Манастир Мала Ремета

Први помен и рана историја

Мала Ремета убраја се међу фрушкогорске светиње које је народно предање приписало ктиторству „сремског“ краља Драгутина Немањића. Побожни српски владар је, судећи по усменим предањима и белешкама, које су некада чуване у манастиру Беочину, подигао овај манастир почетком 14. века, дарујући га Рачи на Дрини, као метох. Ипак, први поуздани писани подаци о Малој Ремети налазе се у турским катастарским дефтерима из 1564. и 1566–1567. године. Називана је Реметско и Ремета, баш као што је случај са Великом Реметом или Шишатовцем, а по одређеној откупнини, која је износила чак 6.000 акчи, може се закључити да је поседовала позамашно имање. У османским пореским документима среће се и почетком 17. века, али сва је прилика да је недуго потом била спаљена и расељена, јер је патријарх Арсеније III (Чарнојевић) ту послао избегле рачанске монахе, који је обнављају, заједно са угашеним Беочином. Опис из 1753. године наводи да је реметски храм био сазидан од камена, као и да је пострадао у последњем рату Хабзбуршке монархије са Османском царевином. Као „древна грађевина“, ова црква спомиње се више пута у 18. веку, уз напомену да је Реметско тада било метох манастира Беочина.

Храм и конаци

Изградња садашњег храма започета је 1739. године, под игуманом Прохором, по узору на манастир Бешеново. Зидали су је, од тесаног камена, Теодор Коста и Никола Крапић из Ланге, док је као ктитор забележен Станко Милинковић из села Шуљма. У уговору који је Милинковић потписао са поменутим мајсторима, за манастир се каже да је на беочинском „грунту“, а ово власништво потврђено је и заштитном повељом генерала Валиса. Слично шишатовачкој звоничкој капели, реметска црква имала је девет дводелних, полукружних прозора, али и два портала, триконхалну основу, са правоугаоним певницама и олтарском апсидом, као и старинско, деветострано кубе. Посвећена је Покрову Пресвете Богородице и убраја се међу најскладнија сакрална здања на Фрушкој гори.

Иконостас је урађен између 1757. и 1759. године, захваљујући прилогу Бошка Бојкића из Стејановаца. Конструкцију и пуну дашчану оплату извео је мајстор Петар, док су 53 иконе насликали Јанко Халкозовић и други непознати уметници. Барокну лепоту Халкозовићевих престоних икона („Покров Пресвете Богородице“, „Пресвета Богородица“, „Господ Исус Христос“ и „Свети Јован Крститељ“), као и царских, јужних и северних двери, које је, заједно са медаљонима изнад њих, касније осликао Коста Ванђеловић, уверљиво истичу богати дуборезни рамови и елегантни орнаменти. Нажалост, имена уметника који су радили на Великим хришћанским празницима и ликовима апостола и пророка остала су потпуно непозната. Након подизања и украшавања, храм Покрова Пресвете Богородице осветио је митрополит Павле (Ненадовић), 1760. године.

Отприлике у исто време, 1758. године, за настојатељства јерођакона Силвестра, преко пута јужног дела храма, ктиторством оберлајтнанта Петроварадинске регименте, Јована Јовановића и његове супруге Ружице, подигнут је и спратни конак. По опису из 1771. године, манастир су, поред конака и храма, чинили и дрвени објекат са кухињом, једном собом, мешаоницом и подрумима, затим ракиџиница од непечене опеке, стара качара и амбар од дрвета. Значајније обнове изведене су након 1824, када беочински игуман Дионисије (Чупић) подиже велике качаре, а нарочито од 1869, када је јеромонах Теофилакт (Лепаић), са благословом патријарха Самуила (Маширевића), оправио дотрајали конак, подигао воћњак и виноград и „уопште газдилук лепо унапредио“, због чега га је, 1875. године, патријарх Прокопије (Ивачковић) „почаствовао игуманством“. На издвојеном звонику, изграђеном на југозападној страни храма, тада се налазило звоно, на чијем су доњем рубу биле исписане речи: „Ово звоно приложио је Софроније Урошевић, храму Богородице у Малој Ремети, при игуману Дионисију Чупићу 1824. године.“ Изгледа да га је направио чувени банатски занатлија, Милисав Петровић, који се, касније, током Првог српског устанка, прославио као тополивац. На манастиру је рађено и 1909. и 1910. године, а том приликом Коста Ванђеловић осликао је омалтерисане зидове у унутрашњости цркве. Тада је службу настојатеља обављао јеромонах Конон (Миличевић), свршени карловачки богослов и апсолвент загребачког Правног факултета, док је ова заједница поседовала 512 катастарских јутара земље и библиотеку од 266 књига.

