Манастир Шишатовац

Први помен и рана историја

Пре Другог светског рата, у Шишатовцу се чувао рукописни „Завештателни свитак“, у којем је као његов оснивач именован жички игуман Теофил. Наводно, он је са својим монасима напустио Жичу, „Турскаго ради насилија“, те на месту мале цркве, зване Реметско, 1520. године, за време римског „кесара Карола V“, угарског краља Лајоша и „Сербљем во Сремје вождоначалницје деспота Јована Бранковића госпожи Јелени супруги јего“, подигао манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Могуће је да је ова светиња постојала и пре 1520. године, на шта упућује „Шишатовачки поменик“, који испред Теофиловог имена наводи проигумана Василија. У манастирској архиви чувао се и турски ферман из 1540, којим је тадашњем настојатељу дата дозвола да оправи неколико оштећених келија.

Дуговечни игуман Теофил, иза себе је оставио необично дубоке трагове, бацивши при том светло и на најранију историју своје задужбине. У „Четворојеванђељу“, које је по његовом налогу, 1560. године, преписао „грешни Евгеније“, оснивач манастира описан је као старац „висок возрастом телесним, беле браде и сирех очију“ и који „имаше братољубије велико“. Међутим, постоји још један извор који говори о овом изузетном подвижнику. У беочинској ризници је, до половине 20. века, био похрањен један сребрни кивот, који је „Дмитар златар“ направио „в манастир Реметице в лето 1550“, дакле за време управе „игумана Теофила и Илариона Шишатовчанина“. Чини се и да је током његовог настојатељства, негде између 1545. и 1553. године, овде донесена најпоштованија шишатовачка реликвија, кивот са моштима Светог Стефана Штиљановића. Од тада, па до почетка Другог светског рата, ова монашка обитељ представљала је средиште растућег култа Светог „деспота“, небеског заштитника православних војника.

Стари храм

Ова светиња се, под именом „Реметице“, „Реметско“ или „манастира Стефана Ишкилановића“, до половине 17. века јавља у турским изворима. На закључак да је храм Рођења Пресвете Богородице био разорен у ратним окршајима две царевине, истраживаче је упућивала дозвола турских власти монасима да изведу његову свеобухватну обнову, 1634. године. Такође, милостиво одобравање њиховог претендовања на рибњак Икалово тумачи се као израз тадашњег економског развоја. Спомиње се да је цркву Рођења Пресвете Богородице посетио пећки патријарх Пајсије (Јањевац), који је написао житије Светог Стефана Штиљановића, а постоје и белешке које сведоче о сличним ходочашћима његових наследника, Максима, Арсенија III и Арсенија IV. Почетком 1701, опат Бонини описује Шишатовац као имућан, велик манастир, у коме се монашком подвигу посветило 25 особа. Уз стари, камени храм, између 1738. и 1742. године, призидан је звоник са капелом Светог великомученика Георгија, ктиторством пуковника Вука Исаковича, кога је Милош Црњански обесмртио у својим „Сеобама“. Поред тога, 1750, његов брат, Трифун Исакович, подигао је гробљанску капелу посвећену Светим апостолима Петру и Павлу, док „Опис“ из 1753. године сведочи о постојању старих и нових конака, окренутих на све четири стране света.

Нови храм и конаци

Следеће деценије обележиће бројна доброчинства којима је вршачки епископ Викентије (Поповић) управо обасипао манастир свог пострига. У Шишатовац је стигао још као дечак, а од 1751. године овде је служио као игуман и архимандрит. О топлим осећањима, која су га и као архијереја везивала за зидине у које је уградио аскетску младост, најречитије говори његово посмртно завештање. Три године након упокојења, земни остаци епископа Викентија ископани су из манастира Месића и поново погребени у Шишатовцу, у складу са његовим жељама и надама да ће „кости мирно почивати“ тамо „где је душа радо и мирно боравила“. Тако је Викентије (Поповић), од 1758. до 1778. године, подигао садашњи храм Рођења Пресвете Богородице, опскрбивши га „лепим и сјајним одјејанијем и утварима“. С обзиром на чињеницу да је култ Светог Стефана Штиљановића нарочито био поштован међу српским официрским и војничким породицама, не чуди податак да су значајне прилоге овој богомољи тада учинили и оберкапетан Јован и његов брат Јосиф Монастерлија, као и Секула Витковић, „потполковник“ Петроварадинске регименте, због чије су се неумољивости житељи Шанца са великим жаром борили за статус слободног краљевског града. Велелепна грађевина, са барокизираним торњем, убедљиво је симболисала нагли раскид са српском средњовековном архитектуром.

У новом, много раскошнијем храму, од друге половине 18. века достојно је почивао Свети „деспот“, лежећи у металном кивоту, „врло богато украшеном, пред троном Спаситељевим“. На моштима Светог Стефана, до половине 20. века, налазили су се грб породице Штиљановић и медаља ктитора Јована Монастерлије, а дарежљиви епископ Викентије је око његовог врата окачио свој зналачки декорисан „драгоцени крст са ланцем, у вредности 1.000 дуката, са смарагдом и дијамантом“. На кивоту су били исписани следећи редови:

„Сооружисја кивот сеј манастира Шишатовца храма рожд. Пресвјатија богородици и дјеже лежат мошти св. Стефане Штиљановића, при державје рим. Императоров Францишка I и Марији Терезији кр. Унгарској. И при преосвјаштеном Пављу Ненадовићје архиепископје карловачком и славеносербскаго и валахискаго народа митрополитје, и ц. кр. вел. Тајни савјетник и при архим. тоја обители кир Викентију Поповић, љета господња 1760 месеца јануара.“

