Манастир Ђипша

Први помен и рана историја

У „Опису“ из 1753. може се прочитати да је Ђипшу основао деспот Јован Бранковић, између 1496. и 1502. године. Осим поменуте белешке, за сада не постоје други подаци који би расветлили најранију историју овог манастира. Под именима „манастира Светог Николе у селу Липовица“ или Дивше, помиње се у турским катастарским дефтерима из 1545–1548, 1566–1569 и 1578. године, када је овоме манастиру, као имућнијој обитељи, разрезана висока дажбина од 4.000 акчи. Током 17. века нема никаквих података о овој светињи па неки историчари сматрају да је опустела односно остала без својих житеља. Међутим, 1702. године, опат Бонини пише да неколико калуђера поново подижу црквене зграде у „ненастањеној и пошумљеној“ дивљини. Две године касније, цар Јосиф I издаје привилегију у којој је Ђипша описана као метох оближњег манастира Кувеждина, а 1734. изасланици митрополита Викентија (Јовановића) овде затичу четири монаха.

Храм и конаци

Изгледа да кувеждинска управа није поклањала довољно пажње овој својој испостави, јер њен будући ктитор, Петар Јовановић, каже да је затиче у „плачевном стању“, 1734. године. О његовом трошку, убрзо је постављен нов кровни покривач од шиндре и пробијена су већа прозорска окна. Изнети аргументи били су довољни да патријарх Арсеније IV донесе одлуку о раздвајању две обитељи, 1744. године, постављајући способног јерођакона Василија (Релића) за игумана самосталног манастира. Стари конаци оправљени су 1743. и 1744, а до Ненадовићеве визитационе комисије затварали су храм са три стране. Самосталност је Ђипши одузео митрополит Павле (Ненадовић), 1753, поново је проглашавајући за кувеждинску филијалу. Исте године, приказан је њен једнобродни храм са кубетом, посвећен Светом оцу Николају, сазидан од старог камена. Припрата и наос ове грађевине били су подељени унутрашњим зидом. На раскошној олтарској прегради, Теодор Стефанов Гологлавац, мајстор такозваног „прелазног стила“, извео је 53 иконе, потписавши се иза представе Светог Николе.

У поменутом периоду, у подземној пећини крај Ђипше, од 1741. године, подвизавао се „пустиножитељ“ Матеј, рођен код Видина. Овај необични, „писмени“ аскета, који је „из скромности“ одбио да пописивачима открије име свога оца, свој живот је „в дјевствје и чистотје проводил, такожде в бдјениј и молитвах“. Део шуме, источно од манастира, пустињак Матеј је исекао, посадивши 2.500 стабала шљива и другог воћа. Његовом заслугом саграђено је данашње здање спратног конака, у времену од 1765. до 1767. године. Најважнији грађевински подухват у Ђипши изведен је између 1762. и 1764, када је уз храм призидан звоник и уклоњена унутрашња преграда. Такође, пробијена су јужна врата, а прозори су додатно проширени. У следећој обнови, 1821. и 1822, замењено је кубе и декорисан је торањ.

Старадања и обнове

Храм је до половине 19. века већ дотрајао па је поново оправљан 1891. године. Опустео је од 1914, када последњи заједнички кувеждински и ђипшански архимандрит, Георгије (Марјановић), одлазу у Карлсбад. Јеромонах Пантелејмон (Лазић), потоњи шишатовачки настојатељ, оживљава Ђипшу тек 1922. године. Под његовом управом, обновљени су не само храм и конак, већ и економске зграде, а основана је и школа за децу са прњавора. После кратког периода самосталности, са игумановим одласком, 1931. године, Ђипша се враћа под управу игуманије Меланије (Кривокућин), настојатељице Кувеждина. Иза Пантелејмона (Лазића) остао је и пирамидални кров, постављен уместо високе барокне капе.

У Другом светском рату манастир је испражњен, миниран и запаљен. Због тежине претрпљених оштећења, торањ је морао бити срушен 1952. године. Тако је утихнуо вековни молитвени ритам и Ђипша је деценијама лежала у пустим рушевинама, све док, нешто касније, није била претворена у одмаралиште за децу из Бачке Паланке. Прве монахиње, које се на Божић 1978. године враћају у ову светињу, биле су игуманија Евлавија (Познановић) и Јустина (Симић), и оне су, до 2011, успеле да остваре заиста сјајну обнову ове толико пута пострадале богомоље.

У последње две деценије, до 2006. године, уз велику помоћ ктитора и надлежних установа, сазидан је срушени звоник и реконструисани су конак и храм. Урађен је кров, поправљена је фасада и постављени су нова столарија и олуци. Живопис у храму извео је академски сликар из Лесковца, 2009. године, док је иконостас осликан у београдском атељеу „Минић“. У манастиру нема Светих моштију, нити значајнијих старина, изузев неколико икона у конаку, попут представе Светог Николе, коју су 1897. године „дали изобразити“ Лазар и Вема Живић. Изнад јужних врата на храму налази се фреска Светог оца Николаја, преко које је уписана „1822“, односно година у којој је извршена једна од великих обнова ове светиње. У припрати храма сахрањен је пустињак Матеј, који „поживе 78 година“ и „престави се“ 27. јула 1765. године. Поред гроба овог узорног монаха уздиже се споменик украшен грбом „благоплеменитородне фамилије“ Стоићевић из Нештина, под којим почива Стефан Стоићевић, ишпан коморски и сремски, преминуо 1765. године.