Васкршњи квиз из веронауке сремскомитровачког намесништва

Васкршњи квиз из веронауке сремскомитровачког намесништва Благословом Епископа сремског Господина Василија, 25. маја у просторијама Српског дома при Саборном храму светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици, у организацији Одбора за верску наставу и залагањем вероучитеља сремскомитровачког намесништва, одржан је Васкршњи квиз за ученике који похађају веронауку. Учешће је узело око 120 ученика, распоређених спрам узраста, у 29 екипа. Од 12 екипа ученика нижих разреда основних градских и сеоских школа прво место су освојили ученици ОШ “Јован Поповић” Сремска Митровица, друго место ОШ “Јован Јовановић Змај” Мартинци, треће место ОШ “Јован Јовановић Змај” Јарак. Од 13 екипа виших разреда прво место су издејствовали ученици ОШ “Слободан Бајић Паја” Манђелос, друго место ОШ “Јован Јовановић Змај” Шашинци и треће место ОШ “Јован Поповић” Сремска Митровица. У категорији средњих школа прво место су освојили ученици Медицинске школе “Драгиња Никшић”, друго место Економска школа “9. мај” и треће место Митровачка гимназија. Похваљујемо сву децу и желимо им много успеха.

Промовисана монографија Карловачке богословије

Промовисана монографија Карловачке богословије Поводом великог јубилеја нашег Училишта, Богословија је издала јединствену Монографију која обухвата свеукупни развој изучавања богословља у Сремским Карловаца, од 18. века до наших дана. Овим поводом, одржана је и промоција Монографије у препуној свечаној дворани Матице српске у Новом Саду, 21. маја 2024. године. Скупу је присуствовао велики број свештеника, те људи од знања и пера, као и сви поштоваоци трајања и традиције коју баштини Карловачка богословија. Промоцију је отпочео хор Богословије, појући тропар Васкрсења Христовог, а потом се присутнима обратио проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Господин Станић је све подсетио на важност јединства Српске Православне Цркве и Матице српске, те да се оно у будућности никако не сме нарушити. Затим су се присутнима обратили Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије и директор Историјског архива града Новог Сада, господин Петар Ђурђев. Преосвећени Владика је, истакао важност Карловачке богословије у историји нашег народа. Поделио је и своје лично искуство, као Архипастира који већ 38 година дочекује изнова генерације младих богослова, који су отишли из породичних домова да би након пет година изашли из Богословије као зрели и одрасли људи. Са друге стране, господин Ђурђев се осврнуо на историјски контекст прилика у којима је основана Карловачка богословија и напоменуо како ће ова Монографија бити незаобилазна за даље изучавање историје наше школе. Један од потписника предговора Мониграфије, господин Игор Мировић такође се обратио сабранима. Након свог излагања, Мировић је прочитао своје две духовне песме – “Просејање” и “Крстоносци”. У име ђачког колектива говорио је Вељко Милутиновић, ученик четвртог разреда Богословије. Он је исказао велику радост, рекавши како је част свакоме од ученика Богословије да буде део овако значајног јубилеја и историјског догађаја. Такође је истакао да ову Монографију не чине само слова на папиру, него и сви који се уче данас и сви они који су се некада учили у Богословији. На крају је реч препуштена ономе који је и био заслужан за ово сабрање, протојереју-ставрофору Јовану Милановићу, ректору Богословије. Господин ректор је, између осталог, захвалио свима на доласку и учешћу у нашој радости. Подсетио је на своје претходнике и њихов рад, а потом и на целовитост ове Монографије која обједињује све периоде Богословског училишта у Сремским Карловцима. Целокупни догађај је био пропраћен музичким наступом хора Богословије, који је певао, како родољубиве, тако и духовне песме, окончавши ово дивно вече Карловачким многољетствијем. Видно задовољни, сви су се задржали на послужењу у свечаним салонима Матице српске.

