Епархија

ИСТОРИЈА КАНОНСКОГ ПОДРУЧЈА ЕПАРХИЈЕ СРЕМСКЕ

АНТИЧКИ СИРМИЈУМ, ХРИШЋАНСКИ МУЧЕНИЦИ И ПРВИ ЕПИСКОПИ

Епархија сремска је православна црквена област која, као и читав географски простор на ком обавља своју спаситељску мисију, носи име које потиче од римског града Сирмијума (Sirmium), над чијим рушевинама је подигнута данашња Сремска Митровица. Постојање Сирмијума први пут је забележено шест година после Христовог рођења, за време Илирске побуне и још тада је примећен његов згодан стратешки положај. Близина прометних римских путева, убрзо му је омогућила склапање тесних трговачких веза са богатом Аквилејом, али и озбиљну подршку ратоборнијих владара Царевине, који су у њему видели корисно војно упориште према непријатељској Дакији. Крајем 1. века уживао је статус колоније, док је у другој половини 3. и првој половини 4. века, описиван као напредно насеље и центар провинције Pannonia II. Од 330. до 395. године, овде је чак кован новац, укључујући и најважнији, златан (379).

Сирмијум је, попут Милана, Никомедије или Тријера, служио и као привремена престоница појединих императора. Озлоглашена царица Фауста у Сирмијуму је посетила свог супруга, Марка Аурелија, 170. и 171. године, а у самом граду или око њега рођено је више римских владара, Деције Трајан, Максимијан Херкулије, Аурелијан и Проб. Неки историчари мисле да су у административном средишту Илирије на свет дошли и цареви Констанције II и Грацијан. Поред тога, ту су два или три августа изгубила своје животе, Клаудије Гот, који је био покошен у епидемији куге и Проб, кога су у родном крају убили властити војници, мада Филострат овом тужном списку додаје и цара-филозофа, Марка Аурелија. О важној цивилизаторској улози коју је у „дивљем Срему“ одиграо трагични цар Проб, Едвард Гибон је записао како је, покушавајући да војнике сачува од погубних искушења доколице и ленчарења, своје легије користио да богатим виноградима покрије брдо Алма („Фрушка Гора“), које се налазило у крају где се родио овај владар. Цар Максимин Трачанин је у овом граду провео много година, ратујући против Сармата, док је Максимијан Херкулије, у његовој непосредној близини, чак подигао приватну вилу, по угледу на свог старијег савладара, Диоклецијана, који се, по добровољној абдикацији, повукао у родну Далмацију. Након Диоклецијановог увођења тетрархије, од краја 3. века, из сирмијског двора, својом четвртином Империје владао је окрутни цезар Галерије. Касније су у њему боравили и Свети цар Константин, Констанције II, Јулијан Апостата, али и моћни рушилац античког света, Теодорих Велики.

Логично је да се хришћанство веома рано почело ширити у овако знаменитом, царском граду. Нека стара, али научно непотврђена предања оснивање прве црквене организације у овој области везују за апостолска времена, наводећи да је још Свети апостол Петар, у Сирмијуму, рукоположио свог ученика Епенета за епископа, док је Свети апостол Павле овамо послао Светог Андроника, поставивши га за сирмијског архипастира. Међутим, сада се сматра да је први овдашњи епископ, о чијој архијерејског служби постоје поуздани докази, био Свети Иринеј Сирмијски, који је мученички пострадао у прогонима цара Диоклецијана, 304. године. Његова пасија сведочи да су га, док је лежао у римској тамници, изложен суровој физичкој тортури, брижни чланови његове породице, плачући и ридајући, преклињали да се одрекне своје вере и тако спасе и себе и њих од неподношљивих мука и страдања, што је он тихо, али одлучно одбио, цитирајући Свето писмо. Схватајући да неће успети у својој намери да овог Свештеномученика наведе да римским божанствима принесе нечисту жртву, намесник Паноније Проб наредио је да га, са Басентског моста, обезглављеног баце у реку Саву.

