Биографија Преосвећеног Владике Василија
Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије (Васо Вадић) рођен је 10. децембра 1946. године, у селу Опсјечко, у општини Челинац, поред Бања Луке. Растао је као најмлађе, десето дете Луке и Јованке Вадић, честитих и сиромашних православних хришћана, који су у души будућег архијереја, још у најранијем детињству, ударили чврст темељ постојане вере и пожртвоване љубави према Христовој Цркви. Ове врлине одиграће пресудну улогу у суочавању десетогодишњег дечака са великом трагедијом, која је болно обележила овај део његовог живота. На Бадњи дан, 1956. године, после краће болести, умире му отац и он остаје сироче, о којем се старају мајка и старија браћа.
По завршетку основне школе у родном месту, 1961. године, одлази у манастир Гомирје, у Горском Котару, где постаје искушеник. Азбуку монашког подвига учио је, под веома оскудним материјалним условима, у опустошеној и полуразрушеној светињи, коју су 1602. године подигли монаси манастира Крке. Код свог првог духовног оца, игумана Мирона (Мирића), остаје до 1964. године, када се уписује у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крки, са благословом епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића). Следећи речи Светог апостола Павла: „Опомињите се својих учитеља, који вам казиваше ријеч Божију… и угледајте се на вјеру њихову“ (Јев. 13,7) и сећајући се, неретко, доброг игумана Мирона, Владика Василије у разговору посебно наглашава како он није имао високо богословско образовање – али је био искрено и до краја одан монашком завету, православној Цркви и свом народу. У пријатној успомени задржао је и свог „дивног и доброг епископа Симеона“.
Његов духовни развој у манастиру Крки, где ће провести наредних петнаест година, надзирао је тада игуман, ректор тамошње Богословије и каснији митрополит дабробосански господин Николај (Мрђа). По одслуженом војном року, 20. децембра 1966. године, примио је монашки постриг, у чину мале схиме, од епископа далматинског Стефана (Боце). О тадашњим горким и опасним искушењима православне Цркве сведочи и податак да је монашење Василија (Вадића) било прво које је у манастиру Крки обављено након Другог светског рата. С временом, овде је прешао читаву лествицу монашких послушања и дужности. На Божић 1967. године, у Шибенику, рукоположен је у чин јерођакона, док је за протођакона, са правом ношења црвеног појаса, произведен на крају петог разреда Богословије, коју је са одличним успехом завршио 1971. године.
Епископ далматински Стефан препоручио је затим јерођакона Василија Светом Архијерејском Синоду и он одлази на Православни теолошки институт Румунске Православне Цркве у Букурешту, где остаје пуне четири године. Све испите на овој високој образовној институцији полагао је на румунском језику. По завршетку студија, вратио се у Крку, где је постављен за суплента Богословије и где је, на Видовдан 1976. године, рукоположен за јеромонаха. Тамо је обављао одговорну васпитачку дужност и био предавач на предметима: Литургика, Латински језик и Библијска историја. Будући да је свој психолошки профил обликовао управо у овој православној светињи, нарочито се старао о редовном одржавању богослужења и уредном поретку манастирског типика. У чин синђела унапређен је исте године, на Крстовдан.
У складу са договором Англиканске и Српске Православне Цркве, из 1973. године, Комитет Британског савета цркава стипендирао је овдашња свештена лица, током једне или две године, проведене на неком од енглеских колеџа или универзитета. Испуњавајући молбу даровитог синђела, Свети Архијерејски Синод послао га је на последипломске студије у Оксфорд, 1977. године. Овде је, на пример, слушао и предавања чувеног професора Тимотија Вера, потоњег архимандрита и митрополита диоклијског Калистоса, на предметима Историја хришћанске Цркве и Монашки живот. Док је становао у тишини англиканског манастира Каолифадерс, синђел Василије имао је прилике да овлада најчистијим енглеским књижевним језиком, којим су говорили његови оксфордски професори.
