Рукопроизводство у чин игуманије у манастиру Беочину

Рукопроизводство у чин игуманије у манастиру Беочину На дан Светог апостола Акиле и Преподобног Никодима Светогорца, 27. јула 2024. године, у манастиру Беочину служени су Света Литургија и четрдесетодневни парастос уснулој игуманији Варвари. Након обављених богослужења, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије рукопроизвео је монахињу Варвару (Божић) у чин игуманије, а потом је новој настојатељици беочинској и читавој монашкој обитељи упутио прикладну архијерејску поуку. Игуманија Варвара је рођена 25. новембра 1982. године, у Бијељини, студирала је на Грађевинском факултету, а у манастир Беочин ступила је 20. октобра 2006. године. Након што је годину дана била искушеница, замонашио је Епископ сремски Василије, који јој је касније и поверио послушање намеснице манастира. У складу са канонима Српске Православне Цркве, за беочинску игуманију изабрала је њена монашка обитељ, уз благослов Високопреосвећеног Митрополита Василија.

Храмовна слава у Бешенову

Храмовна слава у Бешенову О празнику Светог архангела Гаврила, 26. јула 2024. године, прослављена је храмовна слава парохијске цркве у селу Бешеново. Литургијским сабрањем, као централним моментом прославе, началствовао је архијерејски намесник сремскомитровачки, протојереј-ставрофор Саво Ракита, а саслуживали су јеромонах Софроније, сабрат манастира Старо Хопово, јереј Дејан Цвијетиновић, парох у Сремској Митровици, јереј Миљан Лапчевић, парох у Шашинцима, јереј Станко Лакетић, парох у Сремским Карловцима и јереј Марко Јелисавац, парох у Сремским Михаљевцима и Прхову. За певницом су појали појац Марко Белић и надлежни парох, јереј Младен Косановић. Након Свете Литургије извршен је литијски опход око храма, где су узнесене молитве за здравље и благостање села Бешеново и његових мештана и за покој душе праотаца, отаца, свештенства, ктитора и приложника светог храма. Освећени су и славски колач и кољиво, које је припремио кум славе, господин Јован Трнић са својом породицом. Протојереј-ставрофор Саво Ракита је поучио присутни народ пригодном беседом, а надлежни парох је поздравио све госте честитајући празник и захвалио кумовима на својој принесеној жртви и труду, а потом су предали део славског колача породици господина Цвећа Ћирића, као кумовима за наредну годину. Сви присутни су се послужили за ручком, који су припремили кумови славе и Црквена општина Бешеново. Извор: АН сремскомитровачко

ПРАЗНИК ИКОНЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ У МАНАСТИРУ ГРГЕТЕГУ

ПРАЗНИК ИКОНЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ У МАНАСТИРУ ГРГЕТЕГУ У четвртак, 25. јула 2024. године, када наша Света Црква прославља празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита сремског Господина Василија, служена је Света Литургија у манастиру Гргетегу. Свечаним богослужењем је началствовао архимандрит Атанасије, настојатељ манастира Старо Хопово, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Рашића, протојереја Бранка Денчића, јереја Бранислава Џомбића, јереја Јулијана Тодоровића и јеромонаха Александра. Од 2002. године, у Гргетегу се, као израз духовне повезаности са Светом гором, налази копија иконе Богородице Тројеручице. Следећи узор манастира Хиландара, ова монашка обитељ прославља присуство чудотворне иконе свеноћним бденијима, која се одржавају на све празнике посвећене Пресветој Богородици. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на