредне, старе рукописе, као и уметничке предмете, који су сачињавали основ будуће ризнице. Од њиховог доласка, Беочин непрестано живи и активно учествује у верским и културним настојањима Карловачке митрополије па се већ на Светог Јована, 1708. године, као посланик на првом народно-црквеном сабору, сазваном у Крушедолу ради избора наследника патријарха Арсенија III, помиње и његов настојатељ, игуман Рувим.

Храм

Беочински храм Вазнесења Христовог грађен је између 1731. и 1740. године, а иако је свој садашњи изглед добио након велике обнове, 1893. године, још увек је сачуван првобитни основ грађевине. Црквени ентеријер декорисан је до 1765, док су западни зид, с унутрашње стране, и мермерни Часни престо, завршени до 1788. године. Једанаест година касније, захваљујући Новосађанину Обраду Радонићу и његовом прилогу од 2.000 форинти, сазидан је и високи звоник. Данашња капа звоника знатно је нижа од првобитне, много раскошније, и вероватно потиче из доба након велике обнове. Улаз у храм, са западне стране, са „веома декоративним, скулптурално обрађеним порталом“, настаје 1787. године, ктиторством Илије Поповића из Футога. У Руварчевом „Опису фрушкогорских манастира“, из 1753. године, може се прочитати да први ктитори ове светиње нису били ни црквени јерарси, ни владари и властелини, већ људи из грађанског сталежа – поштари. Беочин је представљен као „прекрасно здание“, са црквом којој је „ктитор бист почтенородни Господар Миливој Милаковић, житељ вароши Футога, и син јего Петар, постмајстер ц. к. Величества, котори сооружиша сију церков из фундамента, јуже начавше созидати во времја благополучнаго царствованиа римлскаго императора Карола шестаго 1732. при преосвјашчењејшем Арх. и Митр. Карловачком Викентии Јоановићје, при игумењеже Прохору јеромонаху и прочему братству трудољубње подвигшусја“. Милаковићи су приложили 9.000 форинти, што је, уз пресудну новчану подршку братства и верног народа, представљало материјални основ на ком је изникла ова сакрална грађевина. У средини храма сахрањена су оба ктитора Милаковића, у посебно сазиданој гробници.

Иконостас су осликала тројица уметника, Теодор Димитријевић Крачун, Јанко Халкозовић и Димитрије Бачевић, док су дуборез, 1765. године, извела браћа Марковић из Новог Сада, Арсеније и Аксентије. Иконостас, рађен од 1756. до 1766. године, по својој конструкцији убраја се у ред високих и испуњавају га, поред уобичајене доње зоне, ред апостола са Христом, затим циклус великих црквених празника и представа Свете Тројице, изнад њих низ пророка са Мајком Божијом, као средишњом иконом и на врху велики крст са Распећем. Као најстарије, узимају се престоне иконе из 1756. и 1757. године, које је Халкозовић израдио захваљујући прилогу Матије Петровића, „пургера новосадског“. Остале су, десет година касније, извели Бачевић и Крачун, за ктитора беочинског звоника, Радонића. Халкозовић је, 1777, живописао и композицију „Вазнесење Христово“, на западном зиду храма. Поред наведеног, Вазнесењска црква посебна је и због свог мобилијара, са до данас сачуваним троновима проскинитарима и певницама, које је „смирени, грешни“ и надарени зограф Георгије украсио вредним иконама. Његово задужење платио је Недељко Марковић из Сремске Каменице.

Капела Светог великомученика Георгија

Стара „капела над потоком“, како је названа у једном каснијем опису манастира Беочина, саграђена је истовремено са храмом, опет захваљујући ктитору Миливоју Милаковићу. Иконостас је осликан најкасније до 1739. године, а познато је да је царске двери извео Димитрије Јанаћи. У непосредној близини старе капеле Светог великомученика Георгија, 1846. године, сахрањен је игуман Дионисије (Чупић), што упућује на закључак да се око ње могло налазити манастирско гробље. До краја 1905. године, на супротном брегу манастирског врта саграђена је нова капела, такође посвећена Светом Георгију, по нацртима архитекте Владимира Николића. Данас се ово складно и допадљиво здање, подигнуто новцем из закладе беочинског архимандрита Платона (Телечког), налази у пространом Француском парку, који су, на падини поред конака, уредили вртлари из Париза, 1924. године. На једноставној, олтарској прегради, украшеној елегантним дуборезом и представама шестокрилих серафима, насликане су иконе по узору на Предићев иконостас дворске капеле Светог Димитрија у Сремским Карловцима.

Манастирска ризница

Манастир је поседовао непроцењиву ризницу, знану по бројним рукописима, реликвијама и богослужбеним предметима, које су из „Старе Србије“ донели монаси из Раче. Лазар Мирковић је забележио да су све беочинске старине некада биле послагане у великим стакленим орманима у Вазнесењској цркви. Међу највредније предмете ове ризнице убрајала се катапетазма (завеса за царске двери) од црвеног атласа, везена свилом и златним и сребрним жицама, са грчким натписима, датирана на крај 14. или почетак 15. века, коју је извезла монахиња Ана, потписана у дну. Овде су чувани печати манастира Раче, сребрни и позлаћени кивоти, путири, дискоси и звездице, престони и ручни крстови. У избеглиштво, монаси из Раче понели су и чувени „Рачански поменик“, који се чувао у карловачкој патријаршијској библиотеци, у коме се записана имена и неки подаци о различитим приложницима манастира, владарима, архиепископима, монасима, монахињама и лаицима, помињаним на службама у одређене дане. Сада је највећи део некада чувене беочинске ризнице похрањен у Музеју Српске Православне Цркве у Београду.

Страдања и обнове

Срећом, Беочин је међу ретким фрушкогорским манастирима који нису разорени током Другог светског рата. Међутим, темељно је опљачкан, док је његово монаштво протерано. Настојатељ, архимандрит Доситеј (Ђорић), и професор Теолошког факултета др Филарет (Гранић) напуштају га тек када схватају да су им и самима животи угрожени, 21. јуна 1941. године. После тога, конаци су дословно испражњени, покраден је скупоцени стилски намештај, а у Загреб је однесена и вредна библиотека од око 4.000 књига. После рата, Беочин је претворен у Болницу за плућне болести, која се на овом месту налазила све до 1968. године, а затим је западне делове конака, до 1992. године, користио Архив Војводине. Од 1966. до 1993. године, у манастиру боравио теолог Душан Дожић (1903–1994), синовац и шеф кабинета патријарха српског Гаврила (Дожића) (1881–1950), који је са њим поделио страдања у нацистичком заробљеништву и логору Дахау. У Ваведењском храму, поред првих ктитора Милаковића, сахрањен је Свети епископ хвостански Варнава.