ВЕРОНАУКА У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ „ПЧЕЛИЦА“

ВЕРОНАУКА У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ „ПЧЕЛИЦА“ Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, Одбор за верску наставу Епархије сремске започео је са огледним програмом православних образовно-интерактивних радионица у објектима Предшколске установе „Пчелица“ у Сремској Митровици. На основу потписаног протокола и уговора о пословно-техничкој сарадњи Епархије и ове установе, реализација пројекта отпочела је од октобра месеца ове године. Делегирани и одабрани тим вероучитеља из Актива сремскомитровачког једном месечно улази у све градске и сеоске објекте ове установе и ради са малишанима из свих припремних предшколских група. Готово да су се сва деца, односно њихови родитељи, определила за овакав вид радионица и односа са Црквом од малих ногу. Захваљујући изврсној сарадњи директора Установе, госпође мр Биљане Цвијетић, помоћника директора Марине Ђорђевић и стручних сарадника, овај подухват, сигурни смо, уродиће плодом и намера нам је да у свим предшколским установама на територији наше Епархије ово буде активност којом ће се деца дичити. Пројекат радионица подржала је ресорна локална самоуправа, Град Сремска Митровица, као оснивач Установе, али и Покрајински секретаријат за образовање и неки факултети друштвено-хуманистичких наука из области педагогије. Циљ је да се радионице успоставе као редовна активност која ће бити део Посебног програма и налазиће се у годишњем плану рада Установе, али и да се оне одржавају и за децу старије узрасне групе и успоставе термини на нивоу редовних недељних сусрета.   Стефан Недић, заменик председника  Одбора за верску наставу Епархије сремске

Звучни записи беседа свештеника доступни путем јутјуб канала Архијерејског намесништва румског

Звучни записи беседа свештеника доступни путем јутјуб канала Архијерејског намесништва румског Обавештавамо и подсећамо верни народ да су беседе свештеника храма Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, али и других свештеника који су се у пригодним приликама обраћали верницима, доступне на јутјуб каналу Архијерејског намесништва румског. Тим поводом, aрхијерејски намесник и парох румски протопрезвитер-ставрофор Сретен М. Лазаревић подсећа нас на важност оваквог подвига, који осим своје мисионарске особености, жели да пружи могућност слушања беседа верницима који нису били у прилици да узму личног учешћа у богослужењу. Уједно подсећамо и на наше инстаграм странице: hram_svetog_duha_ruma и mlekopitateljnicaruma, као и фејсбук страницу СПЦО Рума Храм Силаска Светог Духа на апостоле, преко којих можете пратити сва обавештења у вези богослужбеног и парохијског живота наше заједнице. Речи проте Сретена преносимо у целости: “Служећи Свету Литургију и обављајући редовна богослужења свештенослужитељ ће учинити много у своме животу. Уколико се потруди око умножавања броја оних који долазе и учествују у богослужењу, благословено дело чини, ради кога ће и сав његов дом бити обрадован. Придодајући овоме молитвене обреде, крштења, венчања, исповести, опела, освећења домова и друге потребе Цркве, значајно ће умножити љубав и удостојити се још већих добара. Препознајући додатно делање на обнови, градњи и украшавању храмова и друге имовине Цркве са парохијанима, биће удостојен и многих заслуга са житељима парохије у којој живи. У сваком наведеном делу, поред осталих дарова и врлина, обраћања – беседе, заузимаће најважнија места његовог служења Заједници. Од изузетне важности је да наш однос према овоме буде пажљив и посвећен. Памтим добро речи при сусрету са старешином манастира Велике Ремете, почившим архимандритом Данилом. Били смо ученици Богословије када нас је старац примио у својој келији. У постељи, већ у дубокој старости, обрадовао нам се, и одмах после поздрава говорио нам: Ви ћете бити свештеници. Не смете да ћутите. И када зубе истрошите говорећи, ни тада не смете ћутати. Реч Јеванђеља мора да се шири. Поред ових поучних и опомињућих речи старца Данила, значе нам подсећања и упућивања наших професора који су нам говорили да је за беседе изузетно важно припремати се. Говорили су нам и да је најбоље да припрема буде свакодневна кроз читање, чиме ћемо обогатити фонд речи. Ако и нисмо неког дана у могућности да прочитамо више од дневних новина, да ће и то бити допринос нашем бољем обраћању. О свакодневном читању Светог Писма, поучних штива, житија светих, обраћања и беседа Светих Отаца, говорили су нам као о многоструком и дивном усавршавању говорништва. Живот украшен врлинама, саветовали су нам као најсавршенији и најпотпунији начин васпитавања других. Пример живљења у препоручиваном слушаоцима придодаје богате садржаје и поуке и најскромнијим речима. Писана реч увек је добродошла, и она  може бити добар избор припреме за обраћање, као цела беседа, концепт, или тезе за наумљено казивање. Написано се може штампањем умножавати и употребити за даље ширење речи које ће достићи и до оних који нису присуствовали изговореном. Звучни и видео записи увелико су у употреби деценијама и пружају још већу могућност, нарочито преко интернет презентација, апликација, па и друштвених мрежа. Употреба нових технологија прилика је коју би требало препознати и употребљавати. Врло често размишљамо о томе да наше беседе и обраћања нису савршена, са сувишним елементима или мањкавостима и то не би требало да нас обесхрабрује, јер практикујући казивања, говорићемо све боље. Готовост и будност у служењу Богу и роду, биће оснажена благодаћу Божијом, и нас ће изграђивати и многих добара у Господу удостојити. Подсећамо се на садржину молитве на рукоположењу: Божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује… и осмељујемо се у делању.”   презвитер Стефан Гавровски