Жестина Диоклецијанових и Максимијанових прогона на подручју данашњег Срема може упућивати на постојање бројне, уређене и ревносне хришћанске заједнице. Поред Светог Епископа Иринеја, овде су, проливајући сопствену крв, Христа посведочили и његови савременици, ђакон Димитрије, баштован Синерот, Света Анастасија, чији је култ пренет у Рим и Задар, Хермагора или Хермоген, како се још назива због грешке у препису и пет девојака, чија су имена, нажалост, заборављена. Мартиролози помињу и Фортуната, Доната, Василија и Тимотеха, док је, по неким ауторима, Срем, за време римских прогона, хришћанству подарио преко 200 мученика. У Сирмијуму су погубљени свештеник Монтан и његова жена Максима из Сингидунума (данашњи Београд), Полион из Цибале, Свети Квирин из Сисције (данашњи Сисак) и још 40 хришћана, сачуваних или непознатих имена. Молитвено су запамћени и „Фрушкогорски мученици“, четворица каменорезаца, Клаудије, Кастор, Симпронијан и Никострат, који су, судећи по Passio quatuor coronatorum, своје животе изгубили под царем Галеријем, због упорног одбијања да, приликом посете августа Диоклецијана, исклешу лик паганског идола Ескулапа.  

Чини се да црквени живот у Сирмијуму управо буја у историјском периоду који је уследио након издавања Миланског едикта, 313. године. Саграђене су цркве Светог Синерота и Свете Анастасије, као и храм посвећен Светом Димитрију Солунском, за који Димитрије Руварац тврди да је постојао још „за време римске и византијске владавине“ и који се касније среће у списима из 14. века. Манастир Светог Димитрија ће у наредним вековима, када варварске најезде готово потпуно избришу историјско памћење нестајућег романског становништва, подарити своје име некадашњем царском граду (civitas s. Demetrii). Археолошким истраживањем североисточне митровачке некрополе откривен је мањи, једнобродни храм, са гробовима из времена цара Констанција II, где се, у непосредној близини олтарске апсиде, налази натпис, који почиње речима: „In basilica domini nostri Erenei“, што наводи на закључак да се, у Сирмијуму, врло рано почео развијати култ овог Светитеља и мученика.

Други забележени сирмијски епископ био је Домнус (Domnus) (од 325. до око 335. године), учесник Првог Васељенског Сабора у Никеји и ватрени следбеник идеја архиепископа александријског Атанасија Великог. Управо он наводи Домнуса, као жртву антиникејске реакције, која га је збацила са епископске столице, мада ни после 330. године, нису успели да поколебају његову одлучну правоверност. Вероватно је реч о епископу или чак митрополиту читаве панонске области, кога је лично познавао и сам император Константин, док је, у периоду око и уочи Сабора, боравио и у Сирмијуму. Наследио га је Еутерије (Eutherius), који је своју ортодоксију потрдио на Сабору у Сердици, 343. године, иступањем против учења александријског презвитера Арија, који је „полазећи од монотеистичких схватања, одбијао да прихвати једнакост Оца и Сина“. Изгледа да су и антички прапочеци Богом чуване Епархије сремске и њеног канонског подручја, уосталом као и читаве Цркве, били обележени тешким дилемама и болним искушењима, нарочито након што је харизматични Арије неко време провео у Илирику, градећи чврсто упориште јеретичкој цркви на простору данашњег Срема. Под аријанским царем Констанцијем II, 351. године, компромиснија струја ове јереси, позната као семиаријанци, у Сирмијуму доноси прву од четири варијанте, такозване, „сирмијске формуле“ вере. Ту ће се наредних година организовати читав низ „сабора и синода“, на којима су вођене острашћене дискусије са ригидним аријанцима и православним епископима, док је на саборима у Сирмијуму и Риминију, аријанство и проглашено за државну веру, 359. године. Доминантну улогу у жестоким христолошким дискусијама, провинцијални град је добио првенствено због чињенице да се у њему тада налазило седиште цара Констанција II. 

