Духовно вече

духовно вече:гост игуман манастира тумане архимандрит димитрије

УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ

ЕПРИСКОП СРЕМСКИ Г. ВАСИЛИЈЕ: УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.          (Јез. 37; 3–6, 12) Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих, него Бог живих. (Мт. 22, 32) Кроз историју, на веома креативне начине, људски род се вековима довијао како да рационализује, митологизује или пак да спретним филозофским доскочицама умири инстинктивне страхове и анестезира разумне стрепње пред чињеницом да је свако живо биће, од момента свог зачећа, кренуло путем који једино и неизбежно води ка самртничком ропцу. Различите културе и религијске традиције су читавом лепезом датих објашњења покушавале да одреде свој приступ овом феномену, не само у смислу сопственог страха од непознатог искуства, већ и како би се свака индивидуа одредила и према неумитном губитку особа за које је у животу била везана, на првом месту, чврстим нитима љубави и поштовања. Зато су осмишљавани суштински веома слични обреди, легенде и споменици, којима би преминули члан друштвене заједнице и након свог биолошког исчезнућа, и даље заузимао видљиво место у окружењу ком је припадао. И у том смислу, Христос Спаситељ је је извео праву револуцију људске свести, прескочивши све митолошке сенке људског сагледавања неизвесне реалности и гарантоване пролазности човека и његовог нестанка са лица земље. Христос је, кроз Цркву, пре два миленијума бескрајној васељени наших идеја смело понудио потпуно нови, аутентични доживљај човека створеног за вечност од стране Бога Аврамовог и Мојсијевог, који је Љубав и у коме су сви живи. Оквири разумевања времена и вечности су се померили, јер их је својом безграничном љубављу преиспунио Бог и заувек срушио преворнице – довратке смрти који су раздвајали Бога и човека.   Пре тога, у старозаветној и јеврејској религијској пракси, смрт је сматрана за неприродни феномен који унижава човека и перципирана је као заслужена последица Адамовог пада и као коначна плата за грех, након које крећу процеси разградње органских материја који га чине нечистим, враћајући га у прах и земљу од које га је и извајала стваралачка рука Господња. Највећу потврду ништавности смрти као неког стравичног и неизбежног краја постојања, као што смо већ рекли, дао нам је сам Господ, који је, након ужаса Голготе, устао из гроба, доказавши свој својој творевини да није човека из ништавила призвао на постојање, да би његову душу на крају заточили (врата адска) смрт и непостојање. На тај начин, смрћу је смрт уништио и онима у гробовима живот даровао! Смрт нема више снагу, готово да и не постоји, а упокојени хришћани више нису ужасавајући, нечисти мртваци, као у Старом Завету, већ уснули чланови Цркве, који чекају своје васкрсење и живот будућега века. Из тог новог, значајно другачијег односа према смрти и мртвима, развило се поштовање реликвија упокојених Светих људи, односно њихових земних остатака, у нашем језику познатих као мошти (грчки: Αγια λείψανα), што је изведено из старословенског израза за „моћи“. Саме Свете чланове своје заједнице, Црква је препознавала као одуховљена телесна пребивалишта Божија и осведочене храмове Светог Духа. Још су, за време прогона крвожедних римских цезара, први хришћани схватили да сила Оца Небеског, која би изабране Светитеље надахњивала да трају и истрајавају у врлини и чистоти, на тајанствен начин остаје и у њиховим упокојеним телима, пројављујући предокушај васкрсења и истинску илузију смрти, којој је Господ Исус Христос дао потпуно нови и другачији смисао. Њихове мошти чуване су или у облику целокупног тела, или његових делова па чак и честица. Мошти су раздељиване по богомољама, због могућности да их што већи број верника види, додирне и целива. Постављане су у Часне трпезе и антиминсе – са жељом да сведоче јединство Неба и земље у Цркви јер је она сама Тело Христово, а онда и због тога што оне штите и дају снагу онима који су на трагу вечности на путу ка Царству. Свете мошти су нарочито биле поштоване у нашем народу, још од времена када је Свети Сава измирио своју браћу над земним остацима, моштима њиховог родитеља, Светог Симеона Мироточивог. Кроз осам векова постојања Српске цркве, шириле су и штитиле православну веру, без и једне прозборене речи проповедале Јеванђеље убедљивије него најелоквентнији беседници, пружале наду, утеху и исцељење нашим прецима. У збеговима и трагедијама, након губитка средњовековне државе, Срби су уснула тела својих Светих носили у туђину и неизвесност, да их сачувају од турских пустошења, али и како би ове светиње њих штитиле и очувале на њиховом путу у будућност међу народима друге културе и језика. Свакако је православни Срем највезанији за Светородну деспотску династију Бранковића. Мошти Светог Стефана Слепог у храм Светог апостола Луке у сремској престоници Купинику положили су, по сусрету са краљем Матијом Корвином, млади деспот Ђорђе и његова мајка Ангелина, ударајући тако темељ на коме ће се касније развити свест о томе да је народ српски позван на светост јер га и његови највиђенији синови и кћери позивају на то. За верско поштовање које ће бити указивано члановима ове светородне династије ипак је најзаслужнији управо тадашњи деспот Ђорђе Бранковић, кога је касније замонашио игуман манастира Горњак, наденувши му име Максим, 1496. године. Овај будући Светитељ и митрополит сремски спада међу најважније личности Српске цркве, а примивши знатну новчану помоћ од влашког војводе Јована Њагоја Басарабова и руског влaдара Васлија II, изградио је манастир Крушедол, који је користио као архиепископску резиденцију. Остаци моштију Светих Бранковића, спасени од турских пустошења 1716. године, представљају најважнију светињу ове монашке обитељи. Пре тога, њихова нетрулежна тела била су орешена и одевена у најфиније тканине, а монаси су пред њима служили свете службе, читали молебне и молитве и износили верном народу на целивање. Излагана су света тела Светих