Иконостас

Лепу традицију украшавања манастира наставили су и следећи настојатељи, архимандрити Гедеон (Никитић) и Гаврило (Стефановић), као и игуман Тимотеј (Поповић). Високу, од опеке зидану, иконостасну преграду и унутрашњост храма, између 1793. и 1795. године, осликао је Григорије Давидовић Обшић из Чалме. Како су иконе из шишатовачке цркве уништене за време Другог светског рата, ауторово напуштање барока и прихватање неких класицистичких стилских одлика спознаје се искључиво на основу сачуване фотографије. Обшић је овде, 1795. године, портретисао епископа вршачког Викентија. Изразита жеља за видљивим показатељима вере, али и феудалном репрезентативношћу, која се огледала у сталном дотеривању манастира, на крају је тешко оштетила његово газдинство.

Манастирска ризница

Пре пустошења, овај манастир поседовао је више драгоцених старина, попут ручног крста кујунџије Радослава из 1598, петохлебнице из 1659, „деспотове чаше сребрне кросовуље“, сличног предмета који је приписиван власништву Јелене Штиљановић, епитрахиља начињеног од хаљине Светог Стефана Штиљановића или бакрореза са његовим ликом, из 1763. године, који је платио Вук Исакович. По салонима конака висили су и портрети „војводе“ Монастерлије, патријарха Арсенија IV, Секуле Витковића, Викентија (Поповића) и Лукијана (Мушицког). Шишатовачка библиотека била је надалеко чувена по својим рукописима и изузетно ретким, штампаним књигама. По Душану К. Петровићу, ту су били похрањени „Шишатовачи апостол“, исписан на пергаменту у Ждрелу код Пећи, 1324, „Шишатовачко Јеванђеље“ из 1560. и још једно „Јеванђеље“ са минијатурама из 16. века, Минеј из 1566. и архијерејски службеник преписан 1616. године, у манастиру Молдовици. Мата Косовац 1910. године бележи податак да се у манастиру чувају 662 књиге, од којих је 25 рукописано.

Страдања и обнове

Након преузимања дужности настојатеља, архимандрит Лукијан (Мушицки) остаје саблажњен изгледом „нахерених и прокислих“ здања овог комплекса, а покренута обнова само је повећала већ постојеће дугове. У материјалном смислу, даровити архимандрит платио је високу цену за свој преображај Шишатовца у српско културно средиште, у ком научна истраживања врше Шафарик и Миклошић и где Вук Стефановић Караџић, по сећању Тешана Подруговића и Филипа Вишњића, бележи нека од најбољих епских остварења свог народа. На предлог архимандрита Лукијана, 1821. године, Арса Теодоровић је у монашкој трпезарији извео композицију са детаљем из житија Светог Стефана Штиљановића, у ком је приказан како дели пшеницу изгладнелом народу у свом граду Шиклушу. Насупрот стваралачком полету, економска атрофија имала је за исход „Опис“ из 1846, у којем визитатори наглашавају веома лоше стање конака, који ће, само три године касније, пострадати у пожару. Ефекте обнове из 1928. године прогутаће надолазећа ратна разарања.

 Под окупацијом Независне Државе Хрватске, Шишатовац је опљачкан, спаљен и на крају миниран. У усташком логору, 1941. године, на веома свиреп начин живот је изгубио и његов игуман Свети Рафаило (Момчиловић). Изузев Благовести на царским дверима, Обшићев иконостас заувек је изгубљен, 1944. године, када су порушени торањ, сводови и кров. После Другог светског рата, остаци разорених, троспратних конака огољени су до темеља. Међу сабласним зидовима некадашње цркве, у наредним деценијама, Света литургија је служена само на дан манастирске славе, а о имању од 16 катастарских јутара обрадиве земље, преосталих након национализације, бригу су водили кувеждински настојатељи.

Први монах који се поново настанио у овој светињи био је Виталије (Игњатовић), који је, између 1981. и 1986. године, успео да сазида јужно крило конака. Обнова манастира симболично је започета Светом архијерејском литургијом, коју су одслужили патријарх српски Герман (Ђорић) и други архијереји Српске Православне Цркве, укључујући и новог Епископа сремског, Господина Василија. Од тада су подигнути нови торањ, купола и сводови на храму, конаци су потпуно завршени и у њима су уређени зимска капела, трпезарија, Владичански салон и келије за увећану братију. Поред тога, реконструисана је горбљанска капела, којој је враћен стари изглед и подигнута је чесма на извору Свете Анастасије, где је, по предању, чудесно излечен и млади Никола Тесла.

У самом храму, поред ктитора Монастерлије и Витковића, почивају митрополити београдско-сремски Елевтерије (1689) и пожаревачки Јоаникије (1702), као и будимски епископ Јефтимије (Поповић) (1704). Њихова надгробна обележја тешко су оштећена током Другог светског рата. На монашком гробљу, где, између осталих покојника, почивају Вук Исакович и архимандрит Петроније (Трбојевић), близак сродник прослављеног научника Николе Тесле, стоји капела Светих апостола Петра и Павла.

Већи сабори у манастиру одржавају се на празнике Светог Рафаила Шишатовачког, Рођења Пресвете Богородице и Светог Стефана Штиљановића.