Ваведење

МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Први помен и рана историја

Тачно време подизања Горње цркве у Сремским Карловцима, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, није познато, мада има озбиљних наговештаја да је постојала и у предтурско доба. Скорашња археолошка истраживања посведочила су да храм највероватније потиче из првих деценија 16. века. Испод садашње грађевине пронађени су остаци старије цркве, са основом у облику уписаног крста, што упућује на 15. век, а првобитни прозорски отвори и под, као и начин подизања првог зида сведоче прилично поуздано да је заиста грађена у време Светородне династије Бранковић. Први индиректни помен храма датира из 1559. године, са натписа у дну Јеванђеља, које је сребром оковао „грешни Пава златар“. Како је у овом запису, будући Катедрални храм Карловачке митрополије, посвећен Светом оцу Николају, називан „Доњом црквом“, може се закључити да је сигурно негде постојала и „Горња“.

Прота Радослав Грујић је дуго мислио да се на овом месту налазила женска монашка обитељ, у којој је „деспотица Јелена“, удовица Светог Стевана Штиљановића, провела јесен свог живота као скромна монахиња. Веровало се и да је Света мајка Ангелина живела у карловачком манастиру за време извођења живописа на њеној крушедолској задужбини посвећеној Сретењу Господњем. Да се 1561. овде заиста налазио манастир, може се закључити по запису у једном минеју, који наводи игумана Јоакима и неименованог „смерног монаха“, док путописац Прандштетер, 1608. године, поред карловачих парохијских храмова, спомиње и женску монашку обитељ.

Међутим, већина историчара сматра да је Горњи храм, убрзо по потписивању Карловачког мира, 1699, устројен као манастирска богомоља, а први пут је недвосмислено забележен тек 1707. године, када је овдашњи монах Макарије прибавио једну стару рукописну књигу. Само годину дана касније, исти јеромонах „стежа многим трудом и ценоју“ још пет рукописних минеја, што упућује на закључак да су, при обновљеној богомољи, убрзано прикупљане неопходне богослужбене књиге. Још један овдашњи минеј обновио је јереј Живан Хајдаревић, 1711, а следеће године, јеромонах Макарије откупљује пролог. Ђакон Михаило је за Световаведењски манастир у Сремским Карловцим писао један минеј, 1713. године, када је на овом месту за јерођакона рукоположен Мелентије (Јовановић), каснији јеромонах манастира Бешенова.

Парохијски храм у Сремским Карловцима

Храм је оштећен приликом повлачења Турака, 1716. и поново га је осветио митрополит Викентије (Поповић Хаџилавић), 12. октобра 1718. године. Исте године, у овој светињи је презвитерски чин примио Николај (Милисављевић) из Новог Хопова. Забележено је и да је посвећени „књигољубац“, јеромонах Макарије, који је током својих ревновања у обнови монашке библиотеке, ненамерно скинуо непрозирни вео са првих манастирских векова, напустио овај свет у Световаведењском манстиру, 1719. године. Овде су рукоположени гргетешки сабрат, Јоаникије (Милосављевић), 1721. и врнички игуман Јоаникије (Максимовић), 1729. године, док је Свету тајну крштења примио историчар и ковиљски архимандрит Јован (Рајић), 1726. године. Звоник са криптом призидан је до 1731, док је здање од камена и ћерпича, са куполом и кровним покривачем од шиндре, детаљније описано 1733. године. Димитрије Руварац пише да се унутрашњост старог манастрског конака, који се налазио на јужној страни црквене порте, састојала од две собе, кухиње и подрума, са кровним покривачем даскама, све до 1810. године, када је донета одлука да се ово древно здање сруши.

Након темељних реконструкција поменутог сакралног комплекса, бројни подаци о монашењима и рукоположењима чланова разних фрушкогорских обитељи јасно наговештавају да је овде и даље реч о манастирској богомољи. У Световаведењском манастиру рукоположени су Јосиф (Јосифовић) из Беочина, 1734, Данијел (Старостовски) и Софроније (Поповић) из Шишатовца, 1745, Јефтимије (Николић) из Крушедола, 1751, Теодосије (Павловић) из Јаска, 1752. и беочински игуман Арсеније (Поповић), 1753, док су монашки постриг примиле старојазачке монахиње, Анастасија и Епистимија, 1744. и 1749. године.

Настанак садашњег храма

Храм је детаљно оправљан после 1739, непосредно по Другој сеоби Срба, а радови на „Димитрија звонари“ спомињу се 1742. године. Грађевински подухват је, по свој прилици, окончан већ следеће године, када је парох ове богомоље, Јован Живковић, у Будиму склопио уговор о поруџбини нових звона. Отприлике у исто време, Световаведењском храму је приложена икона Богородице са Христом, коју је израдио зограф Георгије Стојановић. Најзад, плоча на западној страни торња сведочи да је Горњу цркву, из рушевина обновио патријарх Арсеније IV (Јовановић Шакабента), 1746. године. Заслугом истог првојерарха, 1747. године, када је начињен велики ситуациони план Карловаца, настали су најранији ликовни подаци о изгледу ове светиње. Путописац Вилхелм фон Таубе, 1778. године, сведочи да је унутрашњост древне Горње цркве боље уређена и декорисана од Саборног храма, подигнутог пре само „двадесет година“. Од изузетног је значај и опис храна из 1791. године, који је састављен по налогу митрополита Стефана Стратимировића.

