Дани Свете Петке у Сремској Митровици

Дани Свете Петке у Сремској Митровици Поводом празника Преподобне Мати Параскеве, у српском народу најпоштованије светитељке – Свете Петке, у Саборном храму Светог Великомученика Димитрија у Сремској Митровици од прошлог петка до понедељка уприличени су дани посвећени великој светитељки српског порекла која је живела на прелазу из 10. у 11. век. Подсетимо, да се у највећем градском храму чува део моштију, односно прст Свете Петке, велика светиња коју је у ову цркву пре више од пола века донео тадашњи епископ сремски Андреј (Фрушић). Део  светих моштију, владика је мењајући место боравка ради потребе службе, пренео из Јашија, одосно Бања Луке. Дани Свете Петке почели су вечерњим богослужењем у петак, 25. октобра 2025. године, у пети седмични дан када се у митровачком храму Светог Димитрија традиционално чита акатист великој светитељки. После вечерњих молитава и акатиста, у просторијама Српског парохијског дома организовано је дружење са ученицима веронауке и предавање на коме је прочитано неколико ђачких есеја о томе како они виде истинску духовност, љубав према Богу и светитељима. Разговор у коме су учествовали пронамесник Радослав Радовановић и јереј – веруочитељ Стефан Недић имао је интерактивни карактер. Наредног дана, у суботу, такође у предвечерњим часовима након службе и целивања моштију организована је радионица о хорској музици. Својим присуством и креативношћу овај сусрет посебно су обогатили  најмлађи учесници и чланови хорова. Уочи празника посвећеном светитељки, у недељу 26. октобра служена је Света Литургија, а у вечерњим сатима и свечано вечерње богослужење са петохлебницом и изношењем дела моштију на целивање и помазивање верних светим уљем. Том приликом освештани су славски колач, вино и жито. Поред црквеног хора Саборног храма „Светог Саве” наступили су и чланови етно групе „Српски дом”, под диригентском палицом Иване Шевић Маркетановић. На сам дан празника, у понедељак 27. октобра, служена је Света Литургија, а верни народ у поподневним сатима присуствовао је још једном молитвеном читању акатиста Преподобној Мати Параскеви. Обраћајући се присутнима на концу празничне Свете Литургије, протонамесник Радослав Радовановић, беседећи о подвигу Свете Петке у пустињи која се показала извором православне духовности, између осталог је рекао: У истој тој пустињи и Света Петка је проводила своје дане. Свесно и одлучно, она је изабрала пустињски живот, јер је симболично тај пустињски живот поредила са пустињом овог живота на земљи. Зато, што цео људски род, као да је зашао у неку најстрашнију безводну пустињу злобе, пакости и чињења свега онога што је противно Богу, да бисмо се као људи искупили, морамо тога бити свесни, јер људи се замисле, отуђе се од стварности и истине и помисле да су у праву, да су на добром путу. Међутим, по делима, шта видимо? Једну заиста велику хладноћу, велику глад и жеђ за Богом. То са једне стране може бити и добро, јер само гладни и жедни правде, односно Бога, могу бити они који ће се наситити, јер сами то траже, вапе за тим. Тако и Света Петка данас моли све нас православне који прилазимо њеним моштима и  иконама, да се променимо, да одлучимо једном да будемо истински хришћани, а не само површно, они који су само номинално – по имену хришћани, рекао је прота Радослав и позвао верни народ да у животу и подвигу Свете Петке пронађу надахнуће за истински духовни живот у Богу.

Десет година од упокојења Митрополита дабробосанског Николаја

