Moнaшење у манастиру Велика Ремета

монашење у манастиру велика ремета У навечерје празника Светог Григорија Паламе, у суботу, 11. марта 2023. године, у манастиру Велика Ремета замонашен је искушеник Срећко Живић. Чин монашења, за време бденија у манастирском храму Светог великомученика Димитрија, обавио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије. После монашења одслужено је јутрење, а затим је приређена трпеза љубави за велики број присутног народа. Његово Преосвештенство је новом житељу монашке обитељи на Светој Фрушкој гори доделио име Мојсије, по великом етиопском подвижнику, молитвенику и аскети, Светом Мојсију Муринском, чији се спомен прославља 28. августа, по јулијанском календару. Свети Мојсије Мурински (330–405, такође познат и као Мојсије Црни, Мојсије Разбојник, Мојсије Етиопљанин, Мојсије Јаки) био је хришћански монах, који је живио у Египту, у четвртом веку. Према предању, по сталешкој припадности и карактерним одликама, био је роб велике физичке снаге и тешке и сурове нарави, који се, након што га је његов господар отерао, придружио разбојничкој дружини у долини реке Нил и на крају постао њен вођа. Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије је проливао крв и чинио многе грехе, безакоња и насиља, тако да, по речима Светог Јустина Поповића, „постаде чувен по свирепости својој и страшан свима“. Међутим, једног дана велики грешник Мојсије раскаја се за своја зла дела, а затим остави разбојничку дружину и повуче се у пустињски манастир, где је добровољно узео на себе завет безусловне послушности. Годинама се кајао за раније почињене грехе, проливао je сузе и ревносно вршећи сва послушања и послове, он заиста постаде изврстан монах. Затим је, после неког времена, отишао у отшелничку келију и живео усамљеничким животом, „очишћујући своја ранија безакоња“. По пријему свештеничког чина преподобни Мојсије се подвизавао још петнаест година, све док није навршио седамдесет пет година од рођења. Имао је седамдесет пет ученика, и скончао је мученички, након што су варварски разбојници напали његов манастир, 405. године. Страдао је зато што је, са седморицом монаха, одлучно одбио да напусти своју монашку обитељ, уз речи: Ја већ много година очекујем дан када ће се испунити на мени реч Владатеља мог, Господа Христа, који је рекао: Сви који се маше ножа, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). 

УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ

ЕПРИСКОП СРЕМСКИ Г. ВАСИЛИЈЕ: УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.          (Јез. 37; 3–6, 12) Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих, него Бог живих. (Мт. 22, 32) Кроз историју, на веома креативне начине, људски род се вековима довијао како да рационализује, митологизује или пак да спретним филозофским доскочицама умири инстинктивне страхове и анестезира разумне стрепње пред чињеницом да је свако живо биће, од момента свог зачећа, кренуло путем који једино и неизбежно води ка самртничком ропцу. Различите културе и религијске традиције су читавом лепезом датих објашњења покушавале да одреде свој приступ овом феномену, не само у смислу сопственог страха од непознатог искуства, већ и како би се свака индивидуа одредила и према неумитном губитку особа за које је у животу била везана, на првом месту, чврстим нитима љубави и поштовања. Зато су осмишљавани суштински веома слични обреди, легенде и споменици, којима би преминули члан друштвене заједнице и након свог биолошког исчезнућа, и даље заузимао видљиво место у окружењу ком је припадао. И у том смислу, Христос Спаситељ је је извео праву револуцију људске свести, прескочивши све митолошке сенке људског сагледавања неизвесне реалности и гарантоване пролазности човека и његовог нестанка са лица земље. Христос је, кроз Цркву, пре два миленијума бескрајној васељени наших идеја смело понудио потпуно нови, аутентични доживљај човека створеног за вечност од стране Бога Аврамовог и Мојсијевог, који је Љубав и у коме су сви живи. Оквири разумевања времена и вечности су се померили, јер их је својом безграничном љубављу преиспунио Бог и заувек срушио преворнице – довратке смрти који су раздвајали Бога и човека.   Пре тога, у старозаветној и јеврејској религијској пракси, смрт је сматрана за неприродни феномен који унижава човека и перципирана је као заслужена последица Адамовог пада и као коначна плата за грех, након које крећу процеси разградње органских материја који га чине нечистим, враћајући га у прах и земљу од које га је и извајала стваралачка рука Господња. Највећу потврду ништавности смрти као неког стравичног и неизбежног краја постојања, као што смо већ рекли, дао нам је сам Господ, који је, након ужаса Голготе, устао из гроба, доказавши свој својој творевини да није човека из ништавила призвао на постојање, да би његову душу на крају заточили (врата адска) смрт и непостојање. На тај начин, смрћу је смрт уништио и онима у гробовима живот даровао! Смрт нема више снагу, готово да и не постоји, а упокојени хришћани више нису ужасавајући, нечисти мртваци, као у Старом Завету, већ уснули чланови Цркве, који чекају своје васкрсење и живот будућега века. Из тог новог, значајно другачијег односа према смрти и мртвима, развило се поштовање реликвија упокојених Светих људи, односно њихових земних остатака, у нашем језику познатих као мошти (грчки: Αγια λείψανα), што је изведено из старословенског израза за „моћи“. Саме Свете чланове своје заједнице, Црква је препознавала као одуховљена телесна пребивалишта Божија и осведочене храмове Светог Духа. Још су, за време прогона крвожедних римских цезара, први хришћани схватили да сила Оца Небеског, која би изабране Светитеље надахњивала да трају и истрајавају у врлини и чистоти, на тајанствен начин остаје и у њиховим упокојеним телима, пројављујући предокушај васкрсења и истинску илузију смрти, којој је Господ Исус Христос дао потпуно нови и другачији смисао. Њихове мошти чуване су или у облику целокупног тела, или његових делова па чак и честица. Мошти су раздељиване по богомољама, због могућности да их што већи број верника види, додирне и целива. Постављане су у Часне трпезе и антиминсе – са жељом да сведоче јединство Неба и земље у Цркви јер је она сама Тело Христово, а онда и због тога што оне штите и дају снагу онима који су на трагу вечности на путу ка Царству. Свете мошти су нарочито биле поштоване у нашем народу, још од времена када је Свети Сава измирио своју браћу над земним остацима, моштима њиховог родитеља, Светог Симеона Мироточивог. Кроз осам векова постојања Српске цркве, шириле су и штитиле православну веру, без и једне прозборене речи проповедале Јеванђеље убедљивије него најелоквентнији беседници, пружале наду, утеху и исцељење нашим прецима. У збеговима и трагедијама, након губитка средњовековне државе, Срби су уснула тела својих Светих носили у туђину и неизвесност, да их сачувају од турских пустошења, али и како би ове светиње њих штитиле и очувале на њиховом путу у будућност међу народима друге културе и језика. Свакако је православни Срем највезанији за Светородну деспотску династију Бранковића. Мошти Светог Стефана Слепог у храм Светог апостола Луке у сремској престоници Купинику положили су, по сусрету са краљем Матијом Корвином, млади деспот Ђорђе и његова мајка Ангелина, ударајући тако темељ на коме ће се касније развити свест о томе да је народ српски позван на светост јер га и његови највиђенији синови и кћери позивају на то. За верско поштовање које ће бити указивано члановима ове светородне династије ипак је најзаслужнији управо тадашњи деспот Ђорђе Бранковић, кога је касније замонашио игуман манастира Горњак, наденувши му име Максим, 1496. године. Овај будући Светитељ и митрополит сремски спада међу најважније личности Српске цркве, а примивши знатну новчану помоћ од влашког војводе Јована Њагоја Басарабова и руског влaдара Васлија II, изградио је манастир Крушедол, који је користио као архиепископску резиденцију. Остаци моштију Светих Бранковића, спасени од турских пустошења 1716. године, представљају најважнију светињу ове монашке обитељи. Пре тога, њихова нетрулежна тела била су орешена и одевена у најфиније тканине, а монаси су пред њима служили свете службе, читали молебне и молитве и износили верном народу на целивање. Излагана су света тела Светих

ПЕТАК ДРУГЕ НЕДЕЉЕ ЧАСНОГ ПОСТА – СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У ИНЂИЈИ