Следећи у низу древних сремских архипастира био је Фотин (Photinus, изабран најкасније до 344. године), ученик Маркела Анкирског, даровити проповедник, прослављени ерудита, писац неколико значајних дела и на крају, оснивач новог кривоверја, по њему названог фотинским. Учење епископа Фотина, оптуживаног да је „пао у павловство и самосатство“, одбацили су и православни и аријанци, а он је са архијерејске столице први пут збачен на Сабору у Сирмијуму, 351. године. Колебање између Аријеве јереси и православља, осећало се у овој дијецези под новоизабраним епископом Герминијем (Germinius) који је своју митру понео као аријанац, који се, до 366. године, сасвим приближио ортодоксији, мада се ова духовна еволуције може тумачити и доласком на престо православног цара Валентинијана, две године пре његовог дефинитивног теолошког преокрета. Потом је цар Јулијан Апостата вратио све збачене архијереје, међу којима и Фотина. На крају је омофор сирмијских Епископа поверен Анемију (Anemius) (од 376. до отприлике 392. године), који је као осведочени присталица Никејског исповедања вере, потпуно искоренио аријанство у својој области.

СИРМИЈСКА МИТРОПОЛИЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Иронијом судбине, баш је на Сабору одржаном у Сирмијуму, 378., под председништвом правоверног епископа Анемија, аријанство дефинитивно осуђено и забрањено, а три године касније, забележено је да се у читавом Илирику не може пронаћи ни једна њихова богомоља. Управа овог способног архијереја поклапа се са владавином Теодосија I, кога је цар Грацијан, опет у Сирмијуму, 379. године, прогласио за августа источног дела Царства и који је, касније, са великим жаром прогонио остатке паганских религија и јеретичке секте. Епархија достиже свој зенит под тако угледним Јерархом, који је уживао високи статус митрополита (episcopus metropolitanus), док је међу сигнатарима закључака донетих на Саборима у Аквилеји и Риму, 381. и 382. године, титулисан и као „caput Illyrici, квалификујући тиме Syrmium као caput totus Illyrici“. У посланици цариградског црквеног Сабора, упућеној римском Сабору, одржаном исте 382. године, епископ Анемије је наведен одмах испод солунског митрополита Ахолија, изнад кога су споменути само архијереји Рима, Медиоланума и Аквилеје. Ипак, за сада не постоје подаци који би упућивали на закључак да је ова титула подразумевала било какву вишу јурисдикцију од митрополитске па се сматра да је суштински била почасног карактера.

Отприлике у исто време, утицај Светог Амвросија Медиоланског (339–397, епископ од 374. године), као једне од водећих личности западног Римског царства и митрополита његове престонице, Милана (Mediolanum), превазилази границе италског викаријата и допире чак до удаљених панонских провинција. У том смислу, о неспорном ауторитету неустрашивог Оца Цркве, који се није устезао да самом цару Теодосију Великом, због солунског покоља, наметне тешку и праведну епитимију, сведочи и сирмијски епископ ког је он хиротонисао. Вероватно је реч о Корнелију (Cornelius) (392–409), који је овдашњу катедру заузео после Анемијевог упокојења. После се помињу још Лаурентије, почетком 5. века и Севастијан, за кога се претпоставља да је првосвештениковао негде око 591. године, мада је вероватније да се ради о епископу Рисна. На велику жалост историчара, имена осталих сремских предстојатеља изгубљена су у непрозирној магли људског заборава. Једино историчар Приск узгред спомиње злу срећу неименованог сирмијског епископа, који је, за време хунске опсаде града, 441. године, из ризнице свог Катедралног храма издвојио неколико златних црквених утвари, како би му послужиле као откупнина, уколико би допао варварског заробљеништва. Изгледа да је, на`крају, био изигран, јер је скупоцене предмете поверио особи која их је, нешто касније, заложила код једног банкара у Риму и тако себи прибавила уносан зајам, по свој прилици, препуштајући предострожног јерарха његовој несигурној судбини.

Драматичне теолошке распараве 4. века оставиле су будућим поколењима и неке драгоцене старине, нарочито када је реч о црквеној књижевности и традицоналној, преписивачкој делатности. У Државној библиотеци у Минхену и сада се чува Evangeliarium Sirmiense, написано унцијалним писмом, највероватније за потребе аријанске цркве. Постоји податак да је, у време германске превласти над Сирмијумом, од 536. године, овде резидирао гепидски аријански епископ, а у доба Хуна и Гота, поменута црквена организација извршила је значајан утицај и на суседне народе. Једини, по имену познати, аријански епископ Трасарих однео је позамашно благо у Константинопољ, по пропасти своје државе, 567. године, док о трајању ове катедре сведочи и једно касније средњовековно немачко писмо, у коме Пилигрим из Пасауа римском папи тврди да су Гепиди у Источној Панонији и Мезији основали седам епископија, међу којима и сирмијску.

Завидан ранг, задобијен у првом периоду своје историје, Сирмијум је неповратно изгубио до Јустинијана I (527–565), који је на овом простору формирао нову црквену организацију, са седиштем у новооснованом граду Iustiniana Prima. Према одредби његове новеле од 535. године, креирана архиепископија обухватала је и део провинције Паноније Секунде, са епископским седиштем у граду Bassiana, који се налазио између Митровице и Земуна. Ова епархија, којом су управљали до данас непознати јерарси, тада је припадала сфери латинске, романске културе, са незнатном примесом преживелих хеленских традиција. Занимљиво је да су тадашњи илирски епископи, редовно представљали опозицију царевој црквеној политици, као и његовом одлучном теократском и цезаропапистичком стилу владавине. Бунтовни епископат је чак екскомуницирао свог поглавара Бенената, архиепископа Јустинијане Приме, због усвајања званичних, цариградских становишта, насупрот мишљењу своје браће илирских и панонских архијереја, а овде су, непосредно пре одржавања Петог Васељенског Сабора, 553. године, избили и грађански немири, који су угушени тек  након војне интервениције.

Како је, много векова касније, истакао сремски епископ др Андреј (Фрушић), „Сирмијум је цветао као Митрополија у Источно-римском царству, све до 582. године, док га нису срушили Авари. Тада је све престало, а успомена на Сирмијум остала је само у званичној титули Светог Методија, учитеља Словенског“. Наиме, постоји теорија по којој је Светог Методија, пре 880. године, папа Хадријан II поставио за епископа сирмијског, што се закључује на основу познатог податка да му је поверена „столица Светог Андроника“. Сирмијум је, готово извесно, представљао само титуларно седиште ове дијецезе, под чијом су се јурисдикцијом налазили Панонија, Београд, као и ондашња Србија кнеза Мутимира.

Долазак Мађара у Панонску низију потпуно је изменио етничку, културну и друштвену слику карпатског басена. О положају Сирмијума, али и словенског становништва у Срему, које се ту већ увелико настанило, не знамо готово ништа изузев неких посредних информација. Рана Угарска се налазила под снажним утицајем Византије и источне Цркве, а Душан Ј. Поповић одавно је изнео став да је, током 10. века, грчки манастир у Сремској Митровици био духовни центар и Мађара и Срба, односно Словена насељених у Срему и Бачкој, који тада примају хришћанство. Можда је реч баш о оној светињи, која ће и касније бити седиште сремске епископије, изгледа основаној у доба Светог Стефана, за монахе грчке, мађарске и словенске народности. Теофилакт, епископ Туркије (како су Византинци називали Угарску), на обе стране свог печата имао је лик Светог Димитрија, око кога је писало: „Боже помози Теофилакту, епископу Туркије“. И његов наследник Антоније на документе је утискивао представу истог Свеца.

БЕОГРАДСКО-СРЕМСКА МИТРОПОЛИЈА И СРЕМСКИ ДЕСПОТИ

Миграције Срба на север учестале су после косовског слома њихове средњовековне државе, 1389. године, и тако Срем поприма још видљивији православни карактер. Након тешког пораза султана Бајазита I у бици код Ангоре, 1402. године, деспот Стефан Лазаревић признаје врховну власт угарског краља Сигисмунда и за узврат добија феудални посед, који је обухватао и све важније сремске градове, Купиник (Купиново), Земун, Митровицу и Сланкамен. Међу архипастирима, који су од владавине Стефана Лазаревића до првосвештениковања Светог митрополита Максима (Бранковића), управљали духовним животом Срба у Срему, данас су познати Исидор, спретни дипломата и заштитник интереса дубровачких трговаца на деспотовом двору; затим Григорије, о коме, изузев самог имена, нема других информација; Јоаникије (1479), који је ослободио намета влашке свештенике у Мармарошкој жупанији; Филотије (1481), поменут у запису попа Јована на београдском Четворојеванђељу, за време деспота Вука; Григорије II, чији су детаљнији биографски подаци такође изгубљени и Теофан (око 1504–1509), кога је скроман материјалан положај присилио да проси помоћ од московског великог кнеза Василија III Ивановича (1503–1533).

На деспотском трону, 1427. године, Стефана Лазаревића наследио је Ђурађ Бранковић, претходно положивши заклетву краљу Сигисмунду у Београду. Већ тридесетих година 15. века, Срем и Вуковарска жупанија рачунати су као српски крајеви, са преко 200.000 становника, што је чинило око шест процената укупне популације тадашње угарске државе (на једној венецијанској мапи из 1564.године, Срем је уцртан као Рашка (Rascia)). Не би ли оснажио јужне крајеве угрожене Монархије, краљ Матија Корвин за господара својих православних поданика поставља Ђурђевог унука и сина слепог Гргура Бранковића, Вука, 1471, даровавши му добра Купиник, Сланкамен, Беркасово и Ириг, а након његове смрти, 1489. године, за српског деспота поставио је Вуковог рођака, Ђорђа. Он је био други унук деспота Ђурђа и син још једног принца ослепљеног у султановом сарају, Стефана Бранковића, из брака са Ангелином, ћерком албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина Топије Голема и „свастиком Скендер-беговом“.

Ђорђев слепи отац, убрзо по својој смрти, 1476. године, канонизован је у Београду у Фурланији, тада у Млетачкој републици, а мошти Светог Стефана, у храм Светог апостола Луке у сремској престоници Купинику, положили су млади деспот и његова мајка Ангелина, по сусрету са краљем Матијом, ударајући тако темељ на коме ће се касније развити култ, такозваног, „националног светитељства“. За верско поштовање које ће бити указивано члановима ове изузетне династије, ипак је најзаслужнији управо тадашњи деспот, Ђорђе Бранковић. Одбивши да ступи у брак са римокатоликињом Изабелом из арагонске напуљске династије, рођаком угарске краљице Беатрисе, како неки истраживачи закључују, Ђорђе се одрекао престола у корист свог брата Јована, да би га потом замонашио игуман манастира Горњак, наденувши му име Максим, 1496. године. У чин јерођакона и јеромонаха рукоположио га је софијски митрополит Калевит, у Купинику, 1500. године. По смрти деспота Јована, 1502. године, са мајком Ангелином одселио се у Влашку и са собом понео очеве и братове земне остатке. У суседну, православну земљу, отпутовао је како би услишио молбу влашког војводе Јована Радула IV Великог да својим владарским искуством и неприкосновеним, моралним ауторитетом одлучно допринесе сређивању прилика у тамошњем црквеном животу. Овде га је збачени цариградски патријарх Нифон (1497–1498) посветио за архиепископа, око 1505. године.

Светитељ Максим, свакако, спада међу најмаркантније личности Српске цркве. За његово име везује се оснивање прве штампарије у Влашкој, у којој је радио монах Макарије из Црне Горе. Влашку архиепископију напустио је по смрти војводе Радула и из Будима се, 1508. године, вратио у Срем, где постаје беградско-сремски митрополит. У овом достојанству, први пут се помиње 11. августа 1513. године, у књизи Апостола са тумачењима, коју је, у Сланкамену, написао Андрија Русин из Санока. Митрополит Максим се показао као добар организатор у овој „полусамосталној“ дијецези, под врховном влашћу цариградског патријарха. Иницирао је или свесрдно помагао обнове и изградње манастира, не само у Срему, него и у Банату, још док је свом народу служио као деспот. Примивши позамашну новчану помоћ од влашког војводе Јована Њагоја, изградио је манастир Крушедол, који је користио као митрополитску резиденцију. Опремио га је изузетном, породичном библиотеком уснулих деспота Бранковића, наручивши од крушедолског калуђера Панкратија чувено „Максимово Јеванђеље“, написано 1514. године.