Страдања и обнове

Мала Ремета била је испостава манастира Беочина све до 1920. године, када добија свог првог самосталног игумана, Корнелија (Зубовића). Иако су конак спалили партизани, сама црква није рушена у току Другог светског рата. Исто тако, избегнута је и уобичајена систематска пљачка ове православне светиње, зато што је комисија НДХ заузела погрешно становиште да је сиромашна старинама. Међутим, усташки комесар сам је покрао библиотеку, вредније богослужбене предмете (кадионице, крстове, одежде, оковано „Јеванђеље“) и важније делове инвентара у конаку.

Tрудом игуманије Рафаиле и монахиње Надежде (Радовановић), уз пресудну материјалну помоћ Епископа сремског Господина Василија, 1987. и 1988. године, на самом улазу у манастирски комплекс, подигнута нова зимска капела, посвећена његовом породичном заштитнику, Светом пророку Илији. Унутрашњост овог храма у потпуности је прекривена фрескама, које је извео Зоран Ђорђевић, док је дрвени иконостас осликала монахиња Епиконида из манастира Месића. Нови конак, такође покривен бакром, са пространом трпезаријом за народ и три апартмана, сазидан је 2006. године, захваљујући новцу који су, из својих личних средстава, издвојиле игуманија Рафаила, монахиња Ангелина и други ктитори. Иконе су рестаурисане и влага у храму је санирана између обележавања две храмовне славе (14. октобар), 2010. и 2011. године. Обновљени храм осветио је Епископ сремски Господин Василије.

Манастирска ризница

 „Житељ Реметице, господин Јосиф Вучков“ приложио је, „за свој вечни спомен и својих синова“, Томе, Григорија и Максима, 1. фебруара 1805. године, овој филијали манастира Беочина сребрну петохлебницу, која је и сада похрањена у олтару. Ту се чува и једна сребрна кадионица, израђена исте године, коју је Малој Ремети даровао Сима Ненадов. Можда највећу драгоценост скрајнуте светиње представљају изванредне старе књиге, сакупљене током протеклих векова. У том смислу, најзанимљивији су рукописни минеји рачанских монаха, настали од 16. до 17. века, у Старој Србији или на подручју Карловачке митрополије. На пример, 202 странице „минеја за месец јул“, исписао је Јеротеј Рачанин, негде око 1698. и 1699. године. Поред ових књига, манастир поседује и неколико вредних „Јеванђеља“, попут оног штампаног у Кијевско-печерској лаври, 1773. године, за владавине руске царице Катарине Велике. На Светом престолу налази се још једно „Јеванђеље“ са сребрним медаљоном и ликом Пресвете Богородице, које је кожом пресвукао и кадифом обложио реметски јеромонах Теодосије Суботић, „под управом Висариона Стакића и намесника Лукијана Младеновића, 1908. године“.

Свете мошти и гробови

            У Малој Ремети чува се делић моштију Светог Ђорђа Кратовца, кога су Турци спалили због његовог одбијања да прихвати исламска верска учења. Вероватно је овде постојало знатно веће гробље, које је уништено у протеклих пола века, а још увек постоје споменици игумана Викентија (Ђаковића) (1871–1937), игумана Корнелија (Зубовића) (1865–1922) и јеромонаха Исидора (Спасојевића) (1846–1922). Касније су на манастирском гробљу положени и земни остаци монахиња Михаиле (Марковић), 1979, Надежде (Радовановић), 2002. и Ангелине (Марковић), 2008. године. Уз апсиду храма стоји једноставан надгробни споменик, који је седамдесетдвогодишњем јеромонаху Венијамину (Бороцком), 1883. године, подигао његов син Ђорђе.

Већи сабори увек се одржавају о храмовној слави и на Светог пророка Илију.