ПЕТАК ДРУГЕ НЕДЕЉЕ ЧАСНОГ ПОСТА СВЕТА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У ИНЂИЈИ У петак, 10. октобра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Гoсподин Василије служио је Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светих царева Константина и Јелене у Инђији. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Петар Божић и јереј Милош Лукић, пароси инђијски, као и ђакони Милован Дерета и Марко Стефановић. За време данашњег Евхаристијског сабрања, свештеници и вероучитељи Архијерејског намесништва сремскокарловачког приступили су Светим тајнама исповести и причести. За духовника и исповедника свештенства архијерејског намесништва сремскокарловачког, Његово Преосвештенство Епископ сремски одредио је протојереја-ставрофора Лазара Ерића. По завршеном богослужењу, присутни су обрадовани трпезом љубави, пригодном архијерејском беседом, као и предавањем проф. др. Ненада Милошевића о Часном посту и времену служења Свете Литургије Пређеосвећених дарова. Братски састанак подручног свештенства организован је трудом протојереја Слободана Вујасиновића, архијерејског намесника сремскокарловачког, као и пароха при храму Светих царева Константина и Јелене, свештеника Богољуба Милановића и Немање Мартиновића.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА ПОДУНАВСКОГ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА ПОДУНАВСКОГ Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је у среду, 8. марта, Свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког у Беочину. Саслуживали су му протонамесник Вељко Грубач и јереј Страхиња Џамбић, пароси у Беочину и Нештину, као и епархијски ђакон Горан Власац. У току евхаристичког славља, у ком је учествовало мноштво православних верника, а посебно деце и омладине, свештеници и вероучитељи Архијерејског намесништва подунавског приступили су Светим тајнама исповести и причешћа. По благослову надлежног Архијереја, подручно свештенство исповедио је протојереј-ставрофор Миле Јокић. У пригодној беседи на крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ сремски поучавао је окупљене у храму Светог Василија о значају поста и моливе, као и потреби за приступањем Светим тајнама покајања и причешћа, како би се душе верних ослободиле покајаних грехова и тако обновиле своју заједницу са Богом и својим ближњима. Поред архијерејског намесника подунавског, протојереја-ставрофора Гавре Милановића, домаћин поменуте севечаности био је парох беочински, јереј Милош Маријанац. Управо захваљујући његовом труду, након богослужења су сви сабрани свештеници и вероучотељи били угошћени за примереном трпезом љубави, током које су и духовно окрепљивани, слушајући елоквентно предавање проф. др Ненада Милошевића о Литургији пређеосвећениих дарова, као и о потребној дужини времена у ком се они који су спремни за Свету тајну причешћа, морају уздржавати од хране и пића.

