Манастир Јазак

Први помен и рана историја

Судећи по црквеном предању, манастир Јазак основао је деспот Јован, млађи син Стефана Слепог и Ангелине Бранковић, док се на први сигуран податак о овој светињи наилази у рукописном „Триоду“ јазачког монаха Лаврентија, 1522. године. У турским катастарским дефтерима, помиње се 1545–1548, 1566–1569. и 1578. године, уз навођење посредних детаља о, тада веома слабашној, манастирској економији. Мата Косовац, у „Шематизму“ из 1910. године, износи мишљење да је у близини поменуте богомоље била окупљена и женска монашка обитељ, што се види „из старих икона и летописа“. Чини се да је првобитни манастир, сачињен од фрескописане камене цркве и два скромна конака (каменог и дрвеног, покривених храстовом шиндром и шашом), био врло сиромашан. Поседовао је „мало“ земље и шума, а познато је да се, 1702. године, у крајњој оскудици, на овом месту подвизавало осам монаха. Драматичан заокрет у историјском трајању овог манастира одиграо се 1705. године, када је монах Христифор, из Шудикове код Неродимља, овде донео мошти Светог цара Уроша „Нејаког“ (1337–1367). Од тог момента, Јазак постаје средишње, ходочасничко место растућег култа Светог цара, од кога су небеско покровитељство тражиле небројене масе несрећника. Постоје подаци да су пред његовим кивотом спас од својих мука измолили и неки иноверни поклоници, какав је био Турчин Мустафа из Сарајева, који је, 1710. године, манастиру приложио сребрни лик цара Уроша, као и представу своје оболеле па потом исцељене ноге.

Храм и конаци

Управо је све већи број верника, али и монаха који су тражили вечно спасење крај нетрулежног тела последњег српског цара, узроковао подизање новог храма, посвећеног Силаску Светог духа на апостоле (педесети дан по Васкрсу). Његова изградња започета је 1736. године, уз помоћ калуђера из Жиче и Раче, са благословом митрополита београдско-карловачког Викентија (Јовановића), док је настојатељ ове монашке заједнице био игуман кир Стефан (Димитријевић). Црква и конаци зидани су коришћењем и камена и опеке, над остацима неке старије грађевине, коју је народна машта упамтила као летњиковац и придворни храм „сремског“ краља Драгутина. Нажалост, до данас су остала запамћена имена само неколико имућнијих приложника из Новог Сада, Осијека, Шида, Баје и Шашинаца, док је незаустављиви заборав прогутао остале. Радови су приведени крају до 1758, за време управе митрополита Павла (Ненадовића), мада су калуђери са моштима Светог цара Уроша, још 1741. године, прешли у новоподигнуте зграде, препуштајући Стари Јазак монахињама. Тако је основан једини женски манастир у Карловачкој митрополији, под покровитељством патријарха Арсенија IV (Јовановића Шакабенте), у ком је богослужења обављао један старији јеромонах из Новог Јаска или Новог Градца, како је првобитно назван. Угашен је и порушен, нешто касније, у складу са уредбом царице Марије Терезије „о редукцији монашког живота“, 27. септембра 1774. године, а његова последња игуманија, Анастасија, била је приморана да га напусти заједно са својим малобројним сестринством.

Митрополит Павле (Ненадовић) осветио је подигнуту богомољу, изнутра окречену у бело и патосану углачаним плочама, 7. јуна 1758. године. Кубе је покривено плехом и коначно завршено до 1760, а већ следеће године почело је зидање каменог конака на спрат и високог бедема, који је затварао манастир са источне стране. До краја 18. века био је изграђен и троспратни звоник, са малом капелом и барокном капом. Величанствени барокни иконостас израђен је између 1759. и 1769. године, за настојатељства игумана Рафаила (Стефанова) и осликао га је један од предводника „прелазног периода“, Димитрије Бачевић, „са дружеством“. На њему се налази 57 икона, са Богородицом Ширшајом, Деизисом и Светом Тројицом, у централном, вертикалном низу. У храму се налазе и три импресивна трона: Светог цара Уроша из 1776, којег је иницијалима (А. С.) потписао непознати уметник, Богородичин из 1779. године, рад Теодора Димитријевића Крачуна, и Архијерејски, са иконом Светог Николе коју је насликао Григорије Давидовић Опшић из Чалме, 1784. године. Ктитор иконостаса, судећи по натпису, био је Павел Болтаџија из Вршца, док су новац потребан за израду и сликање тронова обезбедили Мијат Јанковић, Манојло Крстић и Филип Поповић. Можда је баш ктитор Јанковић из Биора и „от предјелов турецких“, на овој светињи оставио највидљивије сведочанство личног укуса, наметнувши барокним градитељима неке моменте својствене исламској архитектури, која му је, као некадашњем султановом поданику, свакако била блиска.

