Старо Хопово

Први помен и рана историја

Судећи по житију мајке Ангелине и народном предању, манастир посвећен Светом оцу Николају, под именом Старо Хопово, основао је деспот Ђорђе Бранковић, потоњи владика Максим, између 1486. и 1502. године. Ово мишљење безрезервно су прихватали историчари 19. века, као и касније новохоповске старешине, архимандрити Иринеј (Радић) и Севастијан (Илић). У поузданим турским дефтерима, манастир се помиње 1545–1548, 1566–1569. и 1578. године. Душан К. Петровић говори и о „Хоповском минеју“, писаном 1541. године, за време игумана Павла. По истом извору, мошти Светог Теодора Тирона биле су овде похрањене, 1555. и 1563. године. Стари, дрвени храм Светог Николе срушио се у земљотресу па је на његовим темељима, од 1752. до 1756. године, архимандрит Захарија (Миливојевић) од камена и опеке подигао нову богомољу, посвећену свом заштитнику, Светом Пантелејмону. Као испостава Новог Хопова, ова монашка заједница забележена је већ у „Опису“ из 1753. године.

Храм и конаци

Овдашња црква сазидана је као мања, светла, једнобродна грађевина, са петостраном олтарском апсидом, гледано са спољне стране и деветостраним кубетом, ослоњеним на пиластре. Њена фасада, као и постоље кубета, били су декорисани низом слепих аркада, које су се пружале између кордонског и кровног венца. Уз сам храм налазила се и камена зграда конака, док звоник никада није био призидан. Звона су до Другог светског рата била окачена о дрвену конструкцију у порти.

Ктиторством Георгија Катраћија, од 1793. године, ту је осликан један од „стилски најчистијих“ иконостаса Фрушке горе. Неки аутори износе мишљење да га је готово у целости извео Јанко Халкозовић, али је део икона касније, претпоставља се, због оштећења, мењан и пресликаван. Сама иконостасна преграда била је висока, са богатим и позлаћеним, барокним дуборезом. Новији истраживачи сматрају да је у питању рад осјечког дуборесца Томе Фиртлера, док сликарска дела, настала између 1793. и 1800. године, приписују „иришком молеру“ Јефрему Исаиловићу.

Манастирска ризница

У ризници Старог Хопова чувало се неколико вредних кујунџијских радова, међу којима и „Јеванђеље“ из 1662, оковано у радионици кујунџије Недељка из Ћипровца. Медаковић је, као вредно помена, окарактерисао и „Јевађеље“ оковано позлаћеним сребром, чији су ктитори били влашки бојар Папа и његова супруга Јелена, 1663. године.

Страдања и обнове

Током Другог светског рата старохоповска црква озбиљно је оштећена, а конаци су спаљени и порушени. Од барокно-рокајног иконостаса спасено је само двадесет и шест уметничких дела, која су рестаурисана и потом похрањена у Ризницу Музеја Српске Православне Цркве, у Сремским Карловцима. Грађу са полуразрушеног објекта, задруге из околних села користиле су за зидање приватних кућа и зграда на својим газдинствима. Земљорадничка задруга из Ирига, 1949. године, манастир је претворила у обор за стоку, док су њени нехајни пастири становали у остацима цркве Светог Пантелејмона.

Обнова Старог Хопова започета је 1957. године, када је сакрално здање коначно покривено бибер-црепом. Међутим, седамдесетих година 20. века, са храма је надлежна државна установа скинула фриз са орнаментиком, како би декорисала неку световну јавну зграду, чиме је опасно био угрожен кров, који се затим и срушио, повлачећи за собом и део зида. Коначну обнову манастира, са благословом Епископа сремског Господина Василија, покренуо је Милан Чонкић из Петроварадина, са својом породицом, почетком 2001. године. Под надзором Завода за заштиту споменика културе из Сремске Митровице, он је сносио трошкове и изводио радове на рашчишћавању терена, поновном подизању цркве и звоника. Храм Светог Пантелејмона обновљен је од 2001. до 2006. године, укључујући малтерисање, санацију оштећења на зидовима, сводовима и куполи, постављање потпуно нове дрвенарије, крста на крову и Часне трпезе, као и увођење електроинсталација и централног грејања. Због несебичног ктиторства, на предлог надлежног архијереја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Милана Чонкића Орденом Светог Саве.

Нови живопис извели су Борислав и Марија Живковић из Кикинде, о трошку Новосађанина Стојка Драганића. Иконстасна преграда урађена је у Кини, а осликале су је, као свој прилог васкрснутој обитељи, монахиње из манастира Гргетега. За време набројаних захвата, Старо Хопово било је под управом гргетешког настојатеља, архимандрита Доситеја (Миљкова), чијим је залагањем подигнут и садашњи конак, 2005. године, сачињен од четири келије, кухиње и трпезарије. Трпезаријски намештај представља прилог Мирка, Оливере и Милене Миколаци из Ирига.

Звоник од чврсте грађе сазидан је од 2008. до 2011. године. Своју ураву Старо Хопово добија 2006. године, након што је Епископ сремски Господин Василије дужност настојатеља поверио јеромонаху Атанасију (Гаталу), коме се убрзо придружио и јермонах Јустин (Јеремић) из Велике Ремете. Прва Света литургија након Другог светског рата овде је одслужена на Ивањдан, исте године. У самом храму, сахрањен је његов први ктитор, архимандрит Захарије (Миливојевић), преминуо 1757. године.