Велика Ремета

            Први помен и рана историја

На неопозив помен овог манастира, посвећеног Светом великомученику Димитрију, наилази се 1543. године, иако постоје и неколико деценија старији подаци о монашким заједницама сличног имена. Топоним Ремета може упућивати на закључак да се на том месту раније налазио самостан пустињака еремита. У једном записнику који се чувао у манастирској архиви, још почетком 20. века, могло се прочитати: „Толико повјествујетсја, что Леонтије њектори епарх Илирически, јест здатељ сего манастира, но невједомо у које времја“. На основу те белешке заснована је претпоставка да је реч о најстаријој фрушкогорској монашкој обитељи, јер је, чинило се, била подигнута у првим вековима хришћанске вере. Касније ће се испоставити да се овај запис односи на храм у Сирмијуму, који је такође био посвећен солунском великомученику. На први помен пуног назива Велике Ремете, по свој прилици, чекало се до документа из 1562. године, којим су турске власти тамошњим подвижницима дозволиле подизање пекаре и „друге сличне зграде на местима где су се такве и раније налазиле“. Исти извор открива и да је игуман „откупио три ливаде од разних поданика и да му према томе исте с правом припадају“.

Могуће је и да је један изасланик деспотице Ангелине, који је у документу из 1509. године описан као калуђер „димитријевски“, припадао претпостављеном братству ове светиње. Мистерију настанка Велике Ремете покушавало је да расветли и једно друго народно предање, које као њеног првог ктитора одређује Светог краља Драгутина. Јасно и недвосмислено, трајање манастира под овим именом потврђено је у дозволи издатој његовом игуману, 1566. године, којом му је омогућена оправка храма оштећеног пожаром. Две године касније, у време управе игумана Зосима, осликане су нише на спољашњим црквеним зидовима: Свети великомученик Димитрије, Богородица са Христом и архистратизима Михаилом и Гаврилом и три неидентификоване светачке фигуре. Том приликом, осликана је и унутрашњост цркве, а остаци тадашњег живописа очувани су над ђакоником и проскомидијом („Богородица Одигитрија Оранс“ и „Христос Милосрдни“).

            Попут других фрушкогорских настојатеља, и реметски игуман Антоније, у првим деценијама 17. века, због „беде безимене“, материјалну подршку потражио је у Русији. Ратни ожиљци, задобијени између 1683. и 1699. године, отклоњени су у првој деценији 18. века, али постоје и извори по којима је успешна обнова изведена захваљујући „лепој припомоћи“ која је стигла из Русије Петра Великог. Опат Ђовани Бонини је, 1702, записао да Велика Ремета поседује 206 јутара обрадиве земље, а у исто време први пут је споменут и „лековити извор“, који ће обновити Марко Прокопијевић, 1774. године. Манастир је поново страдао, заједно са Крушедолом, 1716, када га је, повлачећи се испред Еугена Савојског, опустошила турска војска. Две године пре ове несреће, забележено је име овдашњег настојатеља, јеромонаха Григорија.

            Поменута разарања претходила су дужем периоду духовног и интелектуалног развоја молитвене заједнице, као и значајног увећања њене имовине. На овом месту, неко време боравио је и Јеротеј Рачанин, који је ту написао свој „Пут у Јерусалим“, 1721. године. Здање је потпуно обновљено првенствено захваљујући издашном прилогу митрополита Викентија (Поповића Хаџилавића), учињеном 1722. године, којим је у наредном периоду подигнут део конака, северно од манастирског храма. Поред првог карловачког митрополита, заслужни ктитори Велике Ремете били су племићи Андреј Андрејевић, администратор карловачког властелинства и његов брат Јаков, закупац поште у Бешки, који су, између 1733. и 1735. године, сазидали високи барокни звоник, потом и Лазар и Михаило Вукадиновић (Чокрљановић), са синовима Георгијем и Марјаном оберкнезом, који су подигли кубе на храму и, на крају, новосадски грађани, „Димитрије Ползовић и Ст. Маковић“, дародавци Часне трпезе.

            Храм и конаци

У „Опису“ из 1753. године може се прочитати да је „крестообразни“, од цигле зидани храм, са олтарском апсидом и полигоналном куполом над истуреним певницама, живописан дотрајалим „старим молерајем“, док се у њему налазио нови архијерејски престо и 28 других столова. Од хришћанских светиња, на овом месту чувале су се честица моштију Светог Георгија и део кости „Светог Димитрија новаго у сребру окована“, а ту је, 1709, сахрањен фрушкогорски митрополит Стефан (Метохијац). Истом приликом, пописани су драгоцени документи, који су се тада чували у манастирској архиви, попут привилегије Карла I од 23. јуна 1722. године, две конфирмације Марије Терезије од 20. децембра и 19. јануара 1747. године, њихових копија са реамбулационим планом, повезаних у кожу и оверених владаркиним печатом, резолуције генерала барона Фон Енгелсхофена из 24. децембра 1748. године и „читавог свежња турских потврда“. Дејан Медаковић је записао како је патријарх Арсеније IV у дворску капелу Светог великомученика Трифуна пренео из Велике Ремете „крст Часног дрвета, окован сребром“.