Страдања и обнове

Иако је више пута обнављан, на самом манастиру не могу се уочити нека озбиљнија одступања у односу на стање приказано на литографији Михаела Троха из 1837. године. Први пут је обновљен, по налогу митрополита Јосифа (Рајачића), 1846, а други пут, између 1926. и 1930. године, за време управе архимандрита Валеријана (Прибићевића). Игуман Сава (Орловић), иначе чувени фрушкогорски појац, дао је да се у бело окреченој унутрашњости храма, 1899. године, наслика орнаментална зидна декорација, с тим да је Павле Чортановић урадио „Јеванђелисте“ на пандантифима и уљане представе Светог Симеона Мироточивог, Светитеља Саве, Свете Параскеве и Свете Мајке Ангелине. Судећи по његовом утицају на овдашњу православну духовност, али и беспрекорном стању свих сакралних и економских објеката на непрегледном земљишном поседу, који је, 1905. године, обухватао чак 1.672 катастарска јутра, до избијања Другог светског рата Јазак се сврстао међу најугледније српске манастире. У том смислу изведена је и његова друга важна материјална обнова, под напредним архимандритом Валеријаном, када су, између осталог, уведени централно грејање, водовод и канализација.

Под окупацијом Независне Државе Хрватске, Јазак је страховито страдао. Са доласком стране војске, манастир напуштају викарни епископ Валеријан (Прибићевић) и сви калуђери, изузев руског јеромонаха Кесарија (Каљченка). Одмах по избијању рата, у Загреб су пренети већи део ризнице и покретног инвентара у храму, слике из конака и око 150 вреднијих књига из библиотеке. Остале старине и уметнине развукли су војници или заведени мештани. Усташе су драгоцености тражиле и у кивоту Светог цара Уроша, где су превртале Свете мошти, изломиле их и на крају избациле напоље, поневши са собом скупоцени покривач. Од даљег скрнављења тело Светог цара спасао је др Радослав Грујић, који га је, у пратњи немачке страже, однео за Београд, 14. априла 1942. године. На Преображење исте године, партизани су запалили конаке, док су немачки војници скинули цреп са крова и однели другу грађу која им је била потребна. Срамотна је чињеница да су се општој пљачки придружили и поједини мештани, а иако је храм Силаска Светог духа на апостоле потом претворен у коњушницу, непроцењиви иконостас је, на срећу, крај рата дочекао без озбиљнијих озледа. Ипак, конаци су били потпуно испражњени и нарушен је вишевековни богослужбен, будући да јеромонах Кесарије није имао ни антиминс на ком би служио Свету литургију.

Трећа обнова Јаска почела је 1953. године, када се овде настанила игуманија Евгенија (Голупска) и окупила око себе сложно и младо сестринство. Када су прве монахиње стигле у опустелу фрушкогорску светињу, затекле су неког рудара, који је са својим сином становао у једној од очуванијих просторија у срушеном конаку, без крова, обраслом трњем и коровом, док је игуман Иларион (Живановић) служио као парох у селу и живео у приватној кући. Трудом и љубављу игуманије Евгеније и обитељи којој је ударила чврст темељ, угашени манастир је у наредних пола века потпуно оживљен, углавном сопственим средствима. На првом месту, рашчишћене су ужасне рушевине, санирана су ратна оштећења на цркви и оспособљене су две собе у јужном конаку, у који је привремено била смештена и штала. Настојањима ових храбрих жена, 1956. године, тело викарног епископа Валеријана (Прибићевића) пребачено је, из једне сплитске, римокатоличке костурнице, у порту манастира Јаска, где га је сахранио епископ сремски Макарије (Ђорђевић). Пре самог упокојења заслужне игуманије Евгеније, 1963. године, уведена је струја у све омалтерисане келије. У том суморном периоду, шесточлано сестринство у вери је крепио њихов духовни отац, Свети хвостански епископ Варнава (Настић), који је током свог мученичког првосвештениковања замонашио само две особе, Ангелину и Параскеву (Драпшин), будуће јазачке игуманије.

Упорно и пожртвовано подизање манастира Јаска из пепела настављено је и под следећом настојатељицом, игуманијом Ангелином (Драпшин). У неколико фаза, обновљени су, у целости, јужно и, делимично, северно и западно крило конака, постављена је нова столарија, измалтерисани су конаци и гостинске собе и монтирани олуци на свим значајним објектима. У јужном делу манастирског комплекса, на Духове 1975. године, епископ сремски Макарије осветио је зимску капелу посвећену Преподобној мајци Параскеви. Укусно су уређени салон и трпезарија, док је посебна пажња поклоњена монашкој економији. Немилосрдна аграрна реформа манастиру је оставила само 16 јутара шуме и оранице („последње класе“), укључујући и површину коју је заузимао сам комплекс. Обављајући тешке пољопривредне послове, не само на тужним остацима некадашњег имања, већ и одлазећи у надницу на оближње сељачке њиве, сестринство је прикупљало новац који је био потребан да би се Јаску вратио стари сјај. Тако су, до 1975. године, поново уређени амбари, ракиџиница и штале, у којима је десетак крава обезбеђивало млечне производе за ревносну заједницу. На заузимање способне игуманије Ангелине, у покрајинском Заводу за заштиту споменика културе и Водној заједници у Сремској Митровици, коначно је изграђен мост, који омогућава сасвим лагодан приступ светињи.

