Промоција књиге “Света Петка”, архимандрита др Клеопе Стефановића

Промоција књиге “Света Петка”, архимандрита др Клеопе Стефановића У петак 21. априла, у свечаној сали Карловачке гимназије у организацији издавачке куће “Народно дело” из Београда, са почетком у 19 часова, одржаће се промоција књиге “Света Петка”, аутора архимандрита др Клеопе Стефановића. На представљању овог дела ће се присутнима обратити:  Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије,                                 Александар Стојкечић, председник општине Сремски Карловци,                     Предраг Ковачевић, директор издавачке куће “Народно дело”, Срђан Ерцеган, рецензент, др Клеопа Стефановић, аутор.

Седница Светог Архијерејског Синода у Бања Луци

Седница Светог Архијерејског Синода у Бања Луци Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије председавао је 4. априла 2023. године седницом Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Епархијском двору у Бања Луци. У раду седнице, на којој су разматрана важна текућа питања из живота Српске Православне Цркве, посебно на простору Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, учествовали су чланови Светог Синода: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије и зворничко-тузлански Фотије; архијереји епархија које се налазе у Републици Српској и Федерацији Босни и Херцеговини: Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и преосвећена господа епископи бањалучки Јефрем, бихаћко-петровачки Сергије и захумско-херцеговачки Димитрије; као и главни секретар Светог Архијерејског Синода вископреподобни архимандрит Нектарије (Ђурић). Истог дана одржана је и седница Патријаршијског управног одбора у чијем раду су учествовали чланови Одбора и директор Патријаршијске управне канцеларије вископреподобни архимандрит Данило (Гаврановић). Извор: СПЦ

ПРАЗНИК ХОЗЕВИТСКИХ МУЧЕНИКА У ПЕТРОВАРАДИНУ

ПРАЗНИК ХОЗЕВИТСКИХ МУЧЕНИКА У ПЕТРОВАРАДИНУ Хозевитски мученици и Марија Eгипћанка евхаристијски су прослављени у храму Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, у пету недељу Васкршњег поста, 2. априла текуће године. Том приликом, Свету Литургију је служио петроварадински парох, презвитер Бранислав Керечки, док су за певницом појали ветерани Покровског храма. После Свете тајне Причешћа и надахнуте беседе презвитера Бранислава о Хозевитским мученицима, чије се честице моштију чувају у овом храму, мноштву верног народа, међу којима се налазио и велики број деце и омладине, подељена је нафора. Када је Литургија завршена, освећен је и сечен славски колач, а потом је присутнима послужена скромна трпеза љубави. Манастир Светог Георгија Хозевита налази се у Светој земљи. Основан је, у четвртом веку, на месту где је живео Свети пророк Илија. По Лукином Јеванђељу, овде је живео и Свети Јован Крститељ, а према предању, неко време је на овом месту боравио и Свети Јоаким, отац Пресвете Богородице. Свети Георгије Хозевит је дошао у ову богомољу у петом веку, и затим је цео свој живот посветио њеној изградњи. Временом, поменута монашка обитељ постаје једна од највећих у Јерусалимској патријаршији. Потпуно су је уништили Персијанци, 614. године и том су приликом масакрирали четрнаест монаха, који су чували манастир. Исте године, побијени су и монаси из лавре Светог Саве Освећеног, а патријарх Захарија је одведен у ропство.Заједно са патријархом, Персијанци су одвели у ропство много хришћана и покрали су многе реликвије. Убијање хозевитских монаха догодило се током Страстне седмице. Манастир Светог Георгија Хозевита је обновљен много година касније, а мошти монаха мученика су пронађене и данас се налазе у главној манастирској цркви, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице.