Под Омофором вјечности

Под Омофором вјечности Веома захвално би било срочити коју ријеч о овом јубилеју и о овоме националном благу Сремским Карловцима и њиховим светим здањима, храмовима, школама, музејима, дворовима. Ни један карловачки ђак не смије ишта да пише, а да не започне стиховима карловачког ђака Алексеја Радичевића Бранка: Гледа` твоје големе красоте, пун радости и веље милоте, гледа` тамо, па мисли` назада, како красно бијаше некада. Осети` се српске царевине, српске славе, српске госпоштине; осети` се последњега доба, та краснога на Косову гроба.   Карловчани, а свакако у њих спадају и њихови ђаци, и данас преносе легенду с кољена на кољено, као неку неописиву амајлију, по којој сваки који окуси воде са Четири лава поново ће се вратити овом мјесту. Управо овде се пише још једна у низу историја. Да бисмо говорили о данас, морамо се сетити и оних јуче. Како Карловци да се не сјете великих патријараха Арсенија Црнојевића и Арсенија Јовановића, Павла Ненадовића и Стевана Стратимировића, првог патријарха Рајачића и војводе Стефана Шупљикца. Карловачки друм крије тајну грофа Рагузинског, а одзвањају повици барона Врангела. Како да карловачки вјетар не бруји име учитеља Максима Суворова и Илариона Руварца. Кап крви помјешана са сузом слива се из гроба мученичког патријарха Лукијана Богдановића. Кроз прозор карловачких школа чује се звук Мокрањца и појање Лазара Мирковића. Тешка ријеч одзвања Николајевским храмом оца Јустина Поповића и Германа патријарха. Свети Петар Цетињски и Свети Арсеније Пећки и Свети Нектарије Егински пред Престолом стоје молећи се Свевишњем и за ову башту неописиве красоте. Са Видиковца прати ток Дунава Душко Трифуновић пјесник југословенског рока, док се са Стражилова чују стихови великога Радичевића Бранка Ој Карловци место моје драго ко детенце дошао сам амо.  Не би било довољно ријечи и мјеста да би се само набројале умне главе које су своје гњездо свиле овде, око Четри лава, дуж Дворске баште, у ходницима Карловачке богословије и Гимназије, уз шеталиште покрај хладног Дунава, на улици покрај Капеле мира, у тихом ходу Чератским гробљем или преко покошених и црквених карловачких винограда, тиховањем подно Стражилова, у молитви Николајевској храма, у посјети историји Патријарашког или Рајачића двора, замишљеним шетањем пут Белила. У освит јубилеја 230 година постојања и рада Карловачке богословије, најстарије црквено-просветне установе српског народа радо се сјећамо свих ректора, професора и ђака који су походили ово Светилиште знања. Карловачка богословија била је и јесте стециште свих младих људи жељних знања. У том мјесту младе пчеле налазиле су своју кошницу. Стицале су знање, навике и утврђивале своју личну вјеру. Онда су се разлетиле по целом свијету, по Њиви Господњој и шириле медоточну науку. Дошли смо као странци, стекли смо дом и као породица отишли у свијет да утврдимо друге у Њему. И сада смо сви поново на окупу. Вратили смо се у кошницу. Као карловачки ђак сјећам се свих оних првих корака од нескладног реда за цркву, до необичне тишине прољећних ноћи. Мрског нам звука јутарњег звона, неиспавних очију, несмотрених на молитви, жустрих за трпезом, ладних погледа у клупи, хитрих за одмор, млаких за занимање, ведрих лица за слободне вечерње часе. И тако све у круг пет година по девет мјесеци. Дани дуги, ноћи кратке. Дјете младо дошло, изашао човјек спреман за живот, да ради, проповједа, слабе подиже, млаке уздиже, разочаране обрадује, невеселе насмије, забринуте и у проблемима ободри, тужне и усамљене охрабри. Онда, да служи Литургију, учи и подучава, себе изграђује, друге узвисује. Све и сви заједно да стреме ка Царству.  Две ствари које смо као млађа генерација обновљене Карловачке богословије научили јесу да правда бива на Небу, у рукама Божијим и друга за нас веома корисна и драгоцјена ствар, а коју нам казује један фрушкогорски монах: „Многе мајке рађају докторе, правнике, занатлије. Само посебне мајке рађају свештенике, молитвенике и служитеље Олтара Божијег.“ Карловачка богословије спада у ред једне од најелитнијих образовних установа друштва. То је школа у коју долазе дјеца из свих крајева свијета, из целокупног друштва, имућног или мање имућног, и постају предстојатељи народа. То је елита у пуном смислу те ријечи. Због тога овај јубилеј окупља све људе свих звања и части, а прије свега окупља њене ђаке под Омофор Светога Арсенија. У Карловачкој богословији провели смо најљепше тренутке наших дјетињих живота. Било је веома лијепих тренутака али и оних мање лијепих, али никада лоших и злих. Тек када нас живот научи да сами по свијету ходимо, сјетимо се науке коју нас је ова Институција знања учила и спремала за тај трнови пут. Из свега што смо прошли стазом мудрости карловачких патријараха и митрополита, учитеља и проповједника, остаје само једно Љубав побеђује све. То је она Врлина, врлина коју нас је ова школа научила. Поред свих наших дјетињих бунтовништва и ‘превара’ Карловачка богословија усадила нам је мајчинску љубав, а како Свети владика Николај рече: Мајчинска љубав најсличнија је Божијој љубави, иако тада нисмо били свјесни тога. Често смо се осећали као најстарија дјеца коју родитељи, у очима дјетета, занемаре. У ствари, они нам једнако дају љубав и пажњу градећи од нас људе који ће самостално корачати животном стазом. Последње ријечи које памтимо као дјеца Богословије биле су нашег разредног старјешине, професора појања, који нам је као прави отац рекао: „Сутра када ступите ногом на пут живота и прибројите се стаду презвитера, пазите да увјек можете стати са својим братом за Свети Престо, Служити Литургију, и рећи један другоме Христос је међу нама – Јесте и биће, да се можете руковати и очински цјеливати.“ То је узвишена служба од Бога дарована. Нисмо само дужни то чинити као презвитери, већ као људи овога свијета.  Како друкчије поклонити се овом Бастиону знања и одати хвалу за све године у теби проведене, за сва знања и поподневне шетње Дворском баштом и ноћне ужитке поред хладног Дунава, него стиховима онога који те најбоље опјевати зна, који ти у душу усади вјечно постојање и који ти омофор пјеснички даде, Радичевић Бранка: Тешко му се, тешко раставити, – али шта ће када мора бити! За њи` срце њему младо туче, али нешто на далеко вуче, он не може више одолети, па се вине и у свет полети. И не, нећу да именујем ни једнога