ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА

ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА *Ваше Преосвештенство, дочекујемо (дочекасмо) још један празник над празницима, Васкрс, у атмосфери страха од глобалног рата. Две године се навршило од почетка рата између Руса и Украјинаца, два православна народа, од прошле године букти сукоб на Блиском истоку између Јевреја и Палестинаца. Не прође богослужење, а да се Ви не помолите за мир. Шта се то догађа у свету и има ли наде да ће превладати разум, мир и љубав међу људима? Свето писмо сведочи да је наш Господ, након свог Васкрсења, Свете апостоле први пут поздравио речима: Мир вам! (Лк 24, 36; Јн 20, 19–21) Овај поздрав Победника над адом, који је уједно био и благослов и поука, обавезао је сваког хришћанина да, стрпљиво и са љубављу, изгради мир са ближњима и Богом својим, што представља једини начин да задобијемо и мир са самим собом. Управо нас чињеница да живимо у тако бурном историјском раздобљу, додатно мотивише да се данас подсетимо првих речи нашег Варскрслог Господа и посебног благослова који је Он даровао својим ученицима и преко њих, новој генерацији апостолских прејемника и њихових сарадника све док се није проширио по читавој Васељени, допревши и до деце 21. века. Најснажнија оружја које ми, као хришћани, имамо у овом глобалном хаосу су молитва, подвиг, трпљење и исправан поглед на живот и то све зависи само од нас. Нека свако од нас учини максимални напор да својим ближњима пружи шансу за лични мир и без обзира на видљиви исход у овој димензији нашег трајања или велике геополитичке тектонске промене, на које, свакако, немамо никакав утицај, ми ћемо недвосмислено посведочити да је Царство Небеско наша опција. Другим речима, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле, учинимо оно што је до нас и уздајмо се у Бога, а историја нас учи да зла времена увек имају свој крај и ограничено трајање.   *Живимо у времену када је технолошки напредак достигао  неслућене размере. Да ли то данашњег човека удаљава од Бога? Ван сваке сумње ми живимо у временима врло експлозивне технолошке револуције. Те промене су толико велике и драматичне да већ сада старије генерације, са својим свенулим когнитивним способностима, немају интелектуалну снагу да их сагледају у пуној мери и склоне су да их одбацују. Сигурно је да је данашња технологија моћно оруђе, које човек може употребити на своје зло, али и на велико добро, нарочито у медицини и сличним наукама, као и да појаве, попут открића Хиксовог бозона и невероватних својстава квантних честица или изума генеративне вештачке интелигенције треба да служе као подстицај за промишљање наше свести, али и читаве Божије творевине, нама дате на коришћење и боље разумевање. Наш лични став је да у ери дигитализације и убрзаног протока информација, ни поверена Нам Богом спасавана Епархија сремска не сме пропустити прилику да се што шире и што директније чује спасоносна реч Свете Цркве. Свети Христови апостоли и њихови наследници проповедали су Јеванђеље најпре речима, а затим писањем на пергаменту и папирусу, а сада је време да сви увидимо чињеницу да је доминантни медиј 21. века интернет и желимо да управо његове предности искористимо како бисмо коначно искорачили из црквених порти и своју поруку послали, како садашњим, тако и будућим хришћанима, али и свим људима добре воље, који чезну за Хлебом живота и науком Христовом.   *Лане сте прославили четири и по деценије архијерејске службе. Започели сте је архијерејским управљањем у Аустралијско-новозеландској и јужноафричкој епархији, а наставили у Епархији сремској. Која је разлика између црквеног живота у расејању и на домаћем терену и који су највећи изазови са којима сте се суочили током 45 година службе? Разлике између капиталистичке земље британског комонвелта и комунистичке Југославије биле су заиста дубоке и суштинске. Наш рад у предивној и пребогатој Аустралији, где смо уживали топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве у држави Викторији – из темеља, као и нових храмова, сала и парохијских домова, старачког дома од четрдесет апартмана у Ливерпулу, Сиднеј, али и прве покушаје видања последица раскола у нашој Цркви, које су у највећој могућој мери реметиле духовни живот и мир ове Епархије. Разуме се да је за организовање црквеног живота на овом простору било потребно много дипломатског такта, поготово због несрећне чињенице да су све старе омразе, неслоге и трауме наши Срби пренели на ново тло и тамо их поново засадили. Расклоничке ране се нису могле залечити на брзину и преко ноћи. На овај несретлук могуће је било ставити тачку само дуготрајним дијалогом, трпљењем, љубављу и пре свега поштеним, искреним међусобним односима. Ту нам је помогао наш духовни отац, патријарх Павле, својом снагом духа, молитве и мудрошћу. С друге стране, однос аустралијских власти према нама је био веома коректан. Они су нас помагали, а често су и њихови министри и други високи званичници долазили на наше скупове, наравно рачунајући са потенцијалним гласовима које ту могу обезбедити. Пружали су и велику подршку нашој дјеци, којима су недељно давали по 20 долара, не би ли купили најосновније потрепштине за школу и игру. Ни у ком случају нисмо имали проблема са државним службеницима, што нам је умногоме олакшавало рад. *За две године навршиће се четири деценије од како сте на челу Епархије сремске. Дочекало Вас је мноштво проблема, у првом реду разрушене фрушкогорске светиње. Много тога сте предузели и урадили. Јесте ли задовољни учињеним? Има ли ту још простора за деловање? Стигавши у Срем запитали смо се шта Нам је сада чинити. Набавили смо једну свеску и годину дана смо само обилазили Епархију, упознајући свештенство и малобројно монаштво које смо затекли и овдашњи народ, али и прегледајући углавном запуштене храмове и порушене манастире. Годину дана нисмо никога ни премештали ни постављали, док нисмо стекли јасну слику о новој ситуацији у којој смо се затекли. Онда смо мало по мало почели да се упознајемо са људима од угледа који нам могу помоћи у великом пројекту обнове фрушкогорских манастира, црквених општина и парохијских домова. Сада кад погледамо Нашу тадашњу бележницу са првим утисцима, увиђамо да се затечено стање не може ни упоредити са садашњим приликама, и сами се чудимо динамици обнове, као и величини послова који су обављени. Почели смо