ПРОСЛАВА СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЛУКЕ У КУПИНОВУ

ПРОСЛАВА СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ ЛУКЕ У КУПИНОВУ Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. (II тропар Светом апостолу Луки,глас 5.) Најстарији православни парохијски храм у Војводини, храм Светог апостола и јеванђелисте Луке у Купинову, прославио је своју храмовну славу, на Лучиндан у уторак 31. oктобра. Овај свети храм је задужбина деспота Ђурађа Бранковића и његових синова Гргура, Стефана и Лазара, и грађен је у периоду од 1455. до 1457.године, a у самоj цркви постоји камена спомен-плоча, која је постављена 1957.године, у знак петстогодишњице трајања овог светог храма. Међутим, постоје скоро откривени извори који показују да је храм изграђен и раније, још 1453.године. Будући да је Купиново последња деспотска престоница Срба у Угарској ова светиња је представљала дворски храм, са веома значајним реликвијама. Треба нагласити да су овде почивале мошти Светог апостола Луке, након штосу пренешене из Смедерева, последње деспотске престонице у Србији. У време када је слобода српске средњовековне државе постајала све неизвеснија, деспот Ђурађ Бранковић спас види у откупу и преносу чудотворних моштију Светог Луке. Након што је турском султану платио 30.000 златних дуката, Свете мошти су, из Рогоса у Епиру, стигле у српску средњовековну престоницу, 12. јануара 1453. године. Сама чињеница да су мошти биле у Смедереву и Купинову, у средњем веку, говори о снази и значају наше деспотовине у то време. Мошти Светог Луке чуване су у Смедереву до пада града, 20. јуна 1459. године, након чега су пренешене у Купиново где су боравиле неколико година, када напуштају славну престоницу Срба у Угарској. Још увек није одређено питање моштију Светог Луке које се чувају у Италији и око којих се споре Падова и Венеција. Иначе, у храму Светог апостола Луке у Купинову, осим моштију Светог апостола Луке, почивале су и целебне мошти намученог великог српског деспота Светог Стефана Слепог (недавно смо прославили његов празник), затим ту је био деспот Јован Бранковић (у припрати сахрањен), а по обретењу његових моштију које су се показале целебне и нетљене, његово свето тело је, такође, било изложено испред олтара. У породичном храму Бранковића, српски деспот Ђорђе Бранковић (син Свете Мати Ангелине) замонашен је 1496. године, добивши монашко име Максим (потоњи Свети архиепископ српски Максим), а потом је од стране софијског митрополита Калевита рукоположен за јерођакона и јеромонаха.  Важна драгоценост овог дворског храма каснијег периода је иконостас из 1790. године који је рад чувеног Јакова Орфелина и он је од непроцењиве вредности. На звонику храма налази се звоно вожда Карађорђа Петровића из 1813. године, које је представљало поклон за манастир Обед у Купинову па је након ратног пустошења из манастира Обед пренешено у храм Светог апостола Луке, и оно је позивало верујући народ на молитву у Купиново.Такође, треба посебно истаћи да је Купиново, након Другог светског рата, имало велики благослов да за пароха има свештеномонаха, протсинђела Антонија (Стевановића), који је од 1946. до 1967. године духовно руководио овим светим местом, и који је овде оставио неизбрисив траг. У радости празновања храмовне славе, на дан Светог апостола Луке, који је торжествено прослављен, Светом Литургијом је чиноначалствовао протојереј-ставрофор Велизар Живановић (дугогодишњи секретар Епархије сремске и старешина Саборног храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, у пензији) уз саслуживање протојереја-ставрофора Милета Јокића (пензионисаног архијерејског намесника старопазовачког и старешине храма Светог Ћирила и Методија у Бусијама) и јереја Бојана Весића пароха купинског, свештенослужитеља који духовно бди, молитвослови и богослужи у светињама славног Купинова (храм Светог апостола Луке, храм Свете Тројице и манастир Обед). Лепоти светог богослужења на овај свети дан који је посебан за благочестиви народ славног Купинова, допринос је својим присуством и душекорисном беседом подарио чувени господин Бранко Радунковић (како га многи из милоште зову „Мали Бранко“), самоуки уметник, моделар, који је и поред тешког животног крста, кога са радошћу увек носи, пошто је рођен без шака и колена, остварио преко 300 изложби својих макета у тадашњој Југославији и Европи. Поред рада на макетама, Бранко је био активан у раду са хоровима, као хоровођа, а свој живот је описао књигом „Воља чини чуда“, која је издата 2008. године, и која је, у међувремену, доживела друго допуњено издање. Свети храм је био испуњен верујућим народом не само из Купинова, већ и из осталих места, како то и бива сваке године на дан Светог апостола Луке. Након проповеди господина Бранка, гости свештенослужитељи, проте Велизар и Миле, захвалили су се на дивној беседи, поздрављајући домаћина светог сабрања и пароха купинског, јереја Бојана Весића и честитајући празник Светог апостола Луке, свом благочестивом народу Купинова упутили су молитвене жеље да Господ излије благодат своју и да свима подари сваког добра у изобиљу. За сав благочестиви народ припремљена је трпеза љубави.   Текст и фотографије: Александар Јеловац