У „Опису“ је поменут и први познати иконостас у Великој Ремети, „вес позлашчен“ и са дрвеним крстом на врху. Нажалост, првобитна, ниска иконостасна преграда није очувана, али се наслућује да је била сачињена од уметничких дела, потеклих из различитих раздобља, док су престоне иконе, са Другом сеобом Срба, 1739. године, стигле из манастира Раковице. Иконостас је преправљен и реконструисан 1850. године, о трошку Максима Николића Мишковића, „доктора медицине из Саса, родом из Карловаца“, иначе дворског лекара књаза Милоша Обреновића. Састојао се од великог „Распећа“ и представа дванаест пророка, дванаест апостола и дванаест празника, које су извели непознати или мање знани уметници, као и престоних икона, које су припадале „кругу Симеона Ушакова, једног од великих мајстора, такозване оружане палате из Москве“. Иконе Светог Јована Претече, Светог оца Николаја, Света Три Јерарха и Богородице са Христом и пророцима сликали су руски придворни зографи, Тихон Иванов, Леонтије Стефанов, Иван Максимов и Спиридон Григорјев.

У четвртој деценији 19. века, манастирски комплекс Велике Ремете описиван је као мањи храм, окружен конацима и уз који је немачки градитељ Јоханес Вилхелм призидао изузетно висок звоник, са капелом посвећеном Рођењу Светог Јована Претече. Скромна црквица изведена је такође „крестообразно“, између 1733. и 1735. године, са кубетом које почива на подужним и попречним луковима. У њеном олтару стоји Часна трпеза, сазидана од цигле „на једном столпу“, коју је осветио „Никанор Крушедолски“, 2. новембра 1735. године. Капелу звану „Убавац водица“ подигао је слепи Марко Прокопљевић из села Петровчића, за кога се верује да је прогледао након умивања овдашњом лековитом водом. Већа обнова манастира извршена је 1881, а кубе над наосом реконструисано је 1899. године.

Манастирска ризница

До Првог светског рата манастирско имање бројало је 656 катастарских јутара шума и обрадиве земље, 33 предмета који су оцењени као „драгоцености“, али и библиотеку која је бројала 250 наслова, укључујући рукописне србуље и „Јеванђеље“ из 1580. године, украшено руком протопопа Јована из Кратова.

У манастирском салону чувају се два значајна портрета. На једном је овековечен лик звоничког ктитора Андреја Андрејевића, док је на другом насликан руски император Петар Велики. Историја ове друге уметнине везана је за издашну материјалну помоћ коју је санктпетербуршки државни саветник Александар Гиљфердинг упутио великореметском игуману Иринеју (Лазаревићу), 1859. године. Приликом своје посете сремској светињи, коју је помогао, надахнут хришћанским осећањима, Гиљфердинг је остао погођен лепотом „образа благочестиваго цара“ из „худих“ подвижничких келија. Судећи по месном, усменом предању, немилосрдни реформатор је, обилазећи напредну и просвећену Европу, свратио и у Велику Ремету, чијим житељима је, као молитвену успомену, оставио поменуту слику. Међутим, највероватније су важан симбол царске наклоности овде донели тек избегли монаси манастира Раковице, 1739. године, заједно са граматом Петра Великог, којом је калуђерима одобрено право да скупљају милостињу по његовој држави. Откриће овог портрета изазвало је велико интересовање у руској престоници па се чак и београдски митрополит Михаило, 1880. године, након интервенције моћног оберпрокуратора Светог Синода Руске Православне Цркве, Константина Победоносцева, по овом питању обратио патријарху Герману (Анђелићу), предлажући му да манастир православној царевини уступи оригинал, док би заузврат примио богату новчану надокнаду, али и верну копију тражене уметнине. Игуман Евлогије (Кузмановић) и јеромонах Јоаникије (Јовановић) одлучили су да прихвате понуду руског изасланика Никанора Васиљевича. Тако садашњи великореметски салон краси само копија некадашњег царевог портрета, али је већ следеће године по постигнутом договору покренута потребна, темељна оправка осиромашеног манастира, који је у следећи век ушао покривен солидним црепом, уместо дотрајале, неподесне шиндре. У наредних десет година, у Велику Ремету је сваке године долазио прота Руске цркве у Бечу, носећи „разне црквене утвари из Русије“.