Пре обнове Пећке патријаршије, сви Срби, северно од Саве и Дунава, спасавани су у оквирима само једне дијецезе, Митрополије београдско-сремске, са викаријатом у Јенопољу. Патријарх Макарије, покушавајући да умањи неизбежну дистанцу која је постојала између већине верног народа и њиховог преоптерећеног архијереја, оснива Епархије бачку, славонску, липовску, вршачку и будимску. Архипастири првих набројаних пет епархија држали су по једно урезано седиште у апсиди Хопова, што је, по др Грујићу, упућивало на закључак да је манастир тада служио као друга резиденција београдско-сремских митрополита, чију прејемничку линију, под турским ропством, сада није могуће потпуно реконструисати. 

КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

Карловачка митрополија свакако спада међу најистакнутије и најзаслужније институције Српске православне цркве, а реч је о црквеној области која је до 1920. године обухватала све православне Србе у Војводини, Славонији и Хрватској, односно припаднике овог народа који су се од краја 17. века налазили у Хабзбуршкој монархији. Срби су и раније, пре настанка Митрополије, чинили велики део становништва ових простора, а њихов се број повећао након Хабзбуршких ратова са Турцима, који су узроковали низ сеоба крајем 17. и почетком 18. века. По броју досељеника и по значају привилегија, добијених од хабзбуршког цара Леополда I, нарочито се истиче сеоба под вођством пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, 1689. и 1690. године. Царским привилегијама издатим патраијарху Арсенију регулисане су слобода православног богослужења и неометана употреба јулијанског календара, док су јерархији гарантованa сва права, која је уживала и у Отоманској царевини. По тим одредбама, архиепископ представља врховну власт у Православној цркви и управља народом, поставља митрополите, епископе, игумане и свештенике, подиже храмове и манастире, а ово достојанство могао је задобити само етнички Србин, изабран од стране црквено-народног сабора. По угледу на повластице које је јерархија добијала од османских султана, цар Леополд I је, 20. августа 1691. године, додао да архиепископ ужива пресудан политички утицај и на секуларни живот својих сународника, док се Србима у градовима и селима дозвољава да организују световне институције под управом народних власти, магистрата.

После Велике сеобе, поглавари Српске православе цркве живели су у манастирима. Од 1708. године, митрополит Исаија Ђаковић резидирао је у манастиру Крушедолу, али већ од следеће године, архиепископи бораве у Карловцима. Овај избор, 1713. године, у неку руку је логичан, с обзиром на то да је Срем у то време био централна област, са већинским православним становништвом. Карловачки митрополити носили су и титулу српских архиепископа, што је потврђено и признато од стране Хабзбуршке монархије, царским привилегијама из 1690. и 1691. године. Нарочито је зачајна цивилизаторска мисија православне јерархије у просвећивању и постепеном култивисању њиховог стада, у много чему заосталог, након дуге и крваве турске тираније. Тако је црквено-народни сабор, 1726. године, донео одлуку да је сваки епископ дужан да у својој епархији отвара школе, док се, већ следеће године, митрополит Мојсије Петровић на царском двору изборио за одобрење да његови сународници могу слободно оснивати више и ниже просветне установе. Митрополит Павле Ненадовић оснива Латинску и Нижу клирикалну школу, док је за настанак Карловачке гимназије, 1791, поред племенитог добротвора Димитрија Анастасијевића Сабова, најзаслужнији митрополит Стефан Стратимировић, који је утемељио и Карловачку богословију, 1794. године.

