Манастир Петковица

Први помен и рана историја

Петковицу је, по народном предању, основала удовица Светог Стефана Штиљановића, Јелена, желећи да, као смирена монахиња, ту проведе јесен свога живота. На запису, делимично сачуваном на западном зиду храма, може се прочитати да је ово здање живописано захваљујући игуману Акакију, 1588. године, истовремено са изградњом најстарије манастирске трпезарије. У турским пореским пописима помиње се 1566–1569, 1578. и 1595. године. Изузев ових, релативно штурих података, о Петковици нема никаквих вести све до краја 17. века, када је Синан-бег издао наређење да се поруши, заједно са Кувеждином, како би прибавио грађевински материјал за зидање свог конака у Митровици. Након што је турски великаш већ срушио трпезарију и део конака, од ове несрећне намере одвратио га је београдско-сремски митрополит Пајсије, под условом да се примљена поштеда убудуће плаћа годишњим данком од стотину гроша.

Храм и конаци

Изгледа да је, до доласка патријарха Арсенија III, манастир оронуо у већој мери, што се закључује на основу писма које је послао кувеждинском игуману Јевсевију, налажући му да покрене његову обнову. Овај подухват био је успешно завршен до почетка 18. века, када је фрушкогорски митрополит Стефан (Метохијац) осветио Часну трпезу. Забележено је и да је у поново обновљеној Петковици, са храмом прекривеним шиндром и у бело окреченим зидовима, 1734. године, поред игумана Прокопија, живело седмочлано братство. Годину дана након састављања овог пописа, Миленко Вучковић из села Шуљма подигао је складну иконостасну преграду са велелепним дуборезним „Распећем“.

Са оближњим манастиром Шишатовцем, одлуком патријарха Арсенија IV, Петковица је уједињена 1741. године. Детаљан приказ складног, триконхосног манастирског храма са осмостраним кубетом, четири прозора, апсидом и певницама полукружног облика, подовима од опеке и дрвеним звоником, затим конака начињеног од дрвета и плетера, покривеног трском, те дрвеног звоника, дат је у „Опису“ из 1753. године. Тада је Петковица имала већи број икона, архијерејски сто и била је украшена „старим молерајем“. Исти извор сведочи да је чувена манастирска чесма направљена пре визитације 1753. године. С обзиром на чињеницу да је представљала метох шишатовачке монашке заједнице, убудуће је овде, по послушању, боравио само мањи број подвижника. Вероватно због свог статуса скрајнуте испоставе, у другој половини 19. века опет се налазила у прилично лошем стању. Иако је 1884. године обновљена, залагањем шишатовачког игумана Амфилохија (Јеремића), само две деценије касније игуман Сергије (Попић) опет је био принуђен да за Петковицу прикупља средства, овај пут намењена подизању новог конака.

Страдања и обнове

Ова светиња теже је пострадала у Првом светском рату па су њене зграде оправљане и 1927. године. Између 1941. и 1945. године, Петковица није разарана, али су сви вреднији предмети, пронађени у храму и конацима, укључујући и плочу на којој су били урезани подаци о њеној раној историји, опљачкани и однети у Загреб. Нажалост, иконостас је скоро потпуно уништен, изузев поменутог „Распећа“ на врху, касније пренесеног у Галерију уметности у Сремској Митровици. До 2001. године, представљала је пусто место, које је званично било именовано испоставом манастира Шишатовца. Потребне конзерваторске радове, од 1952. до 1954, извршила је надлежна установа, а том приликом уклоњен је креч са унутрашњих зидова храма, откривши један од најстаријих фрушкогорских живописа. Ипак, због оштећења на крову, у наредном периоду, атмосферске неприлике начиниле су непоправљиву штету на вредним, старим фрескама па је нова конзервација изведена након 1991. године. Уметнички репертоар у овој цркви у потпуности је прилагођен одговарајућим канонима православне Цркве.

Обнова манастира Петковице, која још увек траје, започета је 2001, када се, с благословом Епископа сремског Господина Василија, у конак из 1989. године, без струје, воде, прозора и врата, настанила монахиња Антонина (Симић), којој се убрзо придружила и њена биолошка мајка, Меланија (Милосављевић). Пожртвовањем сабраног сестринства, уређени су асфалтни паркинг и пут који води до манастира, уведени су струја и вода и сазидане су прикладна капија, трпезарија и кухиња, а од 2003. године и економска зграда, са просторијама за производњу вина и ракије, радионицом и чардаком. Подигнут је и нов конак са посебним келијама за све чланове сестринства, канцеларијом и малом трпезаријом. Изграђена је и пријатна, пространа тераса за посетиоце и ходочаснике, док су у порти постављени сувенирница и капела за паљење свећа. Испод осунчаног брега на ком се налази манастир, ископано је прилично велико језеро, у коме је сада рибњак.

У Петковици је, у реликвијару од воска, направљеном у облику руке, од 2002. године похрањена честица моштију Свете Петке. У оквиру манастирског комплекса налази се и извор, за који се верује да је чудотворан, као и да нарочито помаже нероткињама и онима са слабим видом. У оквиру поновно успостављеног газдинства сада постоје винарија, „казаница“, лабораторија и радионица за израду веза и сувенира. Сестринство поседује амбар, гаражу и трактор.