Страдања и обнове

Под окупацијом Независне Државе Хрватске, Велика Ремета је опљачкана, минирана и запаљена, док је братство протерано, заједно са својим игуманом Мелентијем (Бабићем). Свод над припратом и кубе храма срушени су, иконостас је скоро потпуно уништен, док су конаци били тешко оштећени и делимично спаљени. Од жалосне рушевине, иришка задруга ће, у првим послератним годинама, направити обор за стоку, а након 1948. године, на том месту биће смештени кажњеници, који су били ангажовани на изградњи партизанског пута. Њихови чувари су, тражећи злато, ископали гроб Стефана (Метохијца) и са његових земних остатака поскидали панагију, напрсни крст и прстен. Нешто касније, конаци су оспособљени за ђачко одмаралиште. Први рестаураторско-конзерваторски радови на обнови конака започети су када је општина Земун закупила овај простор како би га преуредила у летовалиште, 1951. године. Храм је привремено покривен 1959, а његова целокупна реконструкција извршена је тек 1982. године. Овде је неко време био смештен и Музеј историје старе српске музике.

Монашка обитељ обновљена је у овој светињи доласком јеромонаха и каснијег игумана и архимандрита Данила (Здравковића), 1971. године, када је истекао уговор по коме је сакрални објекат био узурпиран за дечје одмаралиште. Пре тога, манастирска управа била је поверена гргетешком настојатељу. Седам година касније, у Великој Ремети настањују се и монахиње Рафила и Гаврила, које су допутовале из манастира Свете Меланије у Зрењанину. Игуман Данило је од надлежних установа захтевао покретање рестаурације храма Светог Димитрија и замену привременог кровног покривача, указујући на његов културни и историјски значај. Тражио је заштиту остатака древног фрескописа у трпезарији и камене плоче на јужној фасади цркве, која је сведочила о времену изградње препознатљивог звоника. Коначно, „зидарско-фасадерска радња Момчиловић Стојанчета“, по одобрењу стручне комисије, омалтерисала је унутрашњост манастирског храма, 1983. године. Кров и кубе препокривени су бакарним лимом 1989. године, истражене су гробнице у наосу и реконструисани су зидови и под богомоље. По завршетку ових радова, „Рус Виктор“ био је ангажован на осликавању нове капеле у конаку, али је убрзо претрпео критику стручне комисије да „не поседује потребне ликовно-естетске квалитете за овако значајан манастирски комплекс“. Иако је манастирска управа уважила то мишљење, касније се, на сличан начин, приступило осликавању храма.

У августу 1997. године, дивља олуја срушила је кров и оштетила зидове звоника и богомоље, због чега се одговарјућим установама обратио нови настојатељ, игуман Стефан (Вучковић) (архимандрит Данило упокојио се 8. јануара 2000. године). Своју молбу поткрепио је аргументом да се овде „налазе фреске које су оштећене и даље их оштећују птице и атмосферске промене, те је потребна њихова хитна конзервација“. Коначно, братство је набавило бакарни лим, којим је торањ поново покривен, док су поново изведени малтерисање и бојење његових зидина. Залагањем новог игумана, 2002, изграђено је западно крило конака, а 2006. и 2007. године и потребне економске зграде. У конацима су уређене келије, репрезентативне просторије, кухиња и трпезарије. Поред тога, подигнута је монументална капија и уведени су централно грејање и нове електроинсталације. До 2008. године, на улазу у манастир сазидана је гостопримница, као и нова капела на Убавцу.

Сачувани делови старог великореметског иконостаса пренети су у Музеј Српске Православне Цркве у Београду. У Крушедолу су остале само неке иконе, међу којима и „Пресвета Богородица“ Леонтија Стефанова, „Свети Јован Крститељ“ Ивана Максимова, „Свети Никола“ Спиридона Григорјева и „Света Три Јерарха“ Тихона Иванова. Све набројане уметнине позајмљене су Галерији Матице српске, 1958. године, а манастиру су, од тада, враћене само престона Спаситељева икона, коју је извео непознати уметник, као и Леонтијева „Богородица“, сликана темпером на дасци, 1687. године. Олтарски простор храма Светог великомученика Димитрија данас је ограђен сасвим новим дрвеним иконостасом, који је осликао Драган Марунић.

Старо монашко гробље налази се у шуми, у близини манастира, док је ново основано на његовој јужној страни. Осим митрополита Стефана (Метохијца), у храму Светог великомученика Димитрија и порти сахрањени су Андреј и Јаков Андрејевић, 1735, игуман Георгије (Курјаковић), 1889. године, и Исак (Прагич). Конаци се састоје од једног салона, зимске капеле посвећене Успењу Пресвете Богородице, библиотеке, велике и мале трпезарије, Владичанског апартмана и монашких келија. Великореметски монаси данас се баве производњом меда и ракије, а развили су и веома плодну издавачку делатност. Већи сабори одржавају се на Ивањдан (7. јул), Велику Госпојину (28. август), Митровдан (8. новембар) и у Другу недељу васкршњег поста.