ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Велики Петак, 3. маја 2024. године, вечерња служба са изношењем плаштанице служена је и у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Свечаним богослужењем и полагањем плаштанице на Христов гроб началствовао је архимандрит др Клеопа (Стефановић), архијерејски заменик и настојатељ ове монашке обитељи, уз саслужење јереја Ђорђа Милидрага, пароха сремскокарловачког и професора у Богословији Светог Арсенија, као и уз присуство многобројног верног народа.

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Велики петак, 3. маја 2024. године, у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима служена је свечана вечерња служба са изношењем плаштанице. Уз саслужење карловачког катедралног клира, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије началствовао је богослужењем које симболише погреб Господњи и предводио је део вечерње службе на ком се плаштаница полаже на Христов гроб. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј–ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј–ставрофор Бранислав Поповић, умировљени архијерејски намесник румски, јереј Станко Лакетић, настојатељ Саборног храма у Сремским Карловцима, јереј Бојан Нинковић, секретар Епархијског управног одбора, епархијски протођакон Горан Власац, секретар Црквеног суда и ђакон Марко Стефановић из Сремских Карловаца. По обављеном богослужењу, Преосвећени Владика Василије поучио је сабрани верни народ о несхватљивом злочину Јудине издаје, која се трагично протеже кроз дугу историју Богоотпадништва човековог. Позвао је све присутне да упорно преиспитују своје душе, као и да се јасно покају за све моменте сопствене издаје нашег Господа и Његовог учења, замоливши их очински да се „док приступају Светој плаштаници, у себи помоле Богу да нам подари мир и да угаси ратна жаришта која букте широм света, од Украјине до Свете земље“.

ЦАРСКИ ЧАСОВИ У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ЦАРСКИ ЧАСОВИ У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Свети и Велики Петак, 3. маја 2024. године, служени су Царски часови у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Уз молитвено присуство Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, Царске часове је служио јереј Станко Лакетић, старешина сремскокарловачког Саборног храма. На Велики Петак, наша света Црква је све моменте свештених догађаја страдања нашег Господа означила одговарајућим богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од првосвештеника и старешина на страдање и смрт – богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на Пилатов суд – богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата – богoслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа – шестим часом, а скидање тела Христовог са крста – вечерњом службом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали овим часовима у цркви, а после њих је појано многољетије царевима.

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

Васкршња посланица Српске Православне Цркве Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!   Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби!   Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа.   Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20).   Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не