Раковац

            Први помен и рана историја

O старини манастира Раковца, посвећеног Светим бесребреницима и чудотворцима Козми и Дамјану, сведочи и средњовековна легенда, по којој је његов ктитор и оснивач био „благоверни хришћанин“ Рака Милошевић, велики коморник Светог деспота Јована Бранковића. Он је у пратњи других деспотових дворјана, негде у 15. веку, баш на овом месту убио јелена па је у знак захвалности на небеском покровитељству, ком је приписивао неслућени ловачки успех, подигао мали манастир, наденувши му своје име. По истом предању, у славу свог господара, тада је основао и село Лединце. Један избледели запис на зидовима припрате храма наводи 1533. годину, што може представљати време његовог зидања, док се зна да га је, 1541. године, враћајући се из Будима, спалила и опљачкала турска војска. Иако је Раковац током 16. века често био изложен пустошењима „безбожних Агарјана“, његови први поуздани помени налазе се управо у њиховим пописима извршеним 1545–1548, 1566–1569, 1578. и 1588–1595. године. Постоји и запис из 1589. године, који сведочи да је овде преписана једна књига.

            Раковцу су, 1609, 1625 и 1648. године, приложени петохлебница, сребрни печат и повез за апостол, који је убрзо и „одјејан“. Зна се да су последице турских разарања отклањане од 1656. до 1657, као и да је у овом манастиру преминуо епископ будимски Севастијан, 1662. године. Међутим, 1678. и 1682. претрпео је нова разарања, тако да је поново обнављан тек од 1693. године, по примању зашитног фермана султана Ахмеда II. Мата Косовац се у својој „Српској православној Митрополији карловачкој“ позвао на препис текста с почетка 18. века, у „Повесници“ устројеној 1763. године, који је потписао архимандрит раковачки Никанор (Јовановић). Овај извор говори о доласку монаха из покорене Србије у опустели Раковац и завршава се цитатом: „Сије обаче начертаније или писаније до сего дне и љета храњаше сја. Но древности ради всема обвештан папир и издеро се, да једва и прочитати се можно бје. За то повељех в дусје свјатом сину мојему јегоже од младости в духовних воспитах, Исаију Париводскому јеромонаху раковачкому протоколирати се за памјат будушчују и проч.“ Да богата преписивачка традиција није утихнула ни након свих набројаних искушења, може се закључити на основу „Законика“ цара Душана, који је, 1700. године, преписао јеромонах Пахомије.

            Храм и конаци

Слично историји других фрушкогорских монашких заједница, раковачки игуман Теофан и јеромонах Атанасије су у 18. веку по Русији искали милостињу дарежљиве православне господе. Да су њихови напори уродили плодом види се по подацима да је, до 1702. године, храм био покривен шиндром, а ускоро је, захваљујући прилогу епископа костајничко-зринопољског Никанора (Димитријевића) сазидан пристојан конак, са монашком трпезаријом. Монах Максим је, 1714. године, у ревитализованој светињи, написао свој непроцењиви „Србљак“, и данас познат под називом „Раковачки рукопис“, којег ће касније арадски епископ Синесије (Живановић) штампати у Римнику и Венецији. До 1734. године, око игумана Исаије окупило се братство од петнаест чланова.

Барокни звоник, са капелом посвећеном Светом оцу Николају и гробницом у приземљу, уз западну страну храма, призидао је славни пострижник овог манастира, митрополит београдско-карловачки Викентије (Јовановић), 1735. године. Током своје дуге и бурне прошлости, Раковац је православној Цркви дао више знаменитих јерарха, међу које се, свакако, убраја и личност митрополита Викентија. У тесној вези са овом духовном обитељи стајали су и епископи арадски Синесије (Живановић), горњокарловачки Данило (Јакшић), бачки Георгије (Хранислав), темишварски Пантелејмон (Живковић), карлштатски Евгеније (Јовановић), будимски Арсеније (Стојковић), митрополити карловачки Павле (Ненадовић), Мојсије (Путник) и други. Вероватно због чињенице да су многи архипастири своје хиротоније и хиротесије примали у манастиру Раковцу, касније ће бити називан и „дворским манастиром“. Ова испреплетеност са митрополитском резиденцијом трајала је до последњих дана овостране српске Цркве и тако је патријарх Лукијан (Богдановић), 1913. године, за раковачког настојатеља именовао игумана Доситеја (Поповића), управитеља будимског Владичанског и карловачког Патријаршијског двора.

            Приликом радова које је покренуо митрополит Викентије, срушено је старо кубе на храму, који је 1753. године описиван као живописано, камено здање, са шест прозора и осмостраним кубетом, ослоњеним на слободне стубове. Под му је био покривен каменим плочама и опеком. По својој архитектури, приклањао се старој уметности деспотовине Бранковића, која се првенствено огледала у његовој триконхосној основи. Прилогом „господара Мишка Бечлића из Футога“ и чланова монашке обитељи, раковачка црква покривена је бакарним лимом, а њене су фасаде омалтерисане и декорисане „штукаторским лозама“, 1741. године. Обновљена је између 1760. и 1769. године, када је срушена преграда која је одвајала наос од припрате. Из „Описа“ из 1753. године, може се сазнати да је била фрескописана, чак и са спољашње стране, изнад улазних врата. Трагови старог живописа видљиви су и данас, а унутрашњост храма оштећена је и приликом постављања барокно-рокајног иконостаса, којег је извео Василије Остојић, 1763. године. Храм је украшен ктиторством монаха и сликара Амвросија (Јанковића), који је сносио и трошкове постављања раскошног мермерног пода. Изгледа да су Раковцу некада припадале певничке скамије из парохијске цркве у Баноштору, које је, 1749. године, осликао јеромонах Силвестар (Поповић), путописац и сапутник Христофора Жефаровића, приликом његовог хаџилука у Јерусалим.