Развијену иконостасну преграду осликао је Димитрије Бачевић, од 1760. до 1761. године. Са ранијег иконостаса, данас су сачуване само две велике престоне иконе, Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, које је, у првој половини 18. века, извео непознати аутор. Више целивајућих икона израдио је Теодор Крачун, између 1770. и 1780, док је сликарске и позлатарске послове на унутрашњости храма извео Георгије Бакаловић, 1824. и 1825. године. Нажалост, од Бакаловићевих радова до данас су сачувани само делови жртвеника. Веће обнове извођене су после 1833. и од 1897. до 1903. године. Коначно, Световаведењски храм представља грађевину подигнуту под „несумњивим утицајем традиционалне архитектуре, са куполом кружног пресека са унутрашње и осмоугаоног са спољашње стране, уобичајеним квадратним постољем, низом слепих аркада, седмостраном олтарском апсидом и прислоњеним стубићима на површинама фасада названим у овој прилици барокним пиластрима“.

Средином осамдесетих година, 20. века, испод индитије Часне трпезе пронађен је тврди картон са записом протојереја Василија Константиновића, који подсећа на обнову храма изведену под управом патријарха Георгија (Бранковића), 1903. године. Том приликом, „иконостас је сав очишћен и позлаћен. Зидови и труло и цела црква моловани. Певнице и сви столови премазани. У женској цркви два сасвим нова прозора отворена, а у олтару са истока стари прозор зазидан, а нова два отворена. Трпеза зидана стара уклоњена, а нова од храстовог дрвета намештена. На крову око кубета плехом стране покривене. У цркви на средини храма место старог полупаног мрамора метнуте шарене плоче од каје. И том приликом мушка врата изидана споља а унутра метнута стаклена. Под олтаром изидана гробница за сахрањивање са ходником на басамаке споља, по жељи његове светости патријарха Георгија. Цео овај посао извео је архитекта Васа Николић. По његовом казивању потрошено је на сав овај посао 8.000 круна.“ Обновљену цркву осветио је будимски епископ Лукијан (Богдановић), на Светој архијерејској литургији коју је одслужио са четири свештеника и два придворна ђакона и којој су у олтару присуствовали патријарх Георгије (Бранковић) и вршачки епископ Гаврило (Змејановић). На Усековање, 1910. године, у Горњој цркви, на литургији коју је служио протојереј Константиновић присуствовао је доктор теологије, парохијски свештеник у Лондону и Нирнбергу, брат саксонског краља Фридриха Августа, „Његово краљевско Височанство принц Максимилијан Саксонски“, трећи син саксонског краља Георга.  

Свете мошти и гробови

У овом храму чува се честица моштију Светог Нектарија Егинског, док су у порти сахрањени хиландарски архимандрит Герасим (1761), егзарх Никанор (Павловић) (1730), ваљевски епископ Доситеј (Николић) (1738), као и родитељи епископа темишварског Петра и бачког Јована (Јовановића), који су заједно подигли декоративно обрађену мермерну плочу 1793. При Горњој цркви су сахрањене монахиње Евгенија и Марија из Новог Сада, 1756. године, које су се највероватније подвизавале у манастирским келијама које је помињао Руварац. Овде почивају и карловачки житељ Бошко Михајловић (1731), синђел Павле (Георгијевић) (1752), власник познате барокне куће и дугогодишњи закупац поште, Јаков Андрејевић (1772), више протопрезвитера, старешина храма, јеромонаха и монаха, а у крипти патријарси српски Георгије (Бранковић) (1907) и Лукијан (Богдановић) (1913).

Манастирска ризница

Световаведењска обитељ поседује богослужбене књиге из 18, 19. и 20. века, а посебно су занимљиви служебници штампани у време кнеза Милоша Обреновића. Део њеног инвентара, укључујући и златоткане одежде, које је приложила кнегиња Љубица Обреновић, у петој деценији 19. века, похрањен је у Ризници Музеја Српске православне цркве у Сремским Карловцима. У поменутој институцији чувају се и Октоих Божидара Вуковића, штампан у Венецији, 1537, Београдско четворојеванђеље из 1552, Римнички србљак из 1762. године, као и Скрижал руског патријарха Никона, објављен у седамнаестовековној Москви.

Велика обнова и проглашење манастира

Свеукупна обнова ове светиње траје од 2012. године и управо се планирају радови на изградњи манастирског конака, као и преуређење доњег дела порте у прикладан парк. Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, 14 (1) јануара 2016. године, прогласио је „цркву Ваведења Пресвете Богородице у Горњем граду Сремских Карловаца, манастиром Ваведења Пресвете Богородице“, васпоставивши поново древни монашки поредак у овом сакралном објекту.