Гргетег

Први помен и рана историја

Мата Косовац је, 1910. године, забележио како се могу пронаћи два стара записа (у братском саборном протоколу из 1753. и у манастирском инвентару из 1785), по којима је Гргетег основао деспот Вук Бранковић, познатији као Змај Огњени Вук, 1471. године. Легенда, сачувана на овакав начин, говори о Вуковој жељи да за свог оца, слепог деспота Гргура, који се замонашио у Хиландару под именом Герман, подигне одговарајући манастир на сигурнијем, сремачком тлу, јер је Света Гора била озбиљно угрожена агресивном политиком Османске царевине. Ипак, смрт је разорила све наде монаха Германа да ће старост провести у миру и тишини Гргетега, иначе названог његовим мирским именом.

            Међутим, управо турски катастарски дефтери представљају најстарије, сасвим поуздане документе, у којима се срећу несумњиви подаци о овоме месту. Тако је упамћено да је, 1545. године, манастир исплатио султановој благајни годишњу феудалну обавезу од 50 акчи. Изгледа да се, у наредне две деценије, овде одвијао сјајан економски процват, бар судећи по дажбинама на вино, житарице, кошнице и овце, из 1566. године, које су скочиле чак на 400 акчи, док је Гргетег био принуђен да за 6.000 акчи откупи своје „њиве, баште, ливаде и винограде“, као и здања храма, конака и економских зграда. Овај годишњи издатак додатно је повишен на 500 акчи, 1578, а 1588. и 1595. године попису манастирске имовине додате су још три воденице. Постоје докази о његовом трајању и током 17. века, у турским пореским документима из 1619, 1646, 1653. и 1659. године. Извесни монах Никодим из Гргетега помиње се 1626. године.

Повлачећи се из Угарске, након пораза у Великом бечком рату, од 1683. до 1699. године, Турци су опљачкали и потом запалили манастир. Опустела светиња тако је стајала у рушевинама, све док је цар Леополд I, заједно са поменутим воденицама, Нерадином и Банковцима, није даровао јенопољском епископу Исаији (Ђаковићу), 21. августа 1691. године. У препису привилегије из 1705, који се до Другог светског рата чувао у гргетешкој архиви, може се прочитати да је поменути епископ Исаија, каснији архиепископ и митрополит, ово добро добио „у признање његових заслуга и вредности“, као и да га је потпуно обновио и оправио.

Стари храм

Напоре митрополита Исаије (Ђаковића), око ревитализације манастира, наставили су и његови наследници на Арсенијевом престолу, који су, као уживаоци поменутог добра, били и гргетешки архимандрити. У том смислу, цар Карло VI издао је повељу од 9. децембра 1722. године, којом су и карловачком митрополиту Викентију (Поповићу) потврђена раније призната права на примљени посед, а регулисање правног статуса манастира охрабрило је поглаваре архидијецезе да улажу и веће своте новца у његову обнову. Зна се да је 1713. године ту приложено једно вредно „Јеванђеље“, као и да је од манастира Ново Хопово позајмљена шиндра за покривање старог, оштећеног храма, подигнутог у духу моравске архитектуре. Нема података о настанку првобитне цркве па се обично узима да је изграђена између 1459. и 1521. године. Имала је камене зидове, сводове од опеке и „малено кубе са шест прозора“, које се налазило изнад певница. Средњи олтарски прозор био је заштићен гвозденом решетком, док је осталих шест било застакљено гитером и преграђено. На цркви су стајала три лимена крста, а у опису се помињу и двокрилна, „каплаисана“, чамова врата „са немачком бравом“, као и опека великог формата, којом су поплочани подови, Часни престо на једном ступцу и проскомидија у једној ниши. Звоник је подигнут у југозападном конаку, уз саму припрату. Као што се не зна када је саграђена, непознат нам је и тачан датум њеног рушења, који пада негде између 1753. и 1767. године.

Нови храм

Нова црква грађена је између 1768. и 1771. године. Њени ктитори били су митрополит Павле (Ненадовић), који је, 1767, управама фрушкогорских монашких обитељи послао циркуларно писмо, налажући им да у Гргетег пошаљу „по једна кола манастирска и по једна прњаворска, да возе циглу“, али и митрополит Јован (Ђорђевић), дародавац Часне трпезе, проскомидије и ђаконика од црвеног мермера, 1770. године. У олтару новог храма и након темељите обнове, извршене крајем 19. и почетком 20. века, налази се упечатљив жртвеник митрополита Јована, са две грациозне алегорије, између којих су у рељефу приказана хералдичка обележја Карловачке митрополије. Барокни, четвороспратни звоник, квадратне основе, завршен је заједно са храмом. Високи рокајни иконостас подигнут је опет захваљујући митрополиту Јовану (Ђорђевићу), који је нешто раније, за капелу вршачког Владичанског двора, наручио мању олтарску преграду са подједнаким бројем и распоредом икона. Сликарски део посла, за првосвештениковања митрополита Викентија (Јовановића Видака), поверен је Јакову Орфелину. На овом зиданом иконостасу, преко гипсане подлоге, Орфелин је радио 1774. и 1775. године, примивши за свој рад уносну новчану надокнаду од 21.000 форинти, уз обавезу да сам прибави боје и други материјал.[1] Манастирска управа поставила му је услов да, „изузев родбине“, не сме никога примати са стране, све док се налази под уговором, а цркву је својим сликарским вештинама морао „что краснеише может бити украсити“.