О Литургији Пређеосвећених Дарова

Проф. Др Ненад С. Милошевић, о Литургији Пређеосвећених Дарова Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили? Приметно је да се и у нашој помесној Цркви последњих година понегде уобичајава служење Литургије Пређеосвећених Дарова у раним вечерњим часовима. Тај обичај је преузет из Јеладске Цркве, где је тo учестала пракса и устаљено правило да се Пређеосвећена служи средом после подне, а петком у јутарњим часовима. Разлог померању службе са уобичајеног јутрњег термина на ране вечерње часове јесте жеља да се вернима који су у радном односу омогући учествовање и причешћивање на том специфичном великопосном богослужењу. С обзиром на то да се код Јелинâ у вечерњем термину сваког петка током Свете Четрдесетнице служи свечани акатист Пресветој Богородици (χαιρετισμοί), једно од најпопуларнијих великопосних богослужења код њих, Пређеосвећена је у тим данима морала да задржи јутарњи термин. Пошто се и код нас суочавамо са истим проблемом у вези са учествовањем запослених у седмичним богослужењима, могло би се претпоставити да је то био разлог да се прибегне таквој солуцији. Ипак, чини се да исхитрена и непромишљена прибегавања практично корисним решењима често могу да доведу до много већих проблема од оних који настају због решења која се оцењују као непрактична, или чак погрешна. У црквеној свести је Света Евхаристија пасхални догађај, не само из разлога што је установљена на Пасху (Пасха – време од вечери Великог Четвртка до Свете и Велике Недеље), већ и зато што је сама суштина њеног служења прослављање Пасхе Господње, увек и изнова. Њено служење реализује учешће (причешћивање) заједнице верних, као и сваког појединца, у Пасхи, – Смрти и Васкрсењу, – али реализује и Други Долазак Господњи: „Ово чините у мој спомен: јер кад год једете Хлеб овај и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и (васкрсење моје исповедате)” (1.Кор 11, 24 – 26). Она је догађај радости кроз учествовање у вечном животу у Христу. Са друге пак стране, пост је ванредно литургијско време кроз које Црква упућује своје верне на покајање и очишћење од греха зарад чвршћег и приснијег приљубљивања Христу, Искупитељу и Спаситељу. Пост побуђује код човека свест о сопственој палости, као и о реалности битисања у овом палом и несавршеном свету који у злу пребива, па су стога и црквена богослужења осмишљена на другачији начин. Пошто провођење времена у покајању и посту враћа човека самоме себи, својим слабостима и преступима, те је човек скрушен у молитви и кајању и истовремено усредређен на милостињу и свако доброчинство, ради омекшања срца и надоградње савести, Црква поставља Евхаристију као коначни циљ његовог хода по „пустињи“ поста. Господ наш Исус Христос, који је наш Пут, Истина и Живот, тојест образац у свему, па и у посту, Својим искупитељским наумом одлази у пустињу, пости и моли се, изнурава себе, припремајући се за Свој искупитељни пут ка Својој Пасхи – Крсту и Васкрсењу. Подстичући верне да, у границама људских способности, опонашају тај искупитељни и спасоносни обрaзац, желећи да у свему буду подобни Њему, Црква је устројила и дисциплину поста, као и посебно уређено литургијско време које га прати, осмишљава и усмерава. Црква осмишљава и реализује литургијски програм тако што сама улази у одређено време које „не означава само њену ’идеју‘, већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање“ (А. Шмеман, Велики пост, Крагујевац 1983, 74). Улазећи пак у време поста, време својеврсне туге, које се не подудара са евхаристијском радошћу, Црква строго забрањује савршавање Евхаристије, али истовремено не лишава верне благодатног животног Извора, причешћујући их Даровима принетим и савршеним на недељним евхаристијским „прослављањима“. Литургија Пређеосвећених Дарова је специфично богослужење које се данас савршава само у време Свете и Велике Четрдесетнице, док се у прошлости служила средом и петком током читаве године. Конструкција овог последовања је настала по узору на празничне вечерње Литургије Светог Василија Великог. Састоји се, такође, из два дела: вечерњег последовања и делова Божанствене Литургије. Разлог служења ове Литургије јесте причешћивање верних претходно освећеним Светим Даровима, у данима када Света Црква забрањује приношење евхаристијских Дарова и савршавање евхаристијске Литургије. Старо правило, које потиче још од времена светих апостола (Дап. 2, 46), да верни приступају Светом Причешћу свакодневно (Св. Василије Велики, Писмо Кесарији патрицији: „Причешћивати се свакодневно Светим Телом и Крвљу Христовом добро је и корисно… “) или бар четири пута седмично (Св. Василије, исто: „Ми се заиста сваке седмице четири пута причешћујемо, недељом, средом, петком и суботом, као и другим данима ако је спомен неком светом.“). Канонске одредбе о неприкладности вршења приноса (јер је Евхаристија пасхални, радосни догађај) у данима строгог поста (време туге и жалости) превазилажене су причешћивањем Светим Даровима освећеним на недељној евхаристијској Литургији. Пре устројавања форме заједничког причешћивања у храмовима, верни су односили честице Светога Тела својим кућама како би се сами свакодневно причешћивали (Св. Василије велики, исто, 485). Најстарији помен о Литургији Пређеосвећених Дарова наводи 52. канон Трулскога Сабора 692. године, док се најстарија сведочанства о њеној форми налазе у чувеном Барберинском Евхологију, датираном нешто касније (крај 7. или почетак 8. века), што упућује на закључак да је чин Пређеосвећене постојао у црквеној пракси и пре тих датума. Актуелни канон Трулског Сабора истиче: „У све дане поста Свете Четрдесетнице, осим суботе и недеље и светога дана Благовести, нека бива Света Литургија Пређеосвећених Дарова“, што јасно указује на пост као смисао њеног постојања. Одредба Трулског Сабора кроз овај 52. канон заснована је на већ постојећем правилу о неслужењу евхаристијске Литургије у данима Великога поста. У то нас уверавају и канони Лаодикијског Сабора, из друге половине 4. века. Тако 49. канон овог Сабора каже да „не треба у Четрдесетници Хлеб приносити, осим само суботом и недељом“, али и да „рођендане“ (спомен страдања) Светих Мученика (51), као и венчања и рођендане (52), не треба чинити. С обзиром на то да Црква у периоду Свете Четрдесетнице забрањује савршавање Евхаристије у све седмичне дане, осим суботе и недеље, причешћивање верних у тим данима (понедељак – петак) бива после заласка сунца, у оквиру вечерњег богослужења, а пошто се оконча време целодневног поста.

