РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА, ТОКОМ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА, ТОКОМ СВЕТЕ ЧЕТДРЕСЕТНИЦЕ У току Свете Четрдесетнице, Свете Литургије, уз исповест свештенства Богом спасаване Епархије сремске, биће служене према следећем распореду: 8. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког у Беочину и исповест свештенства Архијерејског намесништва подунавског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Миле Јокић; 10. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светих цара Константина и Јелене у Инђији и исповест свештенства Архијерејског намесништва сремскокарловачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Лазар Ерић; 15. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Адашевцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва шидског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Бранислав Поповић; 17. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Преподобне мати Параскеве у Сурчину и исповест свештенства Архијерејског намесништва земунског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Велизар Живановић; 22. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици и исповест свештенства Архијерејског намесништва сремскомитровачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Михајло Марјанац; 24. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва старопазовачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Ђорђе Воларевић; 29. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог великомученика Георгија у Хртковцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва румског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Михајло Марјанац; 31. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог арахнгела Гаврила у Брестачу и исповест свештенства Архијерејског намесништва пећиначког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Рајко Цабунац; Света архијерејска Литургија пређеосвећених дарова почиње у 9.30 часова, а Његовом Преосвештенству саслуживаће два свештеника која одреди Архијерејски намесник. Сви свештеници дужни су да приступе Светој тајни исповести и да се причесте. Такође, упућен је позив и свим вероучитељима да истог дана приступе Светим тајнама. Пароси – домаћини су умољени да трпезу љубави припреме сходно правилима Типика за Свету Четрдесетницу. Такође, у току Свете Четрдесетнице, Његово Преосвештенство ће служити Свету архијерејску Литургију, са почетком у 09. 30 часова, по следећем распореду: 1. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, Архијерејско намесништво сремскокарловачко; 5. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у прву недељу поста – Недељу Православља у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Мартинцима, Архијерејско намесништво сремскомитровачко; 12. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у другу недељу поста –Пачисту у манастиру Велика Ремета; 19. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у трећу недељу поста –Крстопоклону у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Старим Бановцима, Архијерејско намесништво старопазовачко; 26. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у четврту недељу поста –Средопосну у храму Преображења Господњег у Новом Сланкамену, Архијерејско намесништво сремскокарловачко; 2. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија у пету недељу поста –Глувну у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Бачинцима, Архијерејско намесништво шидско; 9. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија у шесту недељу поста –Цветну у храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници, Архијерејско намесништво земунско; 16. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија, на празник Васкрсења Господњег, у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, Архијерејско намесништво сремскокарловачко.

310 ГОДИНА АРХИПАСТИРСКЕ КАТЕДРЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

310 година архипастирске КАТЕДРЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА Овог лета се навршава 310 година од како су Сремски Карловци, по мишљењу већине истраживача, постали катедра сремске архидијецезе и митрополитско седиште. Када се говори о прошлости наше Свете Цркве, неподељено је мишљење стручњака како нарочито часно и заслужно место у овој великој историји припада управо Карловачкој митрополији. Реч је о црквеној области, која је до 1920. године обухватала све православне Србе у Војводини, Славонији и Хрватској, односно припаднике овог народа који су се од краја 17. века, налазили у Хабзбуршкој монархији. Срби су и раније, пре настанка Митрополије, чинили велики део становништва ових простора, а њихов се број повећао након аустријских ратова са Турцима, који су узроковали низ сеоба крајем 17. и почетком 18. века. По броју досељеника и по значају привилегија, добијених од хабзбуршког цара Леополда I, нарочито се истиче сеоба под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1689. и 1690. године. После Велике сеобе, поглавари овопределне Српске православе цркве