Садашњи северни и источни конак изграђени су 1751. и 1752, док је западни завршен 1753. године. Претпоставља се да је јужни део конака подигнут знатно раније, али је на њему рађено 1756, 1763. и 1766. године. Осим монашких келија, овде су изведени пространи, засведени подруми, већа и мања трпезарија, „двокатни“ засведени доксати, кухиња и пратеће економске зграде, попут качаре, ракиџинице, штала, оставе, амбара и воденица. Декорисање и осликавање велике трпезарије завршено је до 1780. године, за време управе протосинђела Кирила (Живановића), ктиторством Стефана Рашковића из Великог Бечкерека. Натпис исклесан у камену, изнад двокрилне улазне капије, сведочи о чињеници да су свој нарочити четворострани облик конаци добили до 1760. године. Најзначајнији ктитор овог грађевинског подухвата опет је био митрополит Павле (Ненадовић). Такође, до краја 18. века, највероватније је уређена и звоничка капела, први пут поуздано поменута тек 1836. године, коју су иконама и дуборезом украсили Георгије Бакаловић и Димитрије Ђурковић.

Укидање и поново васпостављање манастира

Озбиљну драму Гргетег је преживео између 1776. и 1777. године, за време управе митрополита Викентија (Јовановића Видака), када је укинут декретом цара Јосифа II. У складу са владаревом одлуком, сви чланови монашке обитељи били су приморани да је коначно напусте, као и да место за тешко подвижништво потраже у некој другој богомољи. Ипак, након непуних годину дана, милостиво одговарајући на молбе митрополита Викентија и његових верника, царица Марија Терезија дозволила је изгнаним калуђерима повратак у Гргетег и предала им, нарочитом привилегијом, све дотадашње поседе. Од 1777. године, карловачки митрополити више нису били уживаоци манастирских прихода, због чега им је, из државне благајне, годишње исплаћивана одштета од 5.000 форинти, док су у Гргетегу убудуће постављани стални настојатељи. Од укупно седамнаест архимандрита овог манастира, једанаест је касније понело архијерејске митре. Поред тога, Арсеније (Стојковић), који је између 1845. и 1853. овде служио као старешина, два пута је на црквено-народним саборима биран за српског патријарха, 1874. и 1881. године, али није успео да добије неопходну владареву потврду. Уместо њега, на престо Светог Саве цар Франц Јосиф уздигао је једног другог бившег гргетешког архимандрита, Германа (Анђелића), тадашњег епископа бачког.

Велика обнова, 1901. године

Манастирски комплекс био је озбиљно оштећен у пожару, који је избио 1841. године, за време настојатељства Јеротеја (Мутибарића), али и у разорном земљотресу 1880. године, под управом предузимљивог Илариона (Руварца). Поред тога, угрожавала га је влага и дословно се слегао, поткопаван водама планинских извора, док су дренаже биле веома лоше урађене. Због наведених околности, 1893. године срушено је кубе, које је притискало трошну грађевину, а и иначе је већ било доживљавано као сувишан и застарео детаљ. Темељна обнова храма Преноса моштију Светог оца Николаја изведена је по нацртима архитекте Хермана Болеа, од 1899. до 1901. године, када Гргетег коначно добија свој данашњи изглед. Опсежне радове предузели су патријарх Георгије (Бранковић) и гргетешки архимандрит Иларион (Руварац). Фасаде храма и звоника потпуно су измењене, постављена је нова кровна конструкција, покривена бакром, док су бачвасти сводови поново сазидани и о њих су обешена два полијелеја. Прозори на броду и звонику проширени су и украшени витражима, полукружним аркадама и витким стубовима са стопама и капителима, изведеним уз саму ивицу окна. У овој грађевини, пространијој и светлијој, подне површине биле су покривене керамичким плочицама, а зидови улепшани украсним молерајем. Начињена је и нова крстионица од белог мермера. Може се рећи да је на овом сакралном објекту заблистала Болеова вештина уклапања и комбиновања декоративних елемената из различитих стилских периода.