У Енглеској га затиче и избор за Епископа аустралијског и новозеландског, на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора, 1978. године. Примивши неочекивану вест, опет се вратио у свој манастир, у ком је, до хиротоније, обављао уобичајена послушања, „као и сваки други монах“. Наречење новоизабраног Јерарха обавио је патријарх српски Герман (Ђорић), у присуству више архијереја, свештенства и мноштва верног народа, 2. септембра 1978. године. Наредног дана, ведрог и сунчаног 3. септембра, са литијом је прешао из палате српске Патријаршије у београдски Катедрални храм, где је хиротонисан на Светој архијерејској литургији, коју су служили патријарх српски Герман и епископи: жички Стефан (Боца) и врањски Доментијан (Павловић). Том свечаном приликом, по старом обичају Источне цркве, патријарх српски Герман упућује му поучне речи:
„Воља је била Божија да Вас Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабере и пошаље у далеку Аустралију да тамо спасавате душе наше православне браће, да и они осете и увере се да их Мајка Српска Црква није заборавила, да се о њима стара и брине, баш као и за своју децу, православне Србе у старој Отаџбини. Наша Црква увек се бринула да на најтежа места шаље Епископе и најбоље свештенике. Тамо идите, драги Владико, да очувате и научите наш народ да не заборави своју стару постојбину, гробове својих славних предака, манастире наше, обичаје из старога краја, Васкрс, Божић и да сачува веру прадедовску и језик свој и све оно што је свето и честито било прецима нашим славним. Ја Вам предајем, драги брате Владико Василије, овај жезал, символ власти архијерејске, символ управљања, символ служења и символ учења. Примите га и старајте се да у тој далекој земљи свим својим дужностима и обавезама одговорите достојно, на радост свих нас овде на земљи, на радост анђела на Небу, и на највећу радост Васкрслога Христа Спаситеља.“
Владика Василије био је на челу Епархије аустралијско-новозеландске пуних осам година (1978–1986), као њен други јерарх, после управе епископа Николаја (Мрђе). По приспећу у Аустралију, млади Архипастир остаје погођен и тешко разочаран дубоком подељеношћу српске заједнице. Малициозни антагонизми који су разарали духовни мир ове епархије били су укорењени још у супротстављеним идеолошким и политичким убеђењима њихових предака, како је владика касније приметио: „Све старе омразе и трауме наши Срби пренели су на ново тло и тамо их, попут отровне кукуте, поново засадили. Ми подигнемо манастир Светог Саве у Илајну, расколници одмах подигну други у инат, такође Светог Саве у Камбери.“ Са неисцрпном енергијом и одлучном посвећеношћу својој мисији, он обилази и сабира наш народ, расејан по непрегледном простору Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Африке; поучава, саветује, организује црквено-школске општине, око којих се окупљају верници, рукополаже младе свештенике и договара изградњу храмова и народних сала. Да би се некако супротставио даљем напредовању већ уврежене националне „неслоге“, сазвао је Сабор српске омладине, на ком су предавања држали најугледнији интелектуалци, теолози и архимандрити. На тај начин, полако су маргинализоване „заплотњачке четничко-партизанске размирице“ очева и дедова његових епархиота, а ову сложену и сасвим необичну друштвену појаву и сам је пропратио следећим речима:
„Док другим народима за остварење јединства служи историјско памћење, нама Србима, изгледа, служи историјски заборав. Какве ли ироније?“
С временом, процветали су богати плодови великих напора аустралијског свештенства на неговању православне саборности. Данас у Аустралији живи око милион православних душа. Основани су и православни Теолошки факултет у Сиднеју и Конференција православних Цркава. Највећа ортодоксна манифестација на овом континенту јесте „Недеља православља“, када верни из својих домова доносе иконе, које се носе у литији око храма, праћеној младићима и девојкама у живописним народним ношњама, испод националних застава Русије, Србије, Грчке, Сирије, Румуније, Бугарске…
Боравак Епископа Василија у „предивној и пребогатој Аустралији“, где је уживао топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве – „из темеља“, као и нових храмова, сала и парохијских домова. Заједно са својим свештенством и малобројним монаштвом, настојао је да успостави присне и пријатељске односе са свим помесним православним Црквама, а поготово са Грчком Православном Црквом и њеним првојерархом, архиепископом Стилијаном. Срдачне контакте одржавао је и са представницима Англиканске и Римокатоличке цркве. Прешао је хиљаде километара и присуствовао небројеним светковинама, обилазећи своју паству и подсећајући их на веру њихових предака, народне обичаје и богату традицију. На тај начин, енергично се супротстављао погубним, асимилаторским процесима, који су њихов културни и национални идентитет осуђивали на потпуно ишчезнуће, „у мору протестантизма или заводљивој, духовној пустињи савремене цивилизације“.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1986. године, аустралијско- новозеландски Епископ Господин Василије постављен је за Архијереја Епархије сремске, са седиштем у Сремским Карловцима. У трон епископа сремских, у Катедралном храму Светог оца Николаја, уведен је 15. јуна 1986. године, руком тадашњег администратора епархије, епископа жичког Стефана, од ког је примио и монашки постриг у манастиру Крки и све остале хиротесије. Након радосног дочека, који су му приредили његови нови епархиоти, владика затиче опустошену дијецезу, са зјапећим, незбринутим, ратним ранама. За протеклих деценија, само очување епархијских структура и постојећих верских објеката, озбиљно угрожаваних неспутаним, бољшевичким непријатељством, представљало је заиста херојски подвиг, који су на својим нејаким плећима изнели његови блаженопочивши претходници, епископи Никанор, Макарије и Андреј. Међутим, на месту фрушкогорских манастира и даље су се налазиле застрашујуће, управо сабласне рушевине. Монументалне црквене грађевине, вековима подизане и освећиване молитвама и сузама православних Срба, које нису сасвим разорене под фашистичком окупацијом, запоселе су неприкладне секуларне институције у комунистичкој држави, потпуно неосетљивој за верске потребе свога становништва.
