ПЕТАК ДРУГЕ НЕДЕЉЕ ЧАСНОГ ПОСТА – СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У ИНЂИЈИ

ПЕТАК ДРУГЕ НЕДЕЉЕ ЧАСНОГ ПОСТА СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У ИНЂИЈИ У петак, 10. октобра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Гoсподин Василије служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светих царева Константина и Јелене у Инђији. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Петар Божић и јереј Милош Лукић, пароси инђијски, као и ђакони Милован Дерета и Марко Стефановић. За време данашњег Евхаристијског сабрања, свештеници и вероучитељи Архијерејског намесништва сремскокарловачког приступили су Светим тајнама исповести и причести. За духовника и исповедника свештенства архијерејског намесништва сремскокарловачког, Његово Преосвештенство Епископ сремски одредио је протојереја-ставрофора Лазара Ерића. По завршеном богослужењу, присутни су обрадовани трпезом љубави, пригодном архијерејском беседом, као и предавањем проф. др. Ненада Милошевића о Часном посту и времену служења Свете Литургије Пређеосвећених дарова. Братски састанак подручног свештенства организован је трудом протојереја Слободана Вујасиновића, архијерејског намесника сремскокарловачког, као и пароха при храму Светих царева Константина и Јелене, свештеника Богољуба Милановића и Немање Мартиновића.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА ПОДУНАВСКОГ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА ПОДУНАВСКОГ Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је у среду, 8. марта, Свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког у Беочину. Саслуживали су му протонамесник Вељко Грубач и јереј Страхиња Џамбић, пароси у Беочину и Нештину, као и епархијски ђакон Горан Власац. У току евхаристичког славља, у ком је учествовало мноштво православних верника, а посебно деце и омладине, свештеници и вероучитељи Архијерејског намесништва подунавског приступили су Светим тајнама исповести и причешћа. По благослову надлежног Архијереја, подручно свештенство исповедио је протојереј-ставрофор Миле Јокић. У пригодној беседи на крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ сремски поучавао је окупљене у храму Светог Василија о значају поста и моливе, као и потреби за приступањем Светим тајнама покајања и причешћа, како би се душе верних ослободиле покајаних грехова и тако обновиле своју заједницу са Богом и својим ближњима. Поред архијерејског намесника подунавског, протојереја-ставрофора Гавре Милановића, домаћин поменуте севечаности био је парох беочински, јереј Милош Маријанац. Управо захваљујући његовом труду, након богослужења су сви сабрани свештеници и вероучотељи били угошћени за примереном трпезом љубави, током које су и духовно окрепљивани, слушајући елоквентно предавање проф. др Ненада Милошевића о Литургији пређеосвећениих дарова, као и о потребној дужини времена у ком се они који су спремни за Свету тајну причешћа, морају уздржавати од хране и пића.

О Литургији Пређеосвећених Дарова

Проф. Др Ненад С. Милошевић, о Литургији Пређеосвећених Дарова Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате)” (1.Кор 11, 24 – 26). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста.