ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА

ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА ВАСИЛИЈА *Ваше Преосвештенство, дочекујемо (дочекасмо) још један празник над празницима, Васкрс, у атмосфери страха од глобалног рата. Две године се навршило од почетка рата између Руса и Украјинаца, два православна народа, од прошле године букти сукоб на Блиском истоку између Јевреја и Палестинаца. Не прође богослужење, а да се Ви не помолите за мир. Шта се то догађа у свету и има ли наде да ће превладати разум, мир и љубав међу људима? Свето писмо сведочи да је наш Господ, након свог Васкрсења, Свете апостоле први пут поздравио речима: Мир вам! (Лк 24, 36; Јн 20, 19–21) Овај поздрав Победника над адом, који је уједно био и благослов и поука, обавезао је сваког хришћанина да, стрпљиво и са љубављу, изгради мир са ближњима и Богом својим, што представља једини начин да задобијемо и мир са самим собом. Управо нас чињеница да живимо у тако бурном историјском раздобљу, додатно мотивише да се данас подсетимо првих речи нашег Варскрслог Господа и посебног благослова који је Он даровао својим ученицима и преко њих, новој генерацији апостолских прејемника и њихових сарадника све док се није проширио по читавој Васељени, допревши и до деце 21. века. Најснажнија оружја које ми, као хришћани, имамо у овом глобалном хаосу су молитва, подвиг, трпљење и исправан поглед на живот и то све зависи само од нас. Нека свако од нас учини максимални напор да својим ближњима пружи шансу за лични мир и без обзира на видљиви исход у овој димензији нашег трајања или велике геополитичке тектонске промене, на које, свакако, немамо никакав утицај, ми ћемо недвосмислено посведочити да је Царство Небеско наша опција. Другим речима, како је говорио блаженопочивши Патријарх Павле, учинимо оно што је до нас и уздајмо се у Бога, а историја нас учи да зла времена увек имају свој крај и ограничено трајање.   *Живимо у времену када је технолошки напредак достигао  неслућене размере. Да ли то данашњег човека удаљава од Бога? Ван сваке сумње ми живимо у временима врло експлозивне технолошке револуције. Те промене су толико велике и драматичне да већ сада старије генерације, са својим свенулим когнитивним способностима, немају интелектуалну снагу да их сагледају у пуној мери и склоне су да их одбацују. Сигурно је да је данашња технологија моћно оруђе, које човек може употребити на своје зло, али и на велико добро, нарочито у медицини и сличним наукама, као и да појаве, попут открића Хиксовог бозона и невероватних својстава квантних честица или изума генеративне вештачке интелигенције треба да служе као подстицај за промишљање наше свести, али и читаве Божије творевине, нама дате на коришћење и боље разумевање. Наш лични став је да у ери дигитализације и убрзаног протока информација, ни поверена Нам Богом спасавана Епархија сремска не сме пропустити прилику да се што шире и што директније чује спасоносна реч Свете Цркве. Свети Христови апостоли и њихови наследници проповедали су Јеванђеље најпре речима, а затим писањем на пергаменту и папирусу, а сада је време да сви увидимо чињеницу да је доминантни медиј 21. века интернет и желимо да управо његове предности искористимо како бисмо коначно искорачили из црквених порти и своју поруку послали, како садашњим, тако и будућим хришћанима, али и свим људима добре воље, који чезну за Хлебом живота и науком Христовом.   *Лане сте прославили четири и по деценије архијерејске службе. Започели сте је архијерејским управљањем у Аустралијско-новозеландској и јужноафричкој епархији, а наставили у Епархији сремској. Која је разлика између црквеног живота у расејању и на домаћем терену и који су највећи изазови са којима сте се суочили током 45 година службе? Разлике између капиталистичке земље британског комонвелта и комунистичке Југославије биле су заиста дубоке и суштинске. Наш рад у предивној и пребогатој Аустралији, где смо уживали топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве у држави Викторији – из темеља, као и нових храмова, сала и парохијских домова, старачког дома од четрдесет апартмана у Ливерпулу, Сиднеј, али и прве покушаје видања последица раскола у нашој Цркви, које су у највећој могућој мери реметиле духовни живот и мир ове Епархије. Разуме се да је за организовање црквеног живота на овом простору било потребно много дипломатског такта, поготово због несрећне чињенице да су све старе омразе, неслоге и трауме наши Срби пренели на ново тло и тамо их поново засадили. Расклоничке ране се нису могле залечити на брзину и преко ноћи. На овај несретлук могуће је било ставити тачку само дуготрајним дијалогом, трпљењем, љубављу и пре свега поштеним, искреним међусобним односима. Ту нам је помогао наш духовни отац, патријарх Павле, својом снагом духа, молитве и мудрошћу. С друге стране, однос аустралијских власти према нама је био веома коректан. Они су нас помагали, а често су и њихови министри и други високи званичници долазили на наше скупове, наравно рачунајући са потенцијалним гласовима које ту могу обезбедити. Пружали су и велику подршку нашој дјеци, којима су недељно давали по 20 долара, не би ли купили најосновније потрепштине за школу и игру. Ни у ком случају нисмо имали проблема са државним службеницима, што нам је умногоме олакшавало рад. *За две године навршиће се четири деценије од како сте на челу Епархије сремске. Дочекало Вас је мноштво проблема, у првом реду разрушене фрушкогорске светиње. Много тога сте предузели и урадили. Јесте ли задовољни учињеним? Има ли ту још простора за деловање? Стигавши у Срем запитали смо се шта Нам је сада чинити. Набавили смо једну свеску и годину дана смо само обилазили Епархију, упознајући свештенство и малобројно монаштво које смо затекли и овдашњи народ, али и прегледајући углавном запуштене храмове и порушене манастире. Годину дана нисмо никога ни премештали ни постављали, док нисмо стекли јасну слику о новој ситуацији у којој смо се затекли. Онда смо мало по мало почели да се упознајемо са људима од угледа који нам могу помоћи у великом пројекту обнове фрушкогорских манастира, црквених општина и парохијских домова. Сада кад погледамо Нашу тадашњу бележницу са првим утисцима, увиђамо да се затечено стање не може ни упоредити са садашњим приликама, и сами се чудимо динамици обнове, као и величини послова који су обављени. Почели смо