У запуштени карловачки Патријаршијски двор, у коме се за време рата налазила усташка команда, почетком комунистичке владавине насилно је усељен Архив Аутономне Покрајине Војводине. Након дуге и неизвесне борбе, нови сремски владика, уз подршку водећих јерарха тадашње српске Цркве и чланова Светог Архијерејског Синода, епископа Стефана (Боце) и Саве (Вуковића), успео је да ову установу коначно исели из „најрепрезентативнијег српског дома“ под хабзбуршком круном. Тек тада могла се сагледати сва трагика готово варварског немара руководства и запослених у овој установи, на тако сраман начин исказаног према једном од најважнијих споменика Карловачке митрополије. Било је потребно да прођу две године да би се окречили потамнели, прљави зидови и оправио паркет, који је, из нејасних разлога, претходно био премазиван прерађеним уљем, предвиђеним за одржавање моторних возила. Уз помоћ људи из фирме „Боја Сомбор“, али и уз надзор стручњака Завода за заштиту споменика културе, простране дворане Патријаршије очишћене су и окречене, како би својим уредним, освеженим изгледом што убедљивије подсећале на некадашњу кнежевску велелепност. Такође, реконструисан је и тешко оштећени кров, на који је постављено дванаест тона бакра, а вредни радници, који су беспрекорно обавили овај сложени посао, касније су били упослени на покривању храма Светог Саве у Београду.
Долазак Епископа Господина Василија на чело Епархије сремске, поклопио се са вртоглавом променом политичких околности, које су готово пола века господариле људским судбинама на овим просторима. Након слома ригидног комунизма, државни руководиоци почели су да воде много коректнији и добронамернији дијалог са представницима православне Цркве. У наступајућој ери масовног буђења религиозности, поново је постало могућно затражити новчану или неку другу помоћ, потребну да би богохулне хрпе камења, обраслог коровом, поново попримиле некадашњи сјај. Тако су опустели манастири свете Фрушке горе коначно дочекали свог митроносног неимара, обновитеља и задужбинара. За непуних десет година, од његовог ступања у високи трон блажених карловачких архијереја, Епископ сремски Господин Василије, почевши од срушеног Шишатовца, успео је да оживи све монашке обитељи своје епархије. Заједно са патријархом српским Германом, у Шишатовцу, положио је „Повељу о обнови фрушкогорских манастира, 1987. године“, молитвено најавивши њихову, у историји најобимнију и најзахтевнију, а у исто време и најбржу и најуспешнију, материјалну и духовну реконструкцију. Данас су сви ови манастири обновљени и уређени, а 2013. године почела је изградња и последњег ратног страдалника, манастира Бешенова. У исто време, основано је и подигнуто шест нових манастира, Свете Петке у Беркасову, Светог Василија Острошког у Манђелосу, Светог апостола Марка у Новим Карловцима, Светог Саве у Лединцима, Светог архангела Гаврила у Грабову и Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Саградивши нови, велелепни конак манастира Раковца, као своју задужбину, Епископ сремски Господин Василије сврстао се међу ктиторе фрушкогорских светиња.
Може се рећи да је обнова монаштва чак надмашила сјајну реконструкцију непроцењивих сакралних објеката. Од првосвештениковања митрополита Павла (Ненадовића), фрушкогорске обитељи никада нису имале више житеља, него што је то случај данас, тако да је Владика Василије задовољно могао констатовати да у свакој светињи „има понеко да отвори врата ходочасницима, као и да се за њих помоли Богу“, док је њихов физички изглед поново упоредив са блиставим стањем од пре Другог светског рата, нарочито након извршене реституције национализоване црквене имовине. У сремским манастирима, уз непрестани, мукотрпни подвиг, за спас рода српског, али и читавог човечанства, Богу се свакодневно моли преко 188 монашких лица, као и десет искушеника и осам исушеница, од којих је 182 замонашио Епископ Василије. Осамдесетих година, у читавом Срему, у 14 насељених манастира, живело је укупно 46 монаха и монахиња, међу којима само четири јеромонаха. Летописи црквених општина и парохија широм Срема испуњени су записима о бројним канонским посетама, богослужењима, мудрим поукама Владике Василија, радосним троносањима и освећењима храмова и парохијских домова.