ВАСКРСНИ УТОРАК У ВОГЊУ

ВАСКРСНИ УТОРАК У ВОГЊУ На Васкрсни уторак, 7. маја 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Вогњу. Саслуживали су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, умировљени професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-ставрофор Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски, јереј Чедомир Грујић, парох јазачки и епархијски протођакон Горан Власац. Први пут забележено 1339, сиромашно село Вогањ улази у састав Митровачког властелинства, 1718. године. Мештани су, током прве половине 18. века, више пута сумњичени да јатакују хајдуцима. Румском властелинству припао је после 1745, а школска зграда овде је саграђена 1758. године. Међутим, поджупан Хајноци жалио се да деца нередовно похађају наставу, тако да се, 1789. године, у Вогњу налазило само троје ученика. За време Другог светског рата, погинула су 54 мештана, а око 160 породица је интернирано у Огар и Грабово, 1943. године. Садашње опадање првенствено представља последицу негативног природног прираштаја. Прва богомоља од плетера помиње се 1733, а садашњи храм Преноса моштију Светог оца Николаја сазидан је 1750. године. Звоник је призидан 1821. године. Иконостас је осликао Аксентије Остојић, 1761, док је унутрашње зидове живописао непознати уметник, 1875. године. на храму је, 1985, обновљена кровна конструкција и постављен нови цреп, замењен је лим и урађена нова фасада. У храму се чувају стојећи крст, окован сребром, из 18. века, дрвена дарохранилица са Распећем, као и стара литија од кованог гвожђа са ликом Светог оца Николаја. У порти су сахрањена двојица учесника Народно-ослободилачке борбе. Сеоско гробље национализовано је после Другог светског рата и припада Месној заједници. Крајем 19. века, за време пароха Стевана Рогића, подигнута је капела-водица посвећена Преподобномученици Параскеви – Светој Петки Трновој, која је реконструисана 1929. и обноваљана 2004. и 2005. године. Крст у центру села, подигнут у спомен страдалих за време Тицанове буне, обнављан је више пута, до 2009. године, када је обложен мермером. Парохијски дом је саграђен почетком 20. века и више пута је обнављан. Матице су овде заведене 1760, али се циркуларни протоколи воде од 1709. године.