ВАСКРСНИ УТОРАК У ВОГЊУ

ВАСКРСНИ УТОРАК У ВОГЊУ На Васкрсни уторак, 7. маја 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Вогњу. Саслуживали су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, умировљени професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-ставрофор Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски, јереј Чедомир Грујић, парох јазачки и епархијски протођакон Горан Власац. Први пут забележено 1339, сиромашно село Вогањ улази у састав Митровачког властелинства, 1718. године. Мештани су, током прве половине 18. века, више пута сумњичени да јатакују хајдуцима. Румском властелинству припао је после 1745, а школска зграда овде је саграђена 1758. године. Међутим, поджупан Хајноци жалио се да деца нередовно похађају наставу, тако да се, 1789. године, у Вогњу налазило само троје ученика. За време Другог светског рата, погинула су 54 мештана, а око 160 породица је интернирано у Огар и Грабово, 1943. године. Садашње опадање првенствено представља последицу негативног природног прираштаја. Прва богомоља од плетера помиње се 1733, а садашњи храм Преноса моштију Светог оца Николаја сазидан је 1750. године. Звоник је призидан 1821. године. Иконостас је осликао Аксентије Остојић, 1761, док је унутрашње зидове живописао непознати уметник, 1875. године. на храму је, 1985, обновљена кровна конструкција и постављен нови цреп, замењен је лим и урађена нова фасада. У храму се чувају стојећи крст, окован сребром, из 18. века, дрвена дарохранилица са Распећем, као и стара литија од кованог гвожђа са ликом Светог оца Николаја. У порти су сахрањена двојица учесника Народно-ослободилачке борбе. Сеоско гробље национализовано је после Другог светског рата и припада Месној заједници. Крајем 19. века, за време пароха Стевана Рогића, подигнута је капела-водица посвећена Преподобномученици Параскеви – Светој Петки Трновој, која је реконструисана 1929. и обноваљана 2004. и 2005. године. Крст у центру села, подигнут у спомен страдалих за време Тицанове буне, обнављан је више пута, до 2009. године, када је обложен мермером. Парохијски дом је саграђен почетком 20. века и више пута је обнављан. Матице су овде заведене 1760, али се циркуларни протоколи воде од 1709. године.

