Дани Свете Петке у Сремској Митровици Поводом празника Преподобне Мати Параскеве, у српском народу најпоштованије светитељке – Свете Петке, у Саборном храму Светог Великомученика Димитрија у Сремској Митровици од прошлог петка до понедељка уприличени су дани посвећени великој светитељки српског порекла која је живела на прелазу из 10. у 11. век. Подсетимо, да се у највећем градском храму чува део моштију, односно прст Свете Петке, велика светиња коју је у ову цркву пре више од пола века донео тадашњи епископ сремски Андреј (Фрушић). Део  светих моштију, владика је мењајући место боравка ради потребе службе, пренео из Јашија, одосно Бања Луке. Дани Свете Петке почели су вечерњим богослужењем у петак, 25. октобра 2025. године, у пети седмични дан када се у митровачком храму Светог Димитрија традиционално чита акатист великој светитељки. После вечерњих молитава и акатиста, у просторијама Српског парохијског дома организовано је дружење са ученицима веронауке и предавање на коме је прочитано неколико ђачких есеја о томе како они виде истинску духовност, љубав према Богу и светитељима. Разговор у коме су учествовали пронамесник Радослав Радовановић и јереј – веруочитељ Стефан Недић имао је интерактивни карактер. Наредног дана, у суботу, такође у предвечерњим часовима након службе и целивања моштију организована је радионица о хорској музици. Својим присуством и креативношћу овај сусрет посебно су обогатили  најмлађи учесници и чланови хорова. Уочи празника посвећеном светитељки, у недељу 26. октобра служена је Света Литургија, а у вечерњим сатима и свечано вечерње богослужење са петохлебницом и изношењем дела моштију на целивање и помазивање верних светим уљем. Том приликом освештани су славски колач, вино и жито. Поред црквеног хора Саборног храма „Светог Саве” наступили су и чланови етно групе „Српски дом”, под диригентском палицом Иване Шевић Маркетановић. На сам дан празника, у понедељак 27. октобра, служена је Света Литургија, а верни народ у поподневним сатима присуствовао је још једном молитвеном читању акатиста Преподобној Мати Параскеви. Обраћајући се присутнима на концу празничне Свете Литургије, протонамесник Радослав Радовановић, беседећи о подвигу Свете Петке у пустињи која се показала извором православне духовности, између осталог је рекао: У истој тој пустињи и Света Петка је проводила своје дане. Свесно и одлучно, она је изабрала пустињски живот, јер је симболично тај пустињски живот поредила са пустињом овог живота на земљи. Зато, што цео људски род, као да је зашао у неку најстрашнију безводну пустињу злобе, пакости и чињења свега онога што је противно Богу, да бисмо се као људи искупили, морамо тога бити свесни, јер људи се замисле, отуђе се од стварности и истине и помисле да су у праву, да су на добром путу. Међутим, по делима, шта видимо? Једну заиста велику хладноћу, велику глад и жеђ за Богом. То са једне стране може бити и добро, јер само гладни и жедни правде, односно Бога, могу бити они који ће се наситити, јер сами то траже, вапе за тим. Тако и Света Петка данас моли све нас православне који прилазимо њеним моштима и  иконама, да се променимо, да одлучимо једном да будемо истински хришћани, а не само површно, они који су само номинално – по имену хришћани, рекао је прота Радослав и позвао верни народ да у животу и подвигу Свете Петке пронађу надахнуће за истински духовни живот у Богу.

Десет година од упокојења Митрополита дабробосанског Николаја После свете Литургије, коју су у манастиру Добруну служили висоопреосвећена и преосвећена господа архијереји сремски Василије, банатски Никанор, дабробосански Хризостом и липљански Доситеј, служен је парастос поводом десете годишњице од упокојења блажене успомене Митрополита дабробосанског Николаја. Митрополит Николај (Мрђа) је рођен 17. августа 1927. године у селу Смољани, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице, рођене Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. После основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, 1946. године уписује се у Богословију, најпре у Београду, а потом у Призрену. Током школовања одслужио је и двогодишњи војни рок од 1949. до 1951. године. Монашки постриг примио је 1953. године у манастиру Копорину, од стране јеромонаха Кирила (Врге). На монашењу је добио име Николај. Исте године, 30. септембра, Епископ браничевски Хризостом га је рукоположио у чин јерођакона, а 10. маја 1961. године Патријарх српски Герман га рукополаже у чин јеромонаха. Богословски факултет у Београду, на који се уписује 1953. године, завршава у редовном року. Желео је после студија настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Свети Архијерејски Синод га 1957. године поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду. На тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године. Године 1964. Свети Архијерејски Синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки, где врши дужност управника двогодишње Богословије, старешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора. На тој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Епсикопа аустралијско-новозеландског епископа. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године у Саборној цркви у Београду руком Патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива парохије, подиже и освећује цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице, први православни манастир у историји Новог Зеланда. Свети Архијерејски Сабор га је 1978. године изабрао за Епископа далматинског. Поред својих епархијских дужности једно време је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то време, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката, а 1988. године је покренуо часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је епископу Хризостому. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за Митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у време избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог Архијерејског Сабора из 1967. године на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Светог Василија Острошког почела са радом 1994. године. а митрополит Николај је вршио дужност проректора и предавао Црквено појање. Такође, његовим залагањем у просторијама Академије је смештена избегла Богословија Света Три Јерарха из манастира Крке, где је предавао Свето Писмо Новог Завета и вршио дужност ректора. После обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Светом Петру, Митрополиту сарајевском. Од 1997. године митрополит Николај је предавао Свето Писмо Новог Завета на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, где је уз његово свесрдно залагање основан Одсек за црквену музику и појање и Камерни хор. У манастиру Добруну покренуо је епархијски лист Дабар и издавачку кућу. Поред епархијских обавеза, као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је и приређивач више дела из области Светог Писма Новог Завета за потребе ученика богословије, али и за ширу читалачку публику. Аутор је књига: Општи и посебни увод у Свето Писмо Новога Завета; Тумачење Јеванђеља по Матеју; Тумачење посланице Римљанима; Тумачење посланица Коринћанима; Тумачење посланица Галатима и Ефесцима; Тумачење посланица Солуњанима, Филипљанима и Колошанима; Тумачење посланице Јеврејима; Тумачење посланица Тимотеју, Титу и Филимону; Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завету; Тумачење Саборних посланица (Јаковљеве, Прве и Друге Петрове). Избор из његовог богатог опуса беседа, посланица и обраћања, као и аутобиографија, сабран је у шест књига у издању Издавачке куће Дабар: Беседе, Посланице, Говори и обраћања, Беседе II, Буђење вере, Животни пут – Аутобиографија. Имајући у виду богословско-научни и просветни рад митрополита Николаја, Наставно-научно веће Богословског факултета у Београду доделило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду. На предлог Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву је једногласно донео одлуку о додељивању звања почасног доктора наука Митрополиту дабробосанском Николају. Ово високо звање уручено му је на свечаној академији Универзитета у Источном Сарајеву 6. децембра 2007. Носилац је више црквених и световних одликовања, међу којима су орден Његоша првог степена (1993. године), Орден заставе Републике Српске са златним венцем (2010), Орден Републике Српске на ленти (2012), којим га је одликовао Председник Републике Српске. Епархија милешевска одликовала га је Орденом Белог анђела првог степена (2011), Епархија банатска Орденом Светог Теодора Вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског (2012). Поводом двадесет година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве додељује му Орден Светог краља Милуина (2014), а Богословски факултет у Фочи Медаљу Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи (2014). За време од када се налази на катедри сарајевских митрополита обновљено је више цркава порушених у последњем рату, подигнут је и један број нових храмова, реновирана је зграда Митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, оснивању нових манастира, као и објеката у манастиру Добруну. Један је од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2011. године,

Илочке „Гусле” Прелиставајући књигу „Парохија илочка”, проте Јована Козобарића из 1909.године долазимо до податка и сазнања о Илочком српско-православном црквеном певачком друштву „Гусле” и његовом деловању. Парохија илочка има дугу традицију црквеног певања, поготово је то било изражено и организовано између два светска рата. У Илоку је ово друштво певало на Светим Литургијама, посебно се спомиње њихов концерт и учешће у прослави 100 годишњице од подизања старог храма, а носило је назив Православно српско црквено певачко друштво „Гусле”. У недељу, 26. октобра 2025. Године, Светом Литургијом, у претпразништво празника Свете Петке и славским обредом освежили смо сећање и спомен на њих. Певница илочког храма изабрала је овај дан за своју славу. Појце илочког храма чине госпођа Биљана Ружичић, некадашњи члан црквеног хора у Бачкој Паланци, Исидора Азап и Ненад Поп, црквени одборник. Овај трио са великим ентузијазмом пева Богу према својим могућностима и времену у коме се налази српска заједница у Илоку. Поменути црквени појци припремили су славски колач и жито које је након Свете Литургије благословио парох илочки, протојереј-ставрофор Предраг Азап, а затим су сви присутни верници у парохијској трпeзарији присуствовали заједничком ручку. „Ми волимо и Бога молимо“, рекао је прота Азап, између осталог у својој беседи и пожелео још дуго година певања и још нових чланова кaко би трајно остало сeћање на певачко црквено друштво „Илочке Гусле”.

Јелеосвећење у Сурчину У оквиру Дана Свете Петке, у сурчинском храму који је посвећен овој Божијој угоднији одслужена је Света тајна јелеосвећења, у четвртак 24. октобра 2025. године. Призивајући благодат Божију, свештенство храма помазало је освећеним јелејем верни народ Божији. Свету тајну јелеосвећењу служили су протојереји Петар Божић, парох новопазовачки и Душко Ђеорђић, парох сурчински, протонамесници Слободан Чавка, старешина храма Светог апостола Матеја и Владимир Милановић, парох грмовачки, јереји Перица Влајинић, парох јаковачки и Божидар Ђенић, парох добановачки и Александар Милић, парох прогарски. Присутном народу на крају је подељено освећено брашно и уље, са поуком и поруком да је најважније, да се сви кроз Свето Причешће сјединимо са Господом.   Фотографије: протојереј Александар Цвитановић, старешина храма Преподобне мати Параскеве