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА, ТОКОМ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА, ТОКОМ СВЕТЕ ЧЕТДРЕСЕТНИЦЕ У току Свете Четрдесетнице, Свете Литургије, уз исповест свештенства Богом спасаване Епархије сремске, биће служене према следећем распореду: 8. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог Василија Острошког у Беочину и исповест свештенства Архијерејског намесништва подунавског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Миле Јокић; 10. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светих цара Константина и Јелене у Инђији и исповест свештенства Архијерејског намесништва сремскокарловачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Лазар Ерић; 15. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Адашевцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва шидског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Бранислав Поповић; 17. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Преподобне мати Параскеве у Сурчину и исповест свештенства Архијерејског намесништва земунског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Велизар Живановић; 22. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици и исповест свештенства Архијерејског намесништва сремскомитровачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Михајло Марјанац; 24. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва старопазовачког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Ђорђе Воларевић; 29. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог великомученика Георгија у Хртковцима и исповест свештенства Архијерејског намесништва румског. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Михајло Марјанац; 31. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у храму Светог арахнгела Гаврила у Брестачу и исповест свештенства Архијерејског намесништва пећиначког. За исповедника је одређен протојереј-ставрофор Рајко Цабунац; Света архијерејска Литургија пређеосвећених дарова почиње у 9.30 часова, а Његовом Преосвештенству саслуживаће два свештеника која одреди Архијерејски намесник. Сви свештеници дужни су да приступе Светој тајни исповести и да се причесте. Такође, упућен је позив и свим вероучитељима да истог дана приступе Светим тајнама. Пароси – домаћини су умољени да трпезу љубави припреме сходно правилима Типика за Свету Четрдесетницу. Такође, у току Свете Четрдесетнице, Његово Преосвештенство ће служити Свету архијерејску Литургију, са почетком у 09. 30 часова, по следећем распореду: 1. марта 2023. године – Света Литургија пређеосвећених дарова у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, Архијерејско намесништво сремскокарловачко; 5. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у прву недељу поста – Недељу Православља у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Мартинцима, Архијерејско намесништво сремскомитровачко; 12. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у другу недељу поста –Пачисту у манастиру Велика Ремета; 19. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у трећу недељу поста –Крстопоклону у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Старим Бановцима, Архијерејско намесништво старопазовачко; 26. марта 2023. године – Света архијерејска Литургија у четврту недељу поста –Средопосну у храму Преображења Господњег у Новом Сланкамену, Архијерејско намесништво сремскокарловачко; 2. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија у пету недељу поста –Глувну у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Бачинцима, Архијерејско намесништво шидско; 9. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија у шесту недељу поста –Цветну у храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници, Архијерејско намесништво земунско; 16. априла 2023. године – Света архијерејска Литургија, на празник Васкрсења Господњег, у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, Архијерејско намесништво сремскокарловачко.

