Манастир Бешеново

            Први помен и рана историја

Оснивање манастира Бешенова, посвећеног Светом архангелу Михаилу, предање такође приписује Светом краљу Драгутину. Мата Косовац записао је како се у овој фрушкогорској богомољи чува „један стародревни крст из 1297. године“, који је био израђен на тако вешт начин да су га неки угледни путници „искали за музеум у Беч“. На том распећу писало је како су га Бешенову поклонили извесни Лаза и Атанаско, мада је касније откривено да су га они заправо „откупили“ тек 1659. године. Везу ове грађевине са Немањићима Косовац је видео и у избору њеног небеског заштитника, Светог архангела Михаила, који је био патрон српске светородне династије. С друге стране, на самом храму била је забележена година 1467, која се данас углавном тумачи као запис времена у ком је живописан.

            На први поуздан помен Бешенова, опет се може наићи тек у турском дефтеру из 1545–1548. године. Његово име може се прочитати и касније, у дефтеру из 1566–1569, минеју ђакона Петра из 1569, турском попису из 1578, затим документу који објављује дефинисање монашког устава из 1581. и 1582. године, када је за време управе бешеновачког игумана Силвестра завршено писање „Законика“. У 17. веку, о опстанку ове монашке обитељи сведоче и игумани Силвестар и Тимофеј, који су, 1628. и 1637. године, скупљали милостињу у Русији. Скоро две деценије касније, игуман Христофор обновио је монашку трпезарију и неколико келија, док су се, 1694. године, током Великог бечког рата, његови наследници изборили за турски ферман којим се Бешенову јамчи безбедност.

            Стари храм и конаци

            Полетно доба манастир ће осетити након треће деценије 18. века, када су, „трудом братства и побожних хришћана“, подигнути конаци од трајне грађе, а његов детаљнији приказ дат је у „Опису“ из 1753. године. По подацима визитационе комисије, око древне, фрескописане богомоље, зидане од опеке и покривене храстовом шиндром, са малим кубетом, старим иконостасом и подовима од белог и црвеног мермера, окупило се тринаест монаха. Да је ова обитељ била имућна, може се наслутити кроз опис црквених врата, начињениход ораховине и „седефом накићених“. До 1771. године, призидан му је и четвороспратни барокни звоник, у који је смештена капела Светих Кирика и Јулите. Мошти ових мученика биле су похрањене у кивоту, направљеном 1773. и изложеном у звоничкој капели, испод њихове иконе, коју је даривао Димитрије Бачевић, 1766. године. Иконостас у капели извео је Кузман Коларић, 1783. године, ктиторством Новосађанина Трифуна Јовановића и јеромонаха Исаије.

            Од старог иконостаса, којег је осликао до данас непознати уметник, сачуване су четири представе Светог Јована, Светог архангела Михаила, Христа на престолу и Богородице са Христом. Након што их је, 1770, обновио сликар Василије Романович, два реда икона, са централном деизисном композицијом и монументалним Распећем на врху, заклањала су олтарски простор манастирске цркве све до прве деценије 20. века. Од 1906. до 1909. године, по наруџбини тадашње управе, нове иконе израдио је Стеван Алексић. У некадашњем храму сахрањен је Александар Рашковић, рођак патријарха Арсенија IV, бивши подвојвода и пуковник „рацке милиције“, који је, заједно са оцем Атанасијем, прешао из Србије у Хабзбуршку монархију, 1737. године.

            Још половином 18. века описиван је стари, северни конак од плетера, који је тек делимично био озидан каменом. Манастирски комплекс коначно је уобличен до почетка 19. века, када су усаглашене висине спратова и кровова, док је на источној страни подигнут високи зид. Његов изглед може се реконструисати на основу цртежа Хуга Хецендорфа из 1828. године и литографије Михаела Троха из времена између1837. и 1841. године.

            Манастирска ризница

            До избијања Другог светског рата, у Бешенову је било похрањено више драгоцених старина, попут „лепог појаса Арсенија IV патријарха из 1740“, крстионице од алабастера из 14. века, сребрне чаше кујунџије Луке из 1652. или руком писаног, раскошно окованог „Јеванђеља“ из 1557. године. У манастиру је била скупљена и вредна библиотека, са петнаест рукописних књига, од којих су најстарије биле „Јеванђеље“ из 1592, „Законик“ из 1581, минеј за мај 1712. и „Октоих“ из 1656. године.

            Страдања и обнове

            Током Другог светског рата, Бешеново је опљачкано и минирано, спаљено и на крају потпуно сравњено са земљом, у мају 1944. године. Очувани делови Алексићевог иконостаса пронађени су у бешеновачкој парохијској цркви 1946. године и пребачени су у Музеј црквене уметности у Сремској Митровици. У наредним деценијама, становници околних места развлачили су грађевински материјал са његових тужних остатака. Хрпа шута, зараслог у густ коров, први пут је рашчишћена тек 2004, а четири године раније подигнута је дашчана капела, са малом звонаром. На ниском, дрвеном звонику стајало је звоно некадашње манастирске школе, које је враћено са задружног пољопривредног газдинства.

            Обнова Бешенова сада је у пуном замаху, а до данас су подигнути храм, конаци, помоћна зграда, гаража, радионица, подрум за намирнице и нови звоник, о који су окачена звона, која је, још 1926. и 1927. године, купио јеромонах Лаврентије. Овде су пренета из Даља и са манђелоског и бешеновачког парохијског храма. Приликом зидања новог храма, обновљена је и гробница Александра Рашковића. Такође, урађена је и конзервација старих римских гробница са краја 1. века, које ће убудуће бити доступне ходочасницима и посетиоцима. Приликом археолошких истраживања, обављених на простору некадашњег манастирског комплекса, пронађен је и сребрни печатни прстен из 14. века.