Светa архијерејскa Литургијa у Бачинцима

Света архијерејска Литургија у Бачинцима У пету недељу Васкршњег поста, посвећену Светој преподобној Марији Египћанки, а која је позната и као Глувна недеља, 2. априла 2023. године, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Бачинцима, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију. Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Радомир Мишић, архијерејски намесник шидски и протојереј-ставрофор Зоран Симић, умировљени парох белобрдски из Епархије осечкопољско-барањске, као и епархијски ђакон Горан Власац. Благољепију богослужења допринело је појање ученика Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца. Прикладне одељке из Посланица Светог апостола Павла прочитао је Петар Божин, ученик трећег разреда Богословије у Сремским Карловцима, док је јеванђелска зачала произнео ђакон Горан Власац.На крају Свете Литургије, присутнима се обратио Преосвећени Владика Василије, подсетивши их на сав домострој спасења у Христу, почев од Оваплоћења па све до Васкрсења и упутивши Господу молитву за мир у целом свету, као и за тријумф божанске истине и правде.   По завршеном богослужењу, у сали месног Дома културе приређена је трпеза љубави, трудом домаћина данашњег сабрања, јереја Бранислава Лукића, пароха бачиначког и гибарачког, као и чланова Црквеног одбора у Бачинцима. Том приликом, пригодну беседу одржао је протојереј-ставрофор Радомир Мишић, архијерејски намесник шидски, који се најлепшим речима захвалио Господину Епископу на очинској бризи и архипастирском благослову, осврнувши се укратко на поуку коју је Његово Преосвештенство изговорио на крају Свете Литургије. На крају, за трпезом љубави беседио је и Преосвећени Владика Василије, похваливши залагање јереја Бранислава Лукића током обнове бачиначког парохијског храма, које је предузео ослонивши се искључиво на добровољне прилоге својих парохијана.                                                                                                                                                                                                                                                                         