Приликом велике адаптације, знатно су измењени и конаци. Степениште које је водило у западни део манастира доведено је у осу храма, а фасаде су хармонизоване. Из велике трпезарије уклоњене су и фреске из 18. века. Како је висока, декоративна капа, „на више јабука“, страдала у поменутом земљотресу, у обнови од 1898. до 1901. године постављена је нова, опшивена лимом. Извршене су и значајне промене у унутрашњости самог храма. Након што је уклоњен стари Орфелинов иконостас, по Болеовој замисли, постављена је нова преграда, начињена од истарског мермера и позлаћеног кованог гвожђа, на којој је иконе, 1901. и 1902. године, на енглеском платну или дрвету, сликао Урош Предић. По уговору који је склопио са архимандритом Иларионом (Руварцем), сликар је био дужан да, за надокнаду од 8.000 форинти, „уметнички и у духу српске православне Цркве“, изведе иконе на иконостасу и архијерејском престолу. Тако је настао овај јединствени иконостас, на коме је циклус великих црквених празника сведен на Рођење и Васкрсење Христово, док су престоне иконе издигнуте у прву зону, поред приказа Тајне вечере.

Измењен је и изглед старе капеле у звонику храма Светог оца Николаја. Уклоњена је хорска галерија, изграђен је узак олтарски простор капеле, који стоји изнад припрате, ослоњен на елегантне стубове, док је наос остао у звонику. Обновљена манастирска црква освећена је у лето 1901. године, када је постављена мермерна плоча са именима архитекте Болеа, цара Франца Јосифа, патријарха Георгија и тадашњег братства („Иларион Архимандрит, Јосиф Наместник, Гедеон Духовник, Атанасије Еклисијарх и Јерођакон Никодим“). Нова олтарска преграда у звоничкој капели израђена је нешто касније, 1911. године, а њено осликавање смело је поверено Пјеру Крижанићу, чији је дотадашњи рад углавном био везан за савремену, профану уметност. Иако су биле неоспорне уметничке вредности, оцењено је да су Крижанићеве иконе стајале у „дисхармонији са околином“, углавном због чињенице да се на њима осећао веома снажан утицај римокатоличке иконографије и „западне уметности“. На велику несрећу, у каснијим послератним страдањима манастира неповратно су ишчезли и ови ретки радови нашег познатог карикатуристе.

Страдање и обнова

Гргетег је разорен и опустошен за време Другог светског рата. У септембру 1943. године, бомбардовали су га немачки авиони, а потом је миниран звоник, који је својим падом оштетио сводове на броду. Војска Независне Државе Хрватске порушила је конаке, претходно их опљачкавши до голих зидова. Богата архива и лична библиотека утемељивача српске критичке историографије, архимандрита Илариона (Руварца), тада су спаљене на ломачи испред манастира. Седам гргетешких монаха одведено је у логор у Славонској Пожеги, а ратне године преживели су само игуман Георгије (Бојанић) и јеромонах Милутин (Стојадиновић), будући ректор Карловачке богословије и епископ тимочки. Манастир је претворен у скоро безобличну хрпу камења, а до данас је упамћен нарочито потресан тренутак те ужасне историје, када је, у пустој, полуразрушеној цркви Светог оца Николаја неки лугар, оболелог ума, ватреним оружјем пуцао на престону Христову икону. Манастир је после рата први пут обнављан тек 1950. године. Веће оправке изведене су и 1965. и 1966. године, након чега су делимично покривени храм и конаци. Монашка обитељ поново је окупљена 1947. године, након доласка монахиња Катарине (Јовановић), Марије (Дињашки) и Севастијане (Станић), које су се скромно сместиле у једину просторију оспособљену за становање, у јужном конаку. По њиховом одласку, након пар месеци, Гргетег је поново опустео, све до усељења јеромонаха Наума (Андрића), половином пете деценије 20. века. Од 1964. до 1984, настојатељ ове светиње био је јеромонах Иларион (Мишић), да би га од 1985. до 1987. године наследио игуман Атинагора (Милановић). Тада Епископ сремски Господин Василије старешинство над Гргетегом поверава јеромонаху Доситеју (Миљкову).

До 1992. године, када га је троносао патријарх српски Павле (Стојчевић), храм је потпуно обновљен. Урађени су нова фасада и витражи, његова унутрашњост је декорисана и кров је покривен бакром. Нови звоник, на темељима старог, минираног, подигнут је између 1998. и 2000. године. Фасада је усаглашена са стилским одликама цркве, а купљена су и четири нова, електрификована звона, изливена у Вороњежу, у Русији. У звонику је поново саграђена капела посвећена Пресветој Богородици, коју је осликао академски сликар Драгомир Јашовић. Обновљени звоник, са звонима, осветио је епископ сремски господин Василије (Вадић), заједно са капелом Светог Серафима Саровског, која је уређена у источном делу конака, 2000. године. Прилазни пут и велелепна капија са иконама изведеним у мозаику завршени су до 2005. године.