Као што је већ речено, Карловачком митрополијом управљали су предстојатељи са титулом митрополита карловачких и архиепископа српских. Изузетке су представљали пећки патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Обојица су водили велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију, а Карловачком митрополијом управљали су у звању патријарха, које су носили и у „Старој Србији“ и „које им је од стране Хабзбуршке монархије признато првим добијеним Привилегијама“. Ипак, Карловци постају седиште Патријаршије, у правом смислу те речи, тек након што је митрополит Јосиф Рајачић, на Мајској скупштини, 1848. године, проглашен за патријарха, што је потврђено манифестом цара Франца Јосифа, 15. децембра 1848. године. Ову титулу предстојатељи Карловачке митрополије носили су до мистериозне насилне смрти патријарха Лукијана Богдановића, у аустријској бањи Бадгастајн, 1913. године.

СРЕМ У УЈЕДИЊЕНОЈ СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проглашена је 1. децембра 1918. године, коначно отклањајући и последње препреке жељеном уједињењу свих овдашњих покрајинских Православних цркава, које су, до тада, опстајале у различитим, више или мање толерантним, иноверним државама. Због тих очекиваних и природних тежњи, управо је у Сремским Карловцима сазвана прва конференција српских епископа, 18. (31) децембра 1918. године, на којој је донета одлука о „спасоносној намери“ проглашења Српске патријаршије. Тада су прочитане прве две одлуке о уједињењу са осталим српским Црквама у Краљевини Србији, Црној Гори и Далмацији, које су донели босанско-херцеговачки епископи и Свети архијерејски синод Карловачке митрополије. Одлуку јерархије да се уједине у Српску православну цркву, прогласио је регент Александар Карађорђевић, краљевским указом од 17. јуна 1920. године. Уједињење српских православних црквених области извршено је у Београду, још 13. (26) маја 1919, док је проглашење Патријаршије, на веома торжествен начин, обављено у престолној дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима, 30. августа (12. септембра) 1920. године. Њено васпостављање, претходно је, 10. септембра, усвојено акламацијом чланова Светог архијерејског сабора. Овде је, заправо, извршено обнављање Патријаршије пећке, што је било веома значајно, јер је само тако уједињена Црква могла поново добити свој стари ранг у православном свету. Након тог историјског чина, било је могуће приступити процедури, церемонијама и обредима, који прате бирање и устоличење њеног поглавара. После избора, на ком је било присутно 94 гласача, 30. (12. новембра) 1920. године, 83 гласа добија архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије (Павловић). У Указу о потврди, одређено је да му столица буде у Београду, док су Сремски Карловци означени као његово привремено седиште.

У достојанству митрополита београдско-карловачког, патријарх Димитрије је, као епархијски архијереј, управљао територијом данашње Сремске дијецезе, а за првог викарног епископа Срема, тачније Сремске Митровице, како је његова титула гласила, постављен је др Максимилијан (Хајдин), рођен у Новом Саду, 1879. године. Када је изабран за епископа далматинско-истарског, крајем 1928. године, сремски викарни владика постаје доцент Богословског факултета у Београду, др Иринеј (Ђорђевић). Патријарх Димитрије се упокојио, 6. априла 1930. године, док га је, шест дана касније, на Лазареву суботу, на престолу Светог Саве наследио скопски митрополит Варнава (Росић). Након пресељења седишта патријарха и црквене управе у Београд, под овим предстојатељем Српске цркве, у лето 1936. године, подручје Сремске епархије у потпуности је препуштено бризи викарних епископа. Ово достојанство патријарх Варнава поверио је др Тихону (Радовановићу), посвећеном 21. новембра 1932, у београдској Саборној цркви, за викарног епископа сремског, кога је, две године касније, наследио крушедолски архимандрит Сава (Трлајић), будући епископ горњокарловачки и мученик у логорима Независне Државе Хрватске. Као следећег сремског викара, након одласка Светог владике Саве за Београд, Сабор српских архијереја одредио је Платона (Јовановића) (1874–1941), још једног крушедолског архимандрита који ће у Другом светском рату понети мученички венац. По узору на своје претходнике, и патријарх Гаврило (Дожић) је, 28. јануара 1940. године, заједно са митрополитом скопским Јосифом и владиком злетовско-струмичким Викентијем, у Сремским Карловцима, хиротонисао архимандрита Валеријана (Прибићевића) за сремског викарног епископа. Изабран је као дугогодишњи, веома успешни настојатељ манастира Јаска, који ће директну управу над овом светињом задржати и као архијереј.