110. ГОДИШЊИЦА ОД САХРАНЕ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА (1908–1913)

110. ГОДИШЊИЦА ОД САХРАНЕ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА (1908–1913) Светом Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, којом је началствовао ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, као и парастосом у наставку богослужења, 3. новембра, обележена је 110. годишњица трагичне смрти блаженопочившег патријарха српског Лукијана Богдановића. Последњи поглавар самосталне Карловачке митрополије био је патријарх Лукијан Богдановић, рођен у Баји, 10. маја 1867. године и крштен под именом Лазар. Родитељи су му били трговац Александар Богдановић и Милица, кћи свештеника из Кањиже, Александра Летића и сестра од тетке патријарха Георгија Бранковића. У родном месту завршио је основну школу и гимназију, да би се потом уписао у Kарловачку богословију, где је матурирао са врло добрим успехом, 1889. године. Школовање је наставио студирајући право на Митрополитском лицеју у Јегри, где је оба основна испита положио са одличним оценама. По чину мале схиме, 16. јула 1891. године, у Беочину га је замонашио протосинђел Никанор Поповић, настојатељ манастира, који је доцније постао темишварски епископ. Само пет дана касније, рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу. За патријаршијског протођакона произведен је 6. октобра исте године, приликом освећења храма у Сремској Митровици. Поред тога, од тренутка када је понео монашку ризу, па до 1. децембра 1891. године, служио је као конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду. Истовремено, предавао је веронауку у новосадској Краљевској државној гимназији, али и у клостеру, Вишој грађанској, трговачкој и Девојачкој грађанској школи. Почетком децембра, 1891. године, као јерођакон, постављен је за катихету у Српској православној великој гимназији у Сремским Карловцима, где је служио до половине 1894, а предавао је и црквено пјеније и црквено правило у тамошњој Богословији, 1892. године. За архиђакона је произведен у Даљу, на Цвети 1894, док је 1. априла исте године постављен за конзисторијалног бележника Архидијецезалне управе и актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима. На овим дужностима остао је до 10. новембра 1896. године, када је именован за патријаршијског мандатара у удови Епархији будимској. Већ следеће године, 24. јуна, у карловачкој Саборној цркви рукоположен је за презвитера-синђела, да би на дан своје славе, на зимског Светог Николу, био произведен за протосинђела. Настојатељ манастира Беочина са чином архимандрита постао је 31. децембра 1896. године Све набројане хиротесије и хиротоније извршио је патријарх Георгије. Искуство киновијског начина живота, потребно за касније подвиге у „престоничкој пустињи“, стицао је углавном у карловачкој Патријаршији, која је била устројена као монашка заједница и у којој је на крају служио као скевофилакс, односно ризничар. Након што се у Сентандреји, 21. новембра 1896, не саставивши ни годину дана свог владичанства, упокојио епископ Јеремија Мађаревић, протосинђел Лукијан именован је за патријаршијског мандатара удове Епархије будимске, док га, као архимандрита, 16. јануара 1897. године, на предлог краљевске угарске владе, цар Франц Јосиф поставља за администратора. За епископа будимског изабран је 6. децембра 1897. године, а хиротонисали су га патријарх Георгије и епископи горњокарловачки Михаило Грујић и вршачки Гаврило Змејановић. Забележено је да је под Лукијаном Богдановићем „десет пута било више