Над конацима је урађена нова кровна конструкција и постављен је бибер-цреп, реконструисане су све четири фасаде, као и целокупна унутрашњост. Данас конаци садрже гостопримницу са приручном кухињом, две капеле, монашку и народну трпезарију, салон, библиотеку, кројачку и иконописачку радионицу, канцеларије, пекару, простране подруме и, наравно, келије. Такође, уведени су централно грејање и вода, као и нове електроинсталације. Између 2006. и 2009. године подигнут је и нови конак, крај северне стране манастира, са монашким келијама и две гараже. На његовој фасади изведене су две мозаичне фреске са представама Рођења и Васкрсења Господњег. У част седамнаест векова од проглашења Миланског едикта и три века Карловачке митрополије, 2013. године, освећен је и Спасопреображенски скит, крај монашког гробља. Овај храм фрескописао је Раде Сарић, док су иконостас осликале монахиње манастира Гргетега.

Ризница и библиотека

Манастир поседује вредну збирку портрета својих некадашњих настојатеља, архијереја и архимандрита. Као посебно вредни могу се издвојити ликовни прикази митрополита Исаије (Ђаковића), од непознатог страног аутора, епископа далматинског Јеротеја (Мутибарића), архимандрита грофа Антонија (Бранковића) и Павела Хаџића, које је радио Павел Ђурковић, као и архимандрита Илариона (Руварца), рад Уроша Предића. Садашња гргетешка управа наручила је, од сликара Вељка Ђурђевића, још неколико портрета: блаженопочившег сремског владике др Андреја (Фрушића), игуманије Меланије (Кривокућин), надежног Архијереја Господина Василија (Вадића) и архимандрита Доситеја (Миљкова). Упркос деструктивном духу 20. века, ова монашка заједница остала је изузетно богата старинама. Мада је већина драгоцености, опљачканих током Другог светског рата, сада изложена у Музеју Српске Православне Цркве у Београду, у манастирској ризници налазе се: више старих икона, укључујући и неке са првобитног Орфелиновог иконостаса, сребрни путир из 17. века, дуборезни крст са филигранским оковом из 1772, чирак из 1873, дрвена кутија за мошти са ликом Светог краља Стефана Дечанског, триптих из 18. века, рукописни минеј за август из 1674. године, „Јеванђеље“ са представама Јеванђелиста на емајлу, у ком је потпис патријарха Арсенија III (Чарнојевића) и друго. С обзиром на чињеницу да је овде, пре више од сто година, основана непроцењива, касније дивљачки уништена, Руварчева библиотека, манастирска обитељ поново је извршила каталогизацију књига сакупљених током претходних деценија.

Реликвије и гробови

Од 2002. године, овде се, као израз духовне повезаности са Светом Гором, налази копија иконе Богородице Тројеручице. Следећи узор манастира Хиландара, сестринство прославља њено присуство свеноћним бденијима, која се одржавају на све празнике посвећене Пресветој Богородици. Од Светих моштију, у Гргетегу се чувају честице Свете великомученице Анастасије Узорешитељнице, Преподобне Меланије Римљанке, Преподобног Серафима Саровског, Преподобног Јова Почајевског, Преподобног Амфилохија Почајевског, Светог великомученика Харалампија, Преподобне Мајке Ангелине Крушедолске и Светог великомученика Теодора Тирона. Монашко гробље основано је поред Спасопреображењског скита и ту се, између осталих, налазе надгробни споменици епископа вршачког Гаврила (Змејановића), владике руског Михаила (Александровског), игумана бешеновачког Мирона (Симичића), архимандрита др Августина (Бошњаковића), гргетешког игумана Георгија (Бојанића), игумана хаџи Кесарија (Каљченка) и протојереја-ставрофора проф. др Радослава Грујића, са супругом Милицом. Гранитна гробница најзначајнијег настојатеља ове светиње, архимандрита Илариона (Руварца), смештена је мало даље, на путу који од конака води ка манастирском гробљу. У јужном делу порте сахрањен је архимандрит Андреј (Атанасијевић), а испод звоника је изграђена крипта у којој почива више монаха. Изнад крипте, у приземљу звоника, налази се споменик епископа далматинског Јеротија (Мутибарића).

[1] На дасци су сликани само велико Распеће, царске и бочне двери и две иконе из певница.