КУГА У СРЕМУ

ОСВРТ КУГА У СРЕМУ Заиста није потребно нарочито објашњавати зашто је, током минулих векова, и сама реч „куга“ изазивала панични ужас широм Старог континента. Ова страшна морија, коју су савременици доживљавали као најуверљивији доказ Божијег гнева и као небеску казну примерену најнаказнијим и најпокваренијим склоностима и преступима људског рода, оставила је дубок траг, не само у политичкој историји или развоју медицинске науке код европских народа, већ и у њиховој култури, уметности и религиозности. Болест изазива Грам–негативни, факултативни анаероб „Yersinia pestis“ и била је распрострањена међу глодарима, нарочито пацовима, који су је, преко бува, даље преносили на човека. Најстрашнија епидемија куге (када се болест преноси са човека на човека) избила је 1347. године, отеравши у масовне гробнице чак четвртину човечанства тада познатог света. Пре него што се, пред личним хигијенским навикама, вакцинацијом и антибиотицима, надамо се заувек, повукла у своја ендемска жаришта у југоисточној Азији, „Црна смрт“ је сабласне трагове своје паклене жетве оставила и на овим просторима, а можда је и више него примерено сетити се њене свирепе владавине баш у садашњим, веома сличним, пандемијским временима. Убедљиво највише материјалних ожиљака видљивих у православним сакралним здањима и српском црквеном животу уопште, куга је оставила у Иригу, који је захватила 1795. и 1796. године, покосивши више од половине његових житеља. Поред „кужног гробља“ и капеле Светог великомученика Харалампија у храму Светог Теодора Тирона, коју је, у знак захвалности због окончања епидемије, осветио митрополит Стефан Стратимировић, 1804. године, у иришкој Светоуспенској цркви похрањено је Јеванђеље са драгоценим записом тадашњег пароха Стевана Везилића. Овај храбри и мудри свештеник, који се ни у тако опасном, управо апокалиптичком времену није устезао да обилази своје оболеле вернике у карантину, причешћујући их дрвеном кашиком, дугачком четири метра, записао је следеће редове на престоном Светом писму: „Почета болест тог 1. јулија 1795. године и трајала седам месеци и десет дана и престала 10. фебруара 1796. године, на Светог свештеномученика Харалампија. 1795. јулија 1. донесена несрећна болест куга из Крњешеваца…“ Фаталне епидемије одувек су узимале дијаболични данак на овим просторима, традиционално скептичним према савременим постулатима медицинских наука. У 16. веку, забележено је како су пажеви на енглеском двору падали у несвест због тешког задаха који се осећао у владаревој непосредној околини, а када се узме у обзир да су и у највишим сталежима, много развијенијих, западних народа, хигијенске прилике биле тако бедне, онда није тешко замислити какво је стање било на периферији хришћанског света, односно на дивљој и немирној граници Хабзбуршке и Османске царевине. Постоје поуздани подаци са краја 18. века, по којима у Срему има много шугавих и краставих болесника, чак је примећен један несрећник који болује од лепре. Због примитивних обичаја наших предака, који ни посуђе из ког су јели нису одржавали чистим, док су руке изузетно ретко прали, многи од њих су патили од цревних болести и паразита, најчешће глиста. Овакво, жалосно стање може се објаснити још једним несхватљивим феноменом. Наиме, сремачко становништво тврдоглаво се опирало лекарским инструкцијама, издатим за време драматичних ситуација, које су препознаване као бескорисне или чак контрадикторне православној вери и српским народним обичајима. На пример, за време епидемије куге у Иригу, 1795. године, многи мештани нису лекаре пуштали у своје домове, док су се у Јаску, са оружјем у рукама, опирали медицинском особљу које је покушавало да оболеле смести у болнице. Како је болест углавном доживљавана као строга небеска казна, веровало се да се против ње може борити искључиво молитвом и покајањем, односно бајањем и врачањем, уколико се црквени обреди покажу као недовољно ефикасни. У једном писму, жалио се и сам митрополит Стефан Стратимировић да куга не престаје „услед непослушанија ка заповједам от власти давајемим и сујеверним, тобоже из народа обичајем“, а „чрез њих цјели народ у бесчестије приводи ако би сујеверни били сви као они што су (мисли на Ирижане)“. Овде је потребно нагласити да је српска православна јерархија у Карловачкој митрополији редовно делила становиште представника тадашње медицинске науке, упорно покушавајући да проветитељски утиче на уобичајено нехајни однос њених верника према сопственом здрављу. Већина поглавара Српске цркве су и личним примерима константно померали уске границе културног живота својих сународника. Др Душан Поповић пише да је  митрополит Викентије Јовановић био први човек из ових крајева који је користио четкицу за зубе, а међу његовим забележеним издацима налазила се и „кутија за плујање“. Интересантно је да готово век након издавања посланица у којима митрополит Стефан Стратимировић моли своју духовну децу да сарађују са санитетским властима у сузбијању куге, његов наследик на трону Арсенија Чарнојевића, патријарх Лукијан Богдановић има врло слична искушења у борби против епидемије колере. У божићној посланици из 1909. године, патријарх дословно преклиње православне хришћане да се чувају колере и да се покоравају драгоценим саветима лекара, „који хоће својим знањем и умењем да помогну колико год могу.“  Описујући све страхоте ове пошасти и поткрепљујући цитатима из Светог писма насушну потребу за упражњавањем метода научне медицине, он им упорно препоручује одржавање хигијене, „јер прљавштина распростире болест, а чистота јој је највећи непријатељ“. Уопште, главне разлоге за изумирања мађарских Срба, он је видео у „многим преступима воље Божије, у многим гресима нашим“, на првом месту у „слабом множењу, рађањем“ или високој смртности, „због нерасудног начина живота“. У том смислу, осуђивао је разуздане народне обичаје приликом породичних свечаности, на којима се, преко сваке мере веселило, јело и пило, док је сива свакодневица, касније на просечан сто износила, понекад, и само суви или водом наквашени хлеб: „Тај неједнаки живот шкоди здрављу, услед чега се и пре времена умире. Наш сељак не даје ништа на чистоту у кући, и особито у оној соби где спава. Чист ваздух, та најпреча и стална потреба за наш живот, први је услов здрављу нашем. Наш народ у болести не зове одмах лекара, већ најпре обиђу све бабе и врачаре из места и околине и тек када је већ доцкан за помоћ, онда се обраћа лекару, а и онда само зато, да не буде од власти кажњен. Наше жене не знају да однегују децу, не пазе на храну њихову, већ у првој години хране их оним што и саме једу и осим тога, кад деца оболе, често им пружају место млека