Током Другог светског рата, православни Срем је преживео зверски прогон, какав је ретко када био забележен у хришћанској историји. Патње свог стада, поделио је и сремски викар Валеријан, који је већ на почетку рата, непрекидно потказиван и малтретиран, уточиште потражио у Сплиту, где је и напустио овај свет, 10. јула 1941. године. Непроцењиво уметничко и културно наслеђе Срема беспоштедно је разграбљено или у крцатим вагонима одвлачено у Загреб, из оскрнављених и спaљених храмова и манастира. У споменицама невиних жртава фашизма, нижу се дословно сва места данашње Епархије сремске, као и имена свештених мученика, јеромонаха Платона (Бондара) из Јаска, Кипријана (Релића) из Вере и Гаврила (Екленовића) из Привине Главе, затим осијечког јереја и катихете Војислава Војновића, крњешевачког пароха Блаже Голубовића, обрешког свештеника Војислава Зоњића, беочинског Озрена Јаношевића и опатовачког протојереја Емилијана Јосифовића. Међу онима који су тада понели трнов венац, истиче се име Светог Рафаила (Момчиловића) (1875–1941), академског сликара и игумана манастира Шишатовца. У тако застрашујућим околностима, Свети архијерејски синод је, крајем октобра 1944. године, службу викарног епископа сремског поверио Арсенију (Брадваревићу) (1883–1963), потоњем митрополиту црногорско-приморском и епископу будимском.

Долазак Јосипа Броза Тита на чело Југославије, назначио је сасвим нову епоху у двомиленијумском трајању Православне цркве, која ће у наредним деценијама бити упорно тлачена, поткрадана и понижавана, да би на крају била гурнута према маргинама незаинтересованог комунистичког друштва. То је био почетак, можда најсрамотнијег периода сремске историје, обележеног свињцима и шталама зиданчим од грађе довлачене са рушевина древних светиња или септичким јамама, затвореним надгробним плочама са хералдичким обележјима племенитих ктитора фрушкогорских манастира. Годину дана након што се, 14. новемба 1946, преко Прага и Карлових Вари, патријарх Гаврило вратио из нацистичког заточеништва у земљу захваћену тектонским друштвеним променама, хитно је сазван Свети архијерејски сабор, на ком је упознат са новим, застрашујућим проблемима свештенства и верника. Саборске седнице, које су трајале од 24. априла до 21. маја 1947. године, резултирале су креирањем нових Епархија, шумадијске и будимљанско-полимске. Поред тога, окупљени архијереји, 24. априла (7. маја) доносе одлуку о оснивању Епархије сремске, са седиштем у Сремским Карловцима, која ће обухватати архијерејска намесништва: осјечко, вуковарско, шидско, илочко, сремскомитровачко, старопазовачко, румско, карловчићко, сремскокарловачко, старопазовачко и земунско, „сем града Земуна који са своје четири парохије остаје у саставу Архиепископије београдско-карловачке“.

Коначно, 1951. године, за првог архијереја васпостављене Епархије сремске, изабран је дотадашњи епископ горњо-карловачки Никанор (Иличић). Подвиг управе над опустошеном дијецезом, са зјапећим, незбринутим, ратним ранама носили су и његови наследници, епископи сремски Макарије (Ђорђевић) (1955–1978) и Андреј (Фрушић) (1980–1986), у најтежим друштвеним околностима. Све до осамдесетих година 20. века, на месту неких фрушкогорских манастира и даље су се налазиле застрашујуће, управо сабласне рушевине, а монументалне, сакралне грађевине, које нису сасвим разорене под фашистичком окупацијом, узурпирале су неприкладне секуларне институције у комунистичкој држави, потпуно неосетљивој за верске потребе свог становништва.