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК У УГРИНОВЦИМА

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК У УГРИНОВЦИМА Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је, 6. маја 2024. године, на Васкрсни понедељак и на празник Светог Георгија, Свету архијерејску Литургију у парохијском храму посвећеном овом великомученику у Угриновцима. Преосвећеном Владици Василију саслуживали су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, умировљени професор Београдског универзитета, протојереј Страхиња Голијан, архијерејски намесник земунски, протојереј-ставрофор Душан Чавка, парох кукујевачки, јереј Александар Чавка, парох угриноваки, епархијски протођакон Горан Власац и батајнички ђакон др Никола Лукић. Најстарији помен Угриноваца, тада именованих као Сакуле, потиче из 1508. године. Село је, 1713. године, било сачињено од 21 домаћинства. Занимљиво је да је неколико овдашњих породица, 1733. године, напустило сремске Сакуле и одселило се у Банат, где и данас постоји место са истим именом. Угриновцима су названи по тадашњем власнику шанца. Од 18. века, број мештана скоро непрекидно се увећавао, све до ратних страдања, половином 20. века. „Комунална школа“ у селу саграђена је 1892. године. Храм Светог великомученика Георгија сазидан је између 1774. и 1779. године, за време владавине цара Јосифа II и управе митрополита Мојсија (Путника). Иконостас је осликао Михаило Радосављевић, 1787, док је икону у архијерејском трону извео Димитрије Братоглавић, 1788. године. Ово здање је обнављано 1835. и од 1912. до 1914. године, о чему сведочи мермерна плоча уграђена у припрату. За време Другог светског рата, немачка војска минирала је торањ, који је поново сазидан тек 1958. године. Ограда порте обновљена је 1972, а торањ је омалтерисан и офарбан у две боје и кубе је обложено бакарним лимом, 1983. године. Након што су поменути радови били завршени, уметник Ђура Радловић је, на овом здању, извео мозаик са представом Светог великомученика Георгија, 1986. године.

СВЕТА ВАСКРШЊА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА У ШИДУ

СВЕТА ВАСКРШЊА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА У ШИДУ На празник светлог Васкрсења Христовог, 5. маја 2024. лета Господњег, када славимо победу коју је сâм Господ извојевао над највећим непријатељем људског рода, смрћу, свештенство и верни народ Архијерејског намесништва шидског имали су ту радост да овај Празник над празницима прославе са својим духовним родитељем и путеводитељем, Његовим Преосвештенством Епископом сремским Господином Василијем. У храму Светог кнеза Лазара Косовског у Шиду, Преосвећени Владика Василије служио је Свету васкршњу архијерејску Литургију, уз саслужење свештеника шидског намесништва: протојерејâ-ставрофора Радомира С. Мишића, архијерејског намесника шидског, Ђорђа Воларевића, умировљеног архијерејског намесника шидског, Ђорђа З. Марића, старешине храма Светог великомученика кнеза Лазара, протонамесника Саве Симића и епархијског протођакона Горана Власца. Светој архијерејској Литургији присуствовали су представници Општине Шид, на челу са г. Зораном Семеновићем, председником Општине Шид, представници амбасаде Руске Федерације, као и бројни верни народ, узевши тако учешће у молитвеном сабрању и радости прославе Васкрса. По заамвоној молитви, Његово Пресвештенство Епископ сремски је извршио освећење васкршњих јаја и артоса, обративши се након Свете Литургије сабраном народу и поучивши их о значају празника Васкрсења. По завршетку богослужења, у свечаној сали светосавског дома приређена је празнична трпеза љубави за свештенство и верни народ. За трпезом се Његовом Преосвештенству, братији свештеницима и представницима локалне самоуправе, по благослову, бираним речима обратио старешина шидске Лазарице, протојереј-ставрофор Ђође З. Марић, захваливши се Преосвећеном Владици на указаној части да Свету архијерејску Литургију на овај највећи хришћански празник одслужи баш у шидском намесништву. Након беседе, прота Ђорђе је уручио пригодне дарове Његовом Преосвештенству, служашчем свештенству и председнику Општине Шид, изразивши им тако захвалност на учешћу у данашњем радосном догађају.  Вероучитељ Ненад Србљанин