Његовом заслугом, у Сремским Карловцима основана је фабрика свећа и обновљена је Српска манастирска штампарија. Очинском бригом Епископа сремског Господина Василија оживљена је и карловачка Богословија Арсенија Сремца, смештена у некадашњој палати Црквено-народних фондова, у којој су потпуно уређене учионице и уведено парно грејање. У крило Цркве враћене су зграде Семинара, Стефанеума, Српског дома (некадашња Општина), фабрике свећа и Црквене општине (прекопута Патријаршијског двора). Стари сјај добила су поново сва три карловачка храма, при чему је свакако највећи подухват представљала обнова Саборне цркве Светог оца Николаја. Сарадњом са угледним привредницима у Војводини, обезбедио је епископ новчана средства, захваљујући којима се издржавају сиромашнији богослови.
Епископ Господин Василије дочекао је неке од највећих фрушкогорских светиња, односно тела Светих, које су, након вишедеценијског изгнанства, коначно биле враћене у вековна места свог почивања. Тако је, у својој дугој и богатој каријери, доживео надземаљску част да допрати мошти Светог цара Уроша до обновљеног манастира Јаска или да, бар на кратко време, положи земне остатаке Светог кнеза Лазара у Врдник-Раваницу, одакле их је испратио у његову задужбину, манастир Раваницу код Ћуприје. Учествовао је у прослави 1700. годишњице трајања моштију Светог Теодора Тирона, уприличеној у Новом Хопову, као и у обележавању пола миленијума откако су Свети деспоти Бранковићи подигли манастир Крушедол. Управо његовим залагањем и љубављу, у манастиру Беочину, Свети Варнава Хвостански и Беочински проглашен је за исповедника вере.
Као љубитељ и познавалац црквеног појања, основао је епархијски, свештенички и богословски хор. У многим црквеним општинама започео је покретање мешовитих хорова, док се традиционално карловачко појање, између осталог, чува и негује на курсу црквене музике, сетно названом „Корнелију у спомен“, који се сваке године одржава у Сремским Карловцима.
Напослетку, најубедљивије сведочанство о личности овог заслужног православног архијереја могу представљати његови гестови дубоког, хришћанског саосећања према несрећнима, слабима и немоћнима. Када су се, пред крај прошлог века, оне године када је грмело на Светога Саву, колоне српског народа са свештенством – бежећи од погрома, олуја и бљесака у Српској Крајини – појавиле на сремачким друмовима, Владика Василије широм им отвара врата своје душе, свога срца и дома, своје Цркве. Гледајући тај свој јадни, страдални народ и у владичином оку, по речима многих сведока, заблистала је суза. Није постављао превише питања, прелазио је ћутке преко многих одговора и примио је око 40 свештеника са њиховим породицама, збринувши их по разним парохијама. Тих апокалиптичних дана и месеци, по црквеним општинама и парохијама прикупљене су тоне хране, одеће, обуће и других потрепштина, управо за оне којима је то било на корист и потребу.
Због савесне управе над својом дијецезом, по упокојењу епископа Никанора (Иличића), од 1986. до 1988. године поверено му је администрирање удовом Епархијом бачком. Шест месеци администрирао је и Епархијом шабачко-ваљевском, након упокојења епископа Јована (Велимировића), 1989. године. Заједно са Епископом бачким др Иринејем (Буловићем), 1991. године основао је нову, Епархију осјечко-пољску и барањску, издвојивши из свог владичанства два намесништва, вуковарско и осјечко. Одлуком Светог Архијерејског Сабора био је постављен на чело новооснованог црквеног предузећа „Доброчинство“, које је радило у оквирима Патријаршије српске у Београду. Ову установу сачињавали су патријаршијска штампарија, кројачка радионица и туристичка агенција, са седиштима у Београду, као и фабрика свећа у Сремским Карловцима. Такође, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, Епископу Господину Василију биле су поверене изградња објекта у ком је смештена поменута фабрика, организација њеног рада и набавка најсавременије опреме за израду свећа.
Два пута је посетио Свету земљу и поклонио се тамошњим светињама, помолио се пред моштима Светог Нектарија Егинског у Грчкој, а по његовим речима, кад год је имао прилике, ходочастио је у манастир Хиландар, „на коме је најречитије и најјасније исписана историја српског народа“. Као букурештански ђак, више пута био је на поклоњењу моштима Свете Петке и другим светињама Румунске Православне Цркве, водећи и своје богослове, док је са хором Епархије сремске обишао храмове Москве, Петрограда и других руских градова. Од почетка срећне управе Епископа сремског Господина Василија, Сремске Карловце посетили су највиши и најугледнији предстојатељи Православне Цркве, међу којима и патријарси српски Герман, Павле и Иринеј, патријарх московски и све Русије Алексеј II, васељенски патријарх Вартоломеј, патријарси румунски Теокист и александријски Петар VII.
