ДОБРОВОЉНО ДАВАЊЕ КРВИ У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ У ПЕЋИНЦИМА

ДОБРОВОЉНО ДАВАЊЕ КРВИ У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ У ПЕЋИНЦИМА Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином. (1 Јн 3,18) Одазивајући се позиву Архијерејског намесништва пећиначког и Црвеног крста из Пећинаца да несебичном љубављу према ближњем посведоче своју веру у Васкрслог Господа, 27. марта 2023. године, бројни верници су се окупили у просторијама парохијског дома у Пећинцима, како би дали крв која је неопходна за болничко лечење многих болести и тежих повреда. Инспирисани примером који је пружио Предстојатељ Српске Цркве, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, који је више пута и сам био добровољни давалац крви, четрдесет седам православних хришћана дало је своју крв, а међу њима су се налазили чланови Светосавске омладинске заједнице, Кола српских сестара, Синдиката „Независност“, компаније „Р. Бош“, просветних и других установа. Нарочито је охрабрујућа чињеница да је чак двадесет добровољних давалаца, овом приликом први пут приступило поменутом богоугодном и хуманом делу. Захваљујући се свима на оваквом одзиву, архијерејски намесник пећиначки и домаћин овог сабрања, протонамесник Бојан Мијановић истакао је своју радост што су верници препознали потребу да се и на овај начин у овим великопосним данима побрину за браћу и сестре којима је њихова крв неопходна за наставак овоземаљског живота, те да је без љубави према ближњима пост непотпун и да смо дужни добро чинити где год смо у могућности, баш онако, како нас апостол Јаков учи: „Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, грех му је“ (Јак 4, 17).

Света архијерејска Литургија Светог Василија Великог

Света архијерејска Литургија Светог Василија Великог у Сланкамену У четврту недељу Васкршњег поста, у част Светог Јована Лествичника, у храму Преображења Господњег у Новом Сланкамену, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Господин Епископ, уз саслужење протојереја–ставрофора др Драгомира Санда, пензионисаног професора Богословског факултета у Београду, протојереја Жарка Барца, пензионисаног пароха из Батајнице, протојереја Миливоја Вучића, пароха инђијског, јереја Милана Симића, пароха новокарловачког и епархијског ђакона Горана Власца. Благољепију евхаристијског сабрања нарочито су допринели својим појањем за певницом ученици Карловачке богословије Светог Арсенија. У току Свете Литургије, Епископ сремски Господин Василије беседио је Живој Цркви о Светом Јовану Лествичнику, а потом је протојереја Жарка Барца одликовао правом ношења напрсног крста. По завршеном богослужењу, у парохијској сали је уприличена и трпеза љубави за свештенство и окупљени верни народ. О животу светог Јована Лествичника, писца „Лествице“, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, Светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, Свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шеснаест година. Синајски манастир, од 9. века познат под именом Свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан, 527. Године, у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и Свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо Светог Григорија Великог, папе римског, упућено Светом Јовану као игуману синајском. Колико је Свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.