Манастир Кувеждин

Први помен и рана историја

Манастир Кувеждин, посвећен Светом Сави, по предању забележеном у шишатовачком рукопису „Слово Светог Јеронима Сирина“, подигао је Свети Стефан Штиљановић, 1520. године. Његово име релативно се често среће у изворима из 16. века. У овом манастиру су, „при игуману Стефану“, 1569. и 1593, преписани „Минеј за месец јун“ и „Житије Светог Јована Златоустог“, а спомиње се и у турским катастарским дефтерима из 1566–1569, 1578. и 1588–1595. године. Могуће је да је опустео већ око 1650, након што је Синан-бег, у потрази за грађом потребном за зидање његовог новог митровачког конака, започео рушење Кувеждина и Петковице. Зна се да је београдски митрополит спасао православне светиње од дивљачког уништења, обавезујући их на плаћање годишњег данка од стотину гроша. Међутим, о трајању кувеждинске обитељи нема никаквих вести све до Великог бечког рата, када се ту настањују монаси из манастира Винче и Сланаца, код Београда. Кувеждин је, са матичним Шишатовцем, у то време представљао јединствену имовинску целину, која је раздељена тек 1717. године.

Храм и конаци

Најстарији поуздани подаци о првобитним кувеждинским здањима потичу из „Описа“ из 1753, који помиње једнобродни камени храм, са звоником и подовима од опеке, припратом, два кубета, шест прозора и кровним покривачем од храстове шиндре. Конаци су први пут обнављани 1741. године, захваљујући прилогу „господара Јакова Влашића из Дивоша“. Тада су се простирали само са северне и јужне стране цркве, а 1754. оправљао их је и митрополит Павле (Ненадовић), који је приложио новац потребан за уређење трпезарије и њено кровопокривање. Радови на источном крилу забележени су у „Опису“ из 1771, док годину дана старији подаци као упослене мајсторе именују карловачке Цинцаре, Косту Змејановића и Георгија Никића. У првој половини 18. века, веродостојни извори спомињу игумане Неофита, Софронија и Василија. Иконостас старог храма Светог Саве осликао је 1772. године Јанко Халкозовић. Занимљиво је и да је патријарх Арсеније IV, незадовољан поретком у Кувеждину и Дивши, смерао да их преуреди као хиландарске метохе, али је, на молбе и жалбе поменутих обитељи, одустао од ове накане. Отприлике три стотине метара од манастирског комплекса, на монашком гробљу, 1778. и 1779. године игуман Јефтимије (Которовски) и дивошки парох Максим Игњатовић подигли су мању једнобродну капелу. Засведени доксати били су сазидани до 1780, а упечатљива класицистичка фасада јужног конака и део источног крила завршени су до 1810. године.

На месту старе богомоље, од 1803. до 1816, за време управе карловачког митрополита Стефана (Стратимировића), залагањем игумана Генадија (Кириловића), „мауер-маистер“ Матијас Шмидингер сазидао је садашњи завоник и барокни храм, декорисан изразито класицистичким детаљима. Црква је осликана у време патријарха Јосифа (Рајачића) и архимандрита Никанора (Грујића), од 1849. до 1854. године. Новосадски сликар Павле Симић извео је иконостас и девет зидних композиција са призорима из живота Светог Саве („Свети Сава одлази у Свету Гору“, „Постриг Светог Саве“, „Свети Сава мири завађену браћу“, „Смрт Симеона Мироточивог“ и друге), а управо је у овој светињи са ученим Никанором (Грујићем) договарао израду чувене „Мајске скупштине, 1848“.

Манастирска ризница

Мата Косовац је, 1905, забележио да се у Кувеждину налазе „лепе стародревне утвари“ и књижница од 469 дела, међу којима и 15 рукописних и четири штампане србуље. У ризници је био похрањен и путир од чистог сребра, израђен 1559. године, који је манастиру Милешеви поклонио цар Иван Грозни. Посед ове монашке обитељи простирао се на 1.439 катастарских јутара.

Страдања и обнове

Свеобухватније обнове набројаних здања покретане су 1852. и 1900. године. Више руских монахиња настанило се у Кувеждину, по избијању Октобарске револуције па је, 1923. године, манастир проглашен женским. Након окупације Независне Државе Хрватске, одавде је протерана бројна монашка обитељ. Опљачкани Кувеждин затим су спалили партизани, 1942, док су га Немци и усташе бомбардовали и минирали, 1944. године. Од велелепног храма остале су само непривлачне, чађаве зидине, а конаци су претворени у хрпу грађевинског материјала. Академик Медаковић је записао да су приликом пустошења манастира окупаторски војници затекли једну од монахиња како сама преноси тешке иконе у капелу на монашком гробљу. Она је у овом свом „надахнутом подвигу“ мучки убијена али је успела да од потпуног уништења отргне и спаси више од половине Симићевог иконостаса. Вредна уметничка дела однесена су у дивошки парохијски храм.

Упркос недостатку основних животних услова, у Кувеждину је убрзо обновљен монашки поредак. Нови конаци изграђени су између 1994. и 1997. и од 2006. године па све до данас, по нацртима стручњака из Завода за заштиту споменика културе из Сремске Митровице, храм је реконтруисан, заједно са овдашњим величанственим иконостасом, тако да се може рећи како се васкрсавање ове монашке обитељи сада полако приводи свом крају.