Света тајна исповести свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва пећиначког

Света тајна исповести свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва пећиначког Свештенослужитељи, вероучитељи и верни народ Архијерејског намесништва пећиначког, приступили су Светој тајни исповести на Светој Литургији Пређеосвећених Дарова, одржаној 31. марта 2023. године, у Брестачу.  У брестачком храму Светог архангела Гаврила, Свету Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, а саслуживали су му протојереј Недељко Ковач, парох дечки, јереј Бојан Весић, парох купински и епархијски ђакон Горан Власац. За време евхарсистијског славља, реч поуке из Светог писма Старог завета, кроз читање Паримија, верном народу упутио је протојереј-ставрофор Миле Јокић. За исповедника у Архијерејском намесништву пећиначком, благословом Његовог Преосвештенства, одређен је протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, пензионисани парох буђановачки. На крају богослужења, свештенослужитељи, вероучитељи и мноштво верног народа, имали су прилику послушати архипастирску беседу Преосвећеног Владике Василија, који је и овом приликом истакао спасоносни значај покајања и преумљења, али и узвишеност и велику одговорност свештеничке службе. По одслуженој Литургији, домаћин, протојереј-ставрофор Томислав Којић, упутио је позив присутним свештеницима и вероучитељима да се окупе и око трпезе љубави, током које је, по благослову Његовог Преосвештенства, јереј Божидар Васић, парох огарски, прочитао текст проф. др Ненада Милошевића о служењу Свете Литургије Пређеосвећених Дарова. На самом крају, архијерејски намесник пећиначки, протонамесник Бојан Мијановић, изразио је своју захвалност Господину Епископу на свој љубави и пажњи, а домаћинима и осталој браћи свештеницима и вероучитељима пожелео крепко здравље и истрајност у љубави Господњој и сваком добру, као стазама које воде у Царство Небеско.

Хуманитарни турнир у малом фудбалу

Хуманитарни турнир у малом фудбалу У организацији Одбора за верску наставу, Актива сремскомитровачких вероучитеља и Градске управе, у ПСЦ „Пинки“ у Сремској Митровици организовано је хуманитарно такмичење у малом фудбалу. Турнир је организован у два дела; за ученике средњих школа у четвртак, 23. марта и петак, 24. марта 2023. године. Утакмице ученика игране су на нивоу сваке основне школе, док ће финално такмичење бити одржано око празника Благовештења, на спортским теренима „Партизана“, у центру Сремске Митровице. Жеља организатора била је да се спортско такмичење прикаже као манифестација духовне и физичке активности у великопосном заједничарењу, организованом са племенитим циљем прикупљања средстава, потребних да би се платили трошкови лечења тешко оболеле Милице Васиљевић, ученице другог разреда Основне школе „Слободан Бајић – Паја“ из Сремске Митровице, у болници у Мемфису (савезна држава Тенеси, Сједињене Америчке Државе).  

