Манастир Фенек

Први помен и рана историја

Фенек представља једини фрушкогорски манастир који није подигнут на Фрушкој гори, већ је смештен у такозваном „Доњем Срему“, између села Јакова и Бољеваца. Није познато ко је изградио ову светињу, иако постоји народно предање које каже да су њени први ктитори били Мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим Бранковић, иначе оснивачи фенечке испоставе, манастира Обеда. Први поуздан помен Фенека среће се у „Минеју“ из 1563. године, који је за време управе игумана Саве преписао јеромонах Захарије. Трајање Фенека забележено је у дефтеру из 1566–1569. године, у којем је описиван као монашка обитељ у Земунској нахији, која је за сва здања у свом поседу султановој благајни исплатила откуп од 3.800 акчи, а није их заобишао ни други попис, обављен 1578. године. Веома развијена преписивачка делатност наслућује се по типику из времена игумана Максима, 1573, „Јеванђељу“ јеромонаха Ореста из 1547. године, као и по податку да је ту, у 17. веку, под игуманом Неофитом, извесни јеромонах Теодор повезивао завршене књиге. У крушедолској библиотеци чувао се „Типик Саве Освећеног“, који је у Фенеку, 1574, исписао „чрнац Марко“. Душан К. Петровић пише да су у овом манастиру, од краја 15. века па до 1574. године, лежале мошти Свете Петке.

Храм и конаци

На име Фенека много чешће се наилази у изворима из 18. века. Иако је познато да је страдао приликом повлачења турске војске, поражене на Везирцу, 1716, обновљени храм Преподобне мајке Параскеве детаљно је описан 1734, као здање зидано од камена и опеке, са живописаним кубетом и олтарском апсидом, ограђеном иконостасом, сачињеним од 15 икона, „старих царских двери“ и мањег крста на врху. Свештеник из Тулара (ваљевски крај) овде је 1728. године „учио књигу“ код монаха Христифора. Захваљујући прилогу „господара Кузмана Јовановића“, земунског житеља, 1752. године ова црква је заменила трошни кровни покривач. До визитације из 1753, храм је са три стране био ограђен конацима, које су, 1770, за тринаесточлано братство, оправили „турски поданици Станко, Филип и Савко“. Изгледа да је на монашким келијама било извршено још неколико захвата, нарочито под управом способног игумана Софронија (Стефановића), јер их је, тек 1785. године, осветио митрополит Мојсије (Путник).

Крај 18. века био је веома буран за фенечке подвижнике, нарочито када је, обилазећи војну границу своје монархије, цар Јосиф II допутовао чак до ових крајева. У манастиру је просвећени владар преноћио и састао се са кнезом Алексом Ненадовићем. Стари храм је срушен 1793, на иницијативу Софронија (Стефановића), да би две године касније био подигнут садашњи, под надзором новог настојатеља, игумана Викентија (Ракића), писца прве фенечке историје. Барокна црква, крстообразне основе, са високим звоником и декоративним осмостраним кубетом, освећена је 1797. године. Иконостасну преграду урадио је новосадски дуборезац Аксентије Марковић, 1798, а осликао је и позлатио Петар Радосављевић, од 1818. до 1820, у класицистичком стилу. Плодно фенечко неимарство, током 18. века, завршено је зидањем нове капеле, 1800. године, на месту старе црквице, приписиване ктиторству Мајке Ангелине. У овој богомољи са малим звоником, чију изградњу је платио закупац из Јакова, Георгије Рака, који је ту и сахрањен, налазио се „лековити кладенац мајке Ангелине“, где су „болни долазили да оздраве“.

Манастирска ризница

По слому Првог српског устанка, 1813, у манастиру Свете Петке уточиште су пронашли Матеја Ненадовић, Лука Лазаревић, Младен Миловановић, студенички монаси са моштима Светог краља Стефана Првовенчаног и својим архимандритом Мелетијем (Никшићем), као и сам вожд Карађорђе. Снажне емотивне и материјалне везе са устаничком Србијом најубедљивије се могу дочарати податком да је живопис манастирског храма, 1859. године, извео Димитрије Петровић, син сликара Живка и унук Земунца Јована, који је за Карађорђа окивао тешке топове. Пред Први светски рат, Фенек је имао земљишни посед од 974 катастарска јутра, библиотеку од 1.537 наслова, међу којима су се налазиле и изузетне рукописне србуље, архиву основану 1745, са документима примљеним из терезијанског Беча, као и ризницу са скупоценим експонатима, попут бакрореза Свете Петке са приказом манастирског комплекса из осамдесетих година 18. века, који је подсећао на ликовни израз Захарија Орфелина.

Страдања и обнове

Пострадао је на самом почетку рата, 1914. године, када су ту упали аустријски војници, запалили конаке и уништили доњу зону и крст са врха иконостасне преграде. За време Другог светског рата, спаљени су и порушени спрат западног и цело јужно крило конака. Храм није уништен али је претрпео немилосрдну пљачку и обесвећење. Монашка обитељ овде је поново основана тек 1955. године, а Епископ сремски Господин Василије успешно је започео и окончао обнову манастирског комплекса.