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК У УГРИНОВЦИМА

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК У УГРИНОВЦИМА Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је, 6. маја 2024. године, на Васкрсни понедељак и на празник Светог Георгија, Свету архијерејску Литургију у парохијском храму посвећеном овом великомученику у Угриновцима. Преосвећеном Владици Василију саслуживали су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, умировљени професор Београдског универзитета, протојереј Страхиња Голијан, архијерејски намесник земунски, протојереј-ставрофор Душан Чавка, парох кукујевачки, јереј Александар Чавка, парох угриноваки, епархијски протођакон Горан Власац и батајнички ђакон др Никола Лукић. Најстарији помен Угриноваца, тада именованих као Сакуле, потиче из 1508. године. Село је, 1713. године, било сачињено од 21 домаћинства. Занимљиво је да је неколико овдашњих породица, 1733. године, напустило сремске Сакуле и одселило се у Банат, где и данас постоји место са истим именом. Угриновцима су названи по тадашњем власнику шанца. Од 18. века, број мештана скоро непрекидно се увећавао, све до ратних страдања, половином 20. века. „Комунална школа“ у селу саграђена је 1892. године. Храм Светог великомученика Георгија сазидан је између 1774. и 1779. године, за време владавине цара Јосифа II и управе митрополита Мојсија (Путника). Иконостас је осликао Михаило Радосављевић, 1787, док је икону у архијерејском трону извео Димитрије Братоглавић, 1788. године. Ово здање је обнављано 1835. и од 1912. до 1914. године, о чему сведочи мермерна плоча уграђена у припрату. За време Другог светског рата, немачка војска минирала је торањ, који је поново сазидан тек 1958. године. Ограда порте обновљена је 1972, а торањ је омалтерисан и офарбан у две боје и кубе је обложено бакарним лимом, 1983. године. Након што су поменути радови били завршени, уметник Ђура Радловић је, на овом здању, извео мозаик са представом Светог великомученика Георгија, 1986. године.

СВЕТА ВАСКРШЊА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА У ШИДУ

СВЕТА ВАСКРШЊА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА КНЕЗА ЛАЗАРА У ШИДУ На празник светлог Васкрсења Христовог, 5. маја 2024. лета Господњег, када славимо победу коју је сâм Господ извојевао над највећим непријатељем људског рода, смрћу, свештенство и верни народ Архијерејског намесништва шидског имали су ту радост да овај Празник над празницима прославе са својим духовним родитељем и путеводитељем, Његовим Преосвештенством Епископом сремским Господином Василијем. У храму Светог кнеза Лазара Косовског у Шиду, Преосвећени Владика Василије служио је Свету васкршњу архијерејску Литургију, уз саслужење свештеника шидског намесништва: протојерејâ-ставрофора Радомира С. Мишића, архијерејског намесника шидског, Ђорђа Воларевића, умировљеног архијерејског намесника шидског, Ђорђа З. Марића, старешине храма Светог великомученика кнеза Лазара, протонамесника Саве Симића и епархијског протођакона Горана Власца. Светој архијерејској Литургији присуствовали су представници Општине Шид, на челу са г. Зораном Семеновићем, председником Општине Шид, представници амбасаде Руске Федерације, као и бројни верни народ, узевши тако учешће у молитвеном сабрању и радости прославе Васкрса. По заамвоној молитви, Његово Пресвештенство Епископ сремски је извршио освећење васкршњих јаја и артоса, обративши се након Свете Литургије сабраном народу и поучивши их о значају празника Васкрсења. По завршетку богослужења, у свечаној сали светосавског дома приређена је празнична трпеза љубави за свештенство и верни народ. За трпезом се Његовом Преосвештенству, братији свештеницима и представницима локалне самоуправе, по благослову, бираним речима обратио старешина шидске Лазарице, протојереј-ставрофор Ђође З. Марић, захваливши се Преосвећеном Владици на указаној части да Свету архијерејску Литургију на овај највећи хришћански празник одслужи баш у шидском намесништву. Након беседе, прота Ђорђе је уручио пригодне дарове Његовом Преосвештенству, служашчем свештенству и председнику Општине Шид, изразивши им тако захвалност на учешћу у данашњем радосном догађају.  Вероучитељ Ненад Србљанин

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Велики Петак, 3. маја 2024. године, вечерња служба са изношењем плаштанице служена је и у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Свечаним богослужењем и полагањем плаштанице на Христов гроб началствовао је архимандрит др Клеопа (Стефановић), архијерејски заменик и настојатељ ове монашке обитељи, уз саслужење јереја Ђорђа Милидрага, пароха сремскокарловачког и професора у Богословији Светог Арсенија, као и уз присуство многобројног верног народа.