Прослава Светог Саве у Сремским Карловцима

ПРОСЛАВА СВЕТОГ САВЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА У петак, 27. јануара 2023. године, када наша Црква молитвено слави спомен Светог оца Саве, првог српског архиепископа, Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Нектарије, викар Његове Светости Патријаха српског, началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима.  Његовом Преосвештенству, уз присуство великог броја верног народа, саслуживали су: протојереј-ставрофор Јовица Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима; архимандрит Арсеније (Матић), настојатељ манастира Бешеново и професор у Богословији у Сремским Карловцима; јереј Станко Лакетић, старешина Саборног храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима; јереј Петар Николић, сабрат Саборног храма у Сремским Карловцима; ђакон Милован Дерета, секретар Епархијског управног одбора Епархије сремске.  По читању божанског писма, Епископ Нектарије поздравио је све сабране, а посебно ученике и просветне раднике, пригодном беседом у којој је говорио о лику и делу Светитеља српског Саве.  Након Свете Литургије, у Карловачкој гимназији одржана је свечана академија коју су заједничким трудом припремили ученици Карловачке гимназије, Богословије Светог Арсенија, као и Основне школе “23. октобар”, такође из Сремских Карловаца.  Свечаној академији, поред директора и професора карловачких школа, присуствовали су: Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Нектарије, викар Његове светости Патријарха српског, генерална конзулка Републике Црне Горе у Србији у Сремским Карловцима Невенка Ћировић, као и председник Општине Сремски Карловци Александар  Стојкечић.  У име Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, награде за најуспешније литерарне радове уручио је Епископ јегарски Господин Нектарије.  Заједничарење је потом, трпезом љубави, настављено у Богословији Светог Арсенија.

Богојављење

Богојављење Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је, на празник Богојављења, Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, уз саслужење братства Катедралног храма Богом спасаване Епархије сремске. Након Свете Литургије, Његово Преосвештенство је честитао празник сабраном народу, говорећи им о тајни јављања Тројичног Бога и духовном просветљењу целокупне твари благодаћу Божјом. Потом су окупљени хришћани, на челу са својим Архијерејом, у литији изашли на сремскокарловачки главни трг, испред Саборне цркве, где је традиционално извршен свечани чин Великог водоосвећења.

Дупла радост у манастиру Раковац

ДУПЛА РАДОСТ У МАНАСТИРУ РАКОВАЦ Његово Преосвештенство Епископ сремски господин Василије, служио је у суботу 14. јануара 2023. Свету Архијерејску Литургију у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, у Раковцу. Ова фрушкогорска светиња била је место где се окупило мноштво верника учествујући у обележавању празника Светог Василија Великог, као и рукоположењу ђакона шидског Лазара Павића у чин презвитера. Свети Василије Велики – богоносни светитељ Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској, у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца. Он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа – три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се  пројављују у свету. Личност Бога Оца је „Почетак“, „Узрок“ и „Извор“ божанства Сина и Духа. „Бог је један јер је Он и Отац“. Он је центар и све за јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ (извор за текст о Св.Василију Великом: https://spc.rs/свети-василије-велики-богоносни-све/)

Божићни дарови

Божићни дарови „Немојте чекати да верници долазе код вас, него изађите из својих порти и потражите своје стадо. Много је око вас оних који су болесни – обиђите их“, рекао је, између осталог, у својој посланици свештенству Његово Преосвештенство Епископ сремски господин Василије. Држећи се суштине својих речи Владика је уз подршку својих сарадника из Епархије, организовао 10. јануара, добротворни концерт под називом ,,Божићни дарови“ у свечаној сали Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.  Програм хуманитарне вечери био је богат, а учесници су својим умећем допринели укупном позитивном дојму.  Реномирани глумци Љиљана Благојевић и Гојко Балетић извели су део представе „Солунци говоре“,  док су певачи: Оливер Њего, Недељко Билкић и Никола Роквић, своје солистичке нумере изводили уз пратњу маестра Александра Софронијевића са ансамблом. Племенити циљ овај пут био је да се помогне Софији Стикић, ћерки свештеника Маринка Стикића из Адашеваца. Девојчица болује од тешког облика леукемије и за њено излечење потребна су значајна средства, па ће сав приход од око милион динара, који је сакупљен овом приликом бити искориштен за набавку тешко доступних, а неопходних лекова и терапије. Ову хуману акцију подржале су и општине Инђија и Стара Пазова, а сви људи добре воље могу и даље својим личним доприносом помоћи у излечењу Софије Стикић уплатом на текући рачун Епархије сремске: 200-3069930101754-39 отворен у банци Поштанска штедионица А.Д.- Београд, са назнаком „За лечење Софије Стикић“.