Обнова звоника на храму у Стејановцима

Обнова звоника на храму у Стејановцима Божијом милошћу и благословом Његовог Високопреосвештенсва Mитрополита сремског Господина Василија, отпочети су радови на обнови звоника храма Светог оца Николаја у Стејановцима. Почетку радова претходила је молитва Господу за успешан завршетак започетог посла, коју су предводили свештеници Младен Косановић, доскорашњи парох стејановачки и Немања Селаковић, новопостављени парох овога села. Присутни су били чланови Црквеног одбора и представници Општине Рума. Извор: ЦО Стејановци

Богослужења и духовни догађаји у храму Свете браће Кирила и Методија у Бусијама

Богослужења и духовни догађаји у храму Свете браће Кирила и Методија у Бусијама.

Огледи из прошлости Цркве (2), др Борис Фајфрић

ПРЕДГОВОР   ,,Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, Онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1).                Протонамесник др Борис Фајфрић, сумира свој истраживачки рад посвећен прошлости Цркве другом књигом огледа, које је у одређеном временском периоду, објављивао у стручним научним листовима. Сваки оглед је засебна целина, али када се прочита цела књига уочава се хронолошки низ, јер се нижу догађаји који се везују за почетке хришћанства, а завршавају се у савременом добу, тачније у двадесетом веку.             Ова књига огледа, уваженог аутора, може послужити широкој читалачкој публици да се упозна са начином организације ранохришћанске црквене организације у Сирмијуму, да спозна какав је био монашки живот на Синају у периоду од 4. до 6. века. Сликовито су описана сва искушења оних који су се заветовали монашком животу у манастирима и у пустињском битисању.             Занимљиви огледи су посвећени развоју и основним карактеристикама хришћанског богослужења, црквеној музици и појању. Истакнута су одређена правила које је ваљало поштовати и којих се морало придржавати када је реч о црквеном певању.             Света Гора у хришћанском, посебно православном свету, увек је будила интересовање код верника, али и код оних који се баве изучавањем прошлости овог светилишта. Аутор ових огледа упознаје читаоце са постанком, опстанком и гашењем бенедиктинског манастира Амалфиона на овом светом месту који је постојао од 10. до 18. века. Списатељ се бави друштвеним условима који су чинили да овај сакрални објекат толико постоји и какви су односи били са православним светињама, а међу њима са односом са нашим Хиландаром.             Шира читалачка публика ће бити упозната са настанцима, деловањем, сличностима и разликама у верском учењу, богослужењима и обичајима у Јерменској, Сиријско – јаковитској, Етиопској и Коптској цркви, али из погледа познатог црвеног историчара Викентија Фрадинског, који је предавао на Православном богословском факултету у Београду.             Већи број огледа посвећен је развоју, проблемима, обичајима Српске православне цркве. Истакнута је улога Светог Саве као родоначелника наше Цркве. Није био лак пут којим је ходио наш светитељ да би Српска црква постала аутокефална, као ни рад на очувању православне вере у Рашкој и мисионарски пут након добијања аутокефалности. Требало се изборити и против латинског утицаја, појавом богумила, чинити све да се одређена народна веровања усагласе са црквеним канонима.             Често постоје различита тумачења одрећених историјских збивања. Најчешће се сукобљавају веровања потекла у народу (митови и легенде) и утврђене историјске чињенице. Аутор се бави овим питањима посебно када је реч о улози Вука Бранковића у Боју на Косову и касније, ценећи, пре свега историјске изворе. Сва историјска збивања након Косовског боја теме су огледа који се баве владавином и сукобима Бранковића и Лазаревића (Ђурђа и Стефана), турским и угарским утицајима на српски двор, везе са ове две династије, улогама појединих чланова ових породица у друштвеним, посебно историјским приликама у Србији тога времена. Аутор истиче улогу сремских Бранковића у очувању духа Православља на територијама на којима су духовно деловали.             Просветним радницима ће бити посебно интересантно огледи посвећени организовању рада и живота у Монашкој школи у манастиру Хопово. У школи су била детаљно прописана правила којих су се полазници морали придржавати. Наставни програми су били богати општеобразовним, духовним и предметима којима се афирмише практичан (економичан) рад. Утврђена су правила како се руководи школама, како се изводи настава и полажу испити, како се користи слободно време и школска библиотека, време богослужења, међусобни односи млађих и старијих, и друга правила и обавезе.             Аутор ове књиге дарује читаоцима садржајан животопис епископа бачког Иринеја Ћирића. Животопис истиче улогу овог духовног пастира у сложеним историјским и геополитичким приликама, мисионарском раду и приликама у току Другог светског рата и у послератном периоду када је било покушаја да се стварају нове цркве на основу некаквих политичких директива како би се смањио утицај СПЦ. Таквих покушаја је било и када је реч о Руској православној цркви. Одређени текстови су посвећени и односима Српске и Руске цркве. Постојале су, после Другог светског рата узајамне посете и размене искустава. Аутор износи одређене чињенице из тог времена, које се односе на узајамне посете, а које нису биле познате тадашњој јавности. Послератни период није био лак за деловање СПЦ. Цркви су одузимана имања и објекти, а прославе црквених празника нису ни близу добијале значај који припада традицији Српске цркве. И у тим сложеним временима црквени великодостојници су се борили да се очува традиција и дух Православља. Аутор предочава одређена документа и посланице којима се сведоче напори да Православље мора да опстане и да чиста вера чува биће од зла. Црквени обичаји и празници уткани су у народну традицију. Списатељ детаљно описује све одлике старозаветних, новозаветних и ранохришћанских обичаја. За сваки празник и обичај наводи се порекло, начин обележавања, веза са Црквом и народним обичајима. Ово поглавље побудиће интересовање свих верника и оних који желе да сазнају много тога што се није знало, а везано је за ваљано и правилно обележавање празника и крсних слава. На крају сваког огледа аутор се позива на бројне изворе и литературу што показује систематичност којом се водио пишући ово интересантно дело, које у појединим деловима може да припадне уџбеничкој литератури. Стил на који аутор пише близак је сваком читаоцу без обзира да ли је верник или само заинтересован за проучавање црквене историографије. Зато га треба препоручити широј читалачкој публици и поштоваоцима истраживачког рада, а који се односи на црквену историју.   проф. Душан Лукић