Света тајна исповести свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва румског

Света тајна исповести свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва румског Пете седмице Часног Васкршњег поста, 29. марта 2023. лета Господњег, у храму Светог великомученика Георгија у Хртковцима служена је Света архијерејска Литургија Пређеосвећених Дарова и обављена је Света тајна исповести свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва румског.   Службом Божјом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, уз саслужење протојереја-ставрофора Винка Мишановића, јереја Илије Алексића и епархијског ђакона Горана Власца. Свештенство Архијерејског намесништва румског, на челу са архијерејским намесником, протојерејом-ставрофором Сретеном М. Лазаревићем, приступило је Светој тајни исповести, коју је извршио протојереј-ставрофор Михајло Марјанац. По отпусту је беседио Преосвећени Владика Василије.   Након евхаристијског славља, следио је братски састанак Господина Епископа са свештеницима и вероучитељима намесништва румског, на ком је прочитан текст о Литургији Пређеосвећених Дарова, проф. др Ненада Милошевића, предавача на Православном богословском факултету у Београду. Домаћин богоугодног духовног сабрања био је протојереј Станко Тркуља, парох хртковачки. За трпезом, пригодно слово окупљенима упутио је и архијерејски намесник, протопрезвитер-ставрофор Сретен Лазаревић.  

ДОБРОВОЉНО ДАВАЊЕ КРВИ У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ У ПЕЋИНЦИМА

ДОБРОВОЉНО ДАВАЊЕ КРВИ У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ У ПЕЋИНЦИМА Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином. (1 Јн 3,18) Одазивајући се позиву Архијерејског намесништва пећиначког и Црвеног крста из Пећинаца да несебичном љубављу према ближњем посведоче своју веру у Васкрслог Господа, 27. марта 2023. године, бројни верници су се окупили у просторијама парохијског дома у Пећинцима, како би дали крв која је неопходна за болничко лечење многих болести и тежих повреда. Инспирисани примером који је пружио Предстојатељ Српске Цркве, Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, који је више пута и сам био добровољни давалац крви, четрдесет седам православних хришћана дало је своју крв, а међу њима су се налазили чланови Светосавске омладинске заједнице, Кола српских сестара, Синдиката „Независност“, компаније „Р. Бош“, просветних и других установа. Нарочито је охрабрујућа чињеница да је чак двадесет добровољних давалаца, овом приликом први пут приступило поменутом богоугодном и хуманом делу. Захваљујући се свима на оваквом одзиву, архијерејски намесник пећиначки и домаћин овог сабрања, протонамесник Бојан Мијановић истакао је своју радост што су верници препознали потребу да се и на овај начин у овим великопосним данима побрину за браћу и сестре којима је њихова крв неопходна за наставак овоземаљског живота, те да је без љубави према ближњима пост непотпун и да смо дужни добро чинити где год смо у могућности, баш онако, како нас апостол Јаков учи: „Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, грех му је“ (Јак 4, 17).

Света архијерејска Литургија Светог Василија Великог

Света архијерејска Литургија Светог Василија Великог у Сланкамену У четврту недељу Васкршњег поста, у част Светог Јована Лествичника, у храму Преображења Господњег у Новом Сланкамену, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Господин Епископ, уз саслужење протојереја–ставрофора др Драгомира Санда, пензионисаног професора Богословског факултета у Београду, протојереја Жарка Барца, пензионисаног пароха из Батајнице, протојереја Миливоја Вучића, пароха инђијског, јереја Милана Симића, пароха новокарловачког и епархијског ђакона Горана Власца. Благољепију евхаристијског сабрања нарочито су допринели својим појањем за певницом ученици Карловачке богословије Светог Арсенија. У току Свете Литургије, Епископ сремски Господин Василије беседио је Живој Цркви о Светом Јовану Лествичнику, а потом је протојереја Жарка Барца одликовао правом ношења напрсног крста. По завршеном богослужењу, у парохијској сали је уприличена и трпеза љубави за свештенство и окупљени верни народ. О животу светог Јована Лествичника, писца „Лествице“, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, Светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, Свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шеснаест година. Синајски манастир, од 9. века познат под именом Свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан, 527. Године, у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и Свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо Светог Григорија Великог, папе римског, упућено Светом Јовану као игуману синајском. Колико је Свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.