            Захваљујући прилогу игумана хаџи Јоаникија, 1736, завршен је део северног крила конака, док је преостали део грађевине, заједно са јужним и западним делом комплекса, подигнут до 1742. године. Амвросије (Јанковић) је 1768. године, о сопственом трошку, на зидовима манастирске трпезарије уљем насликао девет композиција. Гробљанска капела саграђена је 1751. године, од новца који је даровао монах хаџи Јоаникије. Извесне стилске одлике њеног сликарства подсећају на радове Јанка Халкозовића, за кога неки стручњаци верују да је заједно са Остојићем започео израду иконостаса у цркви Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана.

Манастирска ризница

Пре надолазећих страдања у Првом и нарочито, Другом светском рату, Раковац је поседовао библиотеку од 943 наслова, архиву вођену од 1740. године, као и ризницу, у којој су, између осталог, били чувани петохлебница из 1609, свилени омофор из 1664, дрвени кивот, украшен седефом, за руку Светог Прокопија, бакрорез Томе Месмера из 1741. и фелон од зеленог сомота из 1749. године. Овдашњи монаси су, по подацима из 1905. године, газдовали над 1.653 катастарска јутра шуме и обрадиве земље.

            Страдања и обнове

            Источни конак порушен је 1771. године и на том је месту подигнут високи зид. Захвати на храму извршени су 1821, када је замењен кров, али и 1849. године, када је на кубе постављена нова капа, украшена царским и патријаршијским грбом. Општа обнова манастира, коју је покренуо игуман Доситеј (Поповић) 1913. године, прекинута је по избијању Првог светског рата.     Након окупације од стране Независне Државе Хрватске, сви вреднији предмети однесени су из Раковца у Загреб, док су његови житељи протерани. Миниран је 1943. године, у казненој експедицији, покренутој због дојаве о илегалној, партизанској штампарији, која је радила у крипти испод звоника. Тада је спаљено и суседно село, конаци су сравњени са земљом, а масивни торањ се срушио на храм, тешко оштетивши наос и припрату. Процес разградње важног споменика културе наставио се и у послератно доба, када је одавде одношен сав употребљив грађевински материјал. Нажалост, касно је доспео под надзор и стручну бригу конзерватора и рестауратора.

            Први послератни радови на безобличној маси грађе, преосталој од „дворског манастира“, који се сада налазио под формалном управом беочинског настојатеља, изведени су тек 1953. године, када је храм поново сазидан. Северно крило конака оспособљено је за становање, под епископом сремским Макаријем (Ђорђевићем), а порта је очишћена од шута и дивљег растиња, трудом тадашњих ученика Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. После више деценија, Раковац је поново постао жива обитељ, након доласка игуманије Анастасије (Глодић), 1978. године. Постављање бакарног лима на кров, археолошка истраживање темеља и санација стубова, на којима почива кубе, извршени су од 1986. до 1989. године. Потом је сазидан ниски звоник, постављена су звона, која је приложио епископ банатски Хризостом (Столић) 1993/94. године и конзервирани су остаци старог живописа на стубовима (Благовести) и у тамбуру кубета (Небеска литургија, Христос Пантократор у калоти и Пророци), након чега је богомоља поново омалтерисана и окречена. Отприлике у то време, обновљена је и гробљанска капела посвећена Покрову Пресвете Богородице. Процес ревитализације постаје још динамичнији од 1991. године, под управом нове настојатељице, игуманије Гавриле (Бедов). Када је постављен иконостас, који је, ктиторством породице Којић из Раковца, осликао Љубомир Вујаклија, храм је осветио епископ сремски господин Василије (Вадић), 14. новембра 1996. године. Са жељом да свом тежином достојанства апостолског прејемника помогне васкрсавање угашеног манастира, сходно одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1999. године, прогласио га је за своју ставропигију.

            Ктиторством Епископа сремског Господина Василија, до сада је завршено подизање и опремање потпуно новог, једноспратног, западног конака. Његови темљи изливени су 2000. године. У међувремену, старо северно крило изгорело је у пожару, који је букнуо 17. марта 2005, а пожртвованим ревновањем Епископа сремског и малобројне монашке обитељи, оправљено и намештајем опскрбљено здање, у које је уведено централно грејање, свечано је освећено 26. новембра 2005. године. Данас се у ограђеним конацима налазе две трпезарије, Владичанска резиденција са кабинетом и посебном ручаваоницом, салон, осам монашких келија, остава и друге помоћне просторије. По речима настојатељице, манастирска библиотека је у оснивању. Живопис у капели Светог Василија Великог, до 2000. године, извео је искушеник из Кувеждина и ту је пренет рестаурисани иконостас из старе гробљанске капеле, из 18. века.

            Реликвије и гробови

            Манастир нема Светих моштију, а једину старину представља аутентични трон са иконом Богородице Одигитрије, који је у храм Светих Врачева, после више од пола века, 2007. године, пренет из Загреба. Ту су сахрањени епископ будимски Севастијан, 1662, митрополит карловачки Викентије (Јовановић), 1737, као и епископ темишварски Пантелејмон (Живковић). У испосници, крај некадашњег монашког гробља, које је национализовано по завршетку Другог светског рата, почива и преписивач „Србљака“, Исаија (Паривода).

            Раковачка монашка заједница успева да поново успостави вековни ритам свакодневних богослужења, након што је јеромонах Михаило (Секулић), на празник Света Три Јерарха, 1991. године, одслужио прву Свету литургију. Значајнији сабори овде се одржавају на Свете Врачеве (14. новембра и 14. јула) и на Покров Пресвете Богородице (14. октобра).