Након што се, примивши велику схиму, упокојила игуманија Ангелина, 1990. године, Епископ сремски Господин Василије поверава управу манастира Јаска њеној кћери, игуманији Параскеви (Драпшин). Већ идуће године, унутрашњост храма генерално је обновљена, укључујући молерско-сликарске радове, рестаурацију дрвеног мобилијара, обнову крова и оправку пода. Набављена су два нова, ливена и лакирана, месингана полијелеја. На цркви су, 2003, постављени нови прозори, а кров је поново прекривен бакром, 2005. године. Обновљени су и звоник, бедем и ограда око манастира, док је у порти засађено очаравајуће мноштво цвећа и другог зеленила. Прилаз храму и стаза око њега, као и атријум у приземљу, изведени су у каменим плочама и изграђен је паркинг за аутомобиле и аутобусе.

Западно и северно крило конака потпуно су завршени, заједно са удобним Владичанским апартманом. С обзиром на чињеницу да се у дугачкој просторији, у којој је донедавно била смештена трпезарија (у јужном конаку, изнад главног улаза), пре Другог светског рата налазио апартман викарног епископа Валеријана (Прибићевића), она је преуређена као репрезентативни салон, који се отвара за време важнијих посета и на празник Духова. У некада импровизованој штали у приземљу сада су канцеларија и радионица. Наиме, сестринство се сточарством и земљорадњом бавило до 2006. године, а у манастиру су организоване везиљска (од 2006) и кројачка радионица (од 1986).

Манастирска ризница

Као што је већ речено, манастирска ризница покрадена је још за време Другог светског рата, али се старине, које су касније враћене из Загреба, сада налазе у Музеју Српске Православне Цркве у Београду. Од ових експоната, Јаску су припадале петохлебница из 1742, анафорница, два сребрна крста, везене наруквице из 1778. године, златоткани воздух, царске двери из старог манастира и бакрорез са ликом Светог цара Уроша. Од вредних уметнина и старина, у олтару храма похрањене су две иконе из Старог Јаска, са представама Христа Архијереја и Пресвете Богородице са Христом. У витрини репрезентативног салона изложена је сребрна петохлебница из 16. века, док се у библиотеци налазе и стари, осликани крст, путир, два сребрна свећњака и вотивни дар, односно симболични, ковани приказ оболеле ноге. Овде је сакупљена и завидна колекција књига, којој припадају, између осталог, Свето писмо из 1581, два московска „Четворојеванђеља“ из 1701. и 1748. и Нови завет штампан у Лајпцигу, 1830. године. У мањем салону, у приземљу јужног конака, чувају се два лепа портрета, изведена уљем на платну, са ликовима игумана Саве (Орловића) и епископа Валеријана (Прибићевића).

Свете мошти и гробови

Васкрсавање мученичког сремачког манастира крунисано је тријумфалним повратком земних остатака Светог цара Уроша. Још у време управе игуманије Евгеније, манастир је упутио више молби својим надлежним архијерејима, Никанору (Иличићу) и Макарију (Ђорђевићу), у којима је истицана жеља сестринства да цареве мошти поново види смештене у старом почивалишту, све док патријарх српски Павле (Стојчевић), 1994. године, није оценио да су коначно испуњени сви услови за достојно прослављање последњег Немањића овенчаног царском круном. У торжественој, молитвеној атмосфери, 22. септембра 2001. године, уз присуство патријарха српског Павла, епископа сремског господина Василија, више архијереја, представника бившег владарског дома Карађорђевића и државног врха Републике Србије, обележен је овај највећи и најрадоснији дан у послератној историји сремачког монаштва. Цареве Свете мошти положене су у нови кивот, који је припремило сестринство, уз помоћ братства манастира Каоне. Осим ове непроцењиве реликвије, у Јаску се чувају и делићи моштију Свете Анастасије Римљанке, Светих мученика из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима и Светог владике Николаја (Велимировића).

Монашко гробље је, после Другог светског рата, национализовано и преуређено у сеоско. До данас је, осим мермерног споменика игуману Сави (Орловићу), преостало још само осам оштећених камених крстова, које одржавају јазачке монахиње. Ново монашко гробље основано је 1988. године, по упокојењу монахиње Евдокије (Мајски), у манастирској порти, и ту сада почивају игуманија Христина (Голупска), епископ Валеријан (Прибићевић), игуманија Ангелина (Драпшин) и Петра Јанковић, рођака ктитора Мијата Јанковића, која је овде умрла 1811. године. Сам Јанковић је, 1786, сахрањен у припрати храма, у гробници обележеној мермерном плочом. У средини цркве положена је још једна мермерна плоча, која никада није померана, тако да се не зна чије земне остатке означава.