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ВЕЧЕРЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Велики петак, 3. маја 2024. године, у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима служена је свечана вечерња служба са изношењем плаштанице. Уз саслужење карловачког катедралног клира, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије началствовао је богослужењем које симболише погреб Господњи и предводио је део вечерње службе на ком се плаштаница полаже на Христов гроб. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј–ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј–ставрофор Бранислав Поповић, умировљени архијерејски намесник румски, јереј Станко Лакетић, настојатељ Саборног храма у Сремским Карловцима, јереј Бојан Нинковић, секретар Епархијског управног одбора, епархијски протођакон Горан Власац, секретар Црквеног суда и ђакон Марко Стефановић из Сремских Карловаца. По обављеном богослужењу, Преосвећени Владика Василије поучио је сабрани верни народ о несхватљивом злочину Јудине издаје, која се трагично протеже кроз дугу историју Богоотпадништва човековог. Позвао је све присутне да упорно преиспитују своје душе, као и да се јасно покају за све моменте сопствене издаје нашег Господа и Његовог учења, замоливши их очински да се „док приступају Светој плаштаници, у себи помоле Богу да нам подари мир и да угаси ратна жаришта која букте широм света, од Украјине до Свете земље“.

ЦАРСКИ ЧАСОВИ У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ЦАРСКИ ЧАСОВИ У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Свети и Велики Петак, 3. маја 2024. године, служени су Царски часови у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Уз молитвено присуство Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, Царске часове је служио јереј Станко Лакетић, старешина сремскокарловачког Саборног храма. На Велики Петак, наша света Црква је све моменте свештених догађаја страдања нашег Господа означила одговарајућим богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од првосвештеника и старешина на страдање и смрт – богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на Пилатов суд – богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата – богoслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа – шестим часом, а скидање тела Христовог са крста – вечерњом службом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали овим часовима у цркви, а после њих је појано многољетије царевима.

Васкршња посланица Српске Православне Цркве

Васкршња посланица Српске Православне Цркве Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2024. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!   Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби!   Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа.   Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20).   Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У СВЕТОВАВЕДЕЊСКОМ МАНАСТИРУ

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК У СВЕТОВАВЕДЕЊСКОМ МАНАСТИРУ На Велики четвртак, 2.маја 2024. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, архимандрит др Клеопа (Стефановић) служио је јутрење Великог петка са читањем дванаест страдалних Јеванђеља. Настојатељу ове монашке обитељи саслуживали су професори Карловачке богословије, јереј Ђорђе Милидраг, парох сремскокарловачки и протођакон мр Љубомир Лукић.

ЈУТРЕЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ЈУТРЕЊЕ ВЕЛИКОГ ПЕТКА У САБОРНОМ ХРАМУ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На Велики четвртак, 2.маја 2024. године, у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, служено је јутрење Великог петка са читањем дванаест страдалних Јеванђеља. Јутарњем богослужењу Великог петка началствовао је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, уз саслужење протојереја–ставрофора мр Јована Милановића, ректора Богословије Светог Арсенија, протојереја–ставрофора Бранислава Поповића, умировљеног архијерејског намесника, јереја Станка Лакетића, настојатеља Саборног храма у Сремским Карловцима, јереја Бојана Нинковића, секретара Епархијског управног одбора Епархије сремске и епархијског протођакона Горана Власца, секретара Црквеног суда. Централни моменат овог обреда представља читање дванаест страдалних Јеванђеља, како би свако од присутних у светом храму, још једном имао прилику да духовно учествује у Страдању нашег Господа, почевши од Његовог обраћања ученицима након Тајне Вечере и Јудиног издајства, па све до осуде на смрт распећем.