живели су у манастирима. Од 1708. године, митрополит Исаија Ђаковић резидирао је у манастиру Крушедолу, али већ од следеће године, архиепископи бораве и у Карловцима. Овај избор, дефинитивно учињен 1713. године, донекле је логичан, с обзиром на то да је Срем у то време био централна област, са већинским православним становништвом, тако да Карловци несумњиво представљају природну духовну престоницу Свете Фрушке горе, на којој се у подвигу и молитви и данас спасавају 24 монашке обитељи (од некадашњих преко 40) и на којој је, у 19. веку, спевана химна Светом Сави. Карловачки митрополити су носили и титулу српских архиепископа, што је потврђено и признато од стране Хабзбуршке монархије, царским привилегијама из 1690. и 1691. године. По смрти трећег предстојатеља овопределне Српске цркве митрополита Софронија Подгоричанина, администратор архидијецезе постаје бачки епископ Христифор (Димитријевић), који је већ резидирао у Карловцима. Ипак, на трећем привилегијалном Црквено-народном сабору, одржаном у Карловцима 25. априла 1713, за новог првојерарха је изабран Викентије (Поповић Хаџилавић), „рођен од оца Даскала Лава“, у Јањеву на Косову. Нажалост, сачувани су тек оскудни подаци о његовој младости и раној каријери. Постриг је примио 1690, поставши придворни монах патријарха Арсенија III (Чарнојевића). За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Чини се да су његова архипастирска права била у извесној мери ограничена, што се наслућује из податка да је будимски Катедрални храм био проглашен за патријархову ставропигију. Након што је епископ Викентије изабран за митрополита, патријарх Арсеније IV издао је последњу потврдну грамату, којом су поглавари Пећке патријаршије признавали избор Црквено-народног сабора Митрополије. Епископ шумадијски Сава (Вуковић) закључује како је, том приликом, донета одлука по којој су карловачки митрополити убудуће називани и архиепископима, не само од стране иноверних, државних власти, него и од црквених и народних представника. Пре тога, митрополити су ову титулу, заједно са правом ношења сакоса, добијали од пећког патријарха. За време управе митрополита Викентија неговане су нарочито тесне везе са Пећком патријаршијом, првенствено исказане „веома живим односима“, пуним уважавања и топлине, које је одржавао са тадашњим патријархом Мојсијем (Рајовићем). Издашно је помагао синајске светиње и друге манастире, укључујући и древно седиште Српске цркве, чак је наручио један иконостас за тамошњи Катедрални храм. Личним средствима, у манастиру Крушедолу саградио је трпезарију и кухињу, а у Великој Ремети три келије и под њима подрум. Сазидао је први митрополитски двор у Карловцима, као и летњу резиденцију на Даљском властелинству. Сигурно је на коначно померање митрополитске столице према Дунаву утицало и спаљивање манастира Крушедола од стране Турака, 1716. године. Митрополит Викентије био је ктитор првобитног иконостаса београдског Саборног храма, који су осликали солунски иконописци, 1724. године. Црквом је управљао у смутна времена Аустро-турског рата (1716–1718), а под његовим су председништвом одржани Црквено-народни сабори у Карловцима, 1715. и 1719, као и у Петроварадинском Шанцу, 1722. године. Пред крај живота тешко је оболео па су га његови дворани, онако немоћног и непокретног, прозвали „Викентије Неми“. Док је митрополит тражио лека својој болести, бреме управе над овостраном Српском црквом преузео је његов егзарх, Викентије (Јовановић), који је у великој мери утицао на доношење значајног закључка петроварадинског Црквено-народног сабора из 1722. године: „Видећи преосвештеног господина Митрополита и Архијепископа нашего Викентија Поповића, врло болестију оптежена, мучно и у својоју тешкој болести бреме носећи, а камоли општега народа теготи и невоље провиђати, того ради једномислено и са свим општим промотрењем народа нашега, изабрасмо на помошт њему бити, какоти коађутора илити сапомоћника преосвештенаго Господина Митрополита и Архијепископа от краљевине Сервије Мојсеја Петровића…“ Без обзира на своје некадашње несугласице са београдским митрополитом, Викентије (Поповић) храбро је подржао замисао о уједињењу две „покрајинске“ Цркве. Игнорисао је опречне наговештаје високих представника Монархије, а у том смислу, остао је бесплодан чак и рескрипт Дворског ратног савета, којим је Мојсију (Петровићу) дословно забрањено обављање коадјуторске дужности. Након што је митрополит Викентије преминуо у Карловцима, 23. октобра 1725. године и затим сахрањен у манастиру Крушедолу, архиепископску катедру преузео је управо Мојсије (Петровић). Државне власти су га признале, пре свега захваљујући његовој предузимљивости, али и широкој руци, и то само као митрополита карловачког, док га је Сабор из 1726. године изабрао за „Архиепископа српског народа под влашћу царевом“. Устоличен је као поглавар Карловачке архиепископије, 27. фербуара (10. марта) 1726. године. На инсистирање чланова Црквено-народног сабора, цар му је убрзо препустио управу над Београдском митрополијом, као и администрацију над Србијом, Малом Влашком и Тамишким Банатом.