оних који су у православну веру прешли, него што беше отпадника, а никаква јерес осим назаренске ни појавила се није, а и ова броји тек пет душа, које већ давно припадају тој јереси“. Увек је имао слуха за корисне новине, о чему говори и податак да му се и Исидор Бајић обраћао, предлажући му редиговање црквеног појања. Са ретком, за многе изненађујућом, вештином успео је да пробуди ентузијазам својих свештених саслужитеља и сународника и чак покрене праву ренесансу нестајуће Епархије будимске. За неколико година, на издржавање школа у овој дијецези утрошено је око 100.000 круна, док су, на његову иницијативу, многе дотрајале цркве реконструисане. Храм Светог архангела Гаврила у Чобанцу, малом насељу недалеко од Помаза и Сентандреје, обновио је личним средствима. На Сабору сазваном након смрти Георгија Бранковића, кандидат већинске Радикалне странке био је вршачки епископ Гаврило Змејановић и при првом кругу он је изабран за патријарха. Међутим, политички врхови Монархије нису делили радикалске симпатије према овом архијереју па је владар хладно одбио саборску одлуку. Нова седница одржана је 2. (15.) септембра 1908. године и тада је највише гласова добио бачки епископ Митрофан Шевић, који се, међутим, сам захвалио на понуђеном достојанству. Тек на трећем окупљању Сабора, 9. (22.) септембра, за патријарха је изабран епископ Лукијан Богдановић, који убрзо добија и неизоставну царску потврду. У његово време донете су неке од најзначајнијих црквених уредби, основани су нови фондови и решавана многа црквено-школска питања. На пример, до његове управе, делокруг Светог Архијерејског Синода није био до у танчине одређен, тако да се, нарочито у 18. веку, веома често дешавало да Синод решава послове који потпадају под ингеренцију народно-црквених Сабора или, пак, обрнуто. Тек 1911. године, Синод је изгласао „Устројство Светог Архијерејског Синода православне Српске митрополије карловачке“, које је потврдио и цар Франц Јосиф. Поред тога, патријарх Лукијан је још 1909. године основао синодски фонд, у који је, за синодске и црквено-просветне циљеве, прилагао 50.000 круна годишње. Исте године када је установљен делокруг рада Синода, донета је и „Уредба за дворско монашко свештенство у православној Митрополији карловачкој“. У складу са саборском одлуком, у статус придворног могао је бити примљен само академски образован монах, православне вере и српске народности. Управо захваљујући настојањима патријарха Лукијана, Благодјејаније, које је за добре али сиромашне ученике 1798. године основао митрополит Стефан Стратимировић, преуређено је у модеран гимназијски интернат, назван управо по свом оснивачу. На овом месту, око четрдесет гимназијалаца уживало је „бесплатан стан, огрев, осветљење, послугу и храну“. „Уређење и набавку потребних ствари и намештаја“ плаћали су им српски манастири па је гимназијалцима остајало само да набаве одећу коју ће носити. Годишњи прорачун за издржавање Стефанеума износио је око 25.000 круна, а ту своту су покривали: 8.000 круна из Стратимировићевог фонда, око 7.500 круна из централне благајне манастира и патријархов годишњи прилог од 5.000 круна, за побољшање исхране штићеника. Сва дубина његове бриге о вероисповедној просвети видела се приликом укидања српске Учитељске школе у Пакрацу, између осталог и због тога што су овде примани и кандидати из краљевине Србије и кнежевине Црне Горе. Када јој је хрватско-славонско-далматинска влада, крајем јануара 1909. године, одузела право јавности, патријарх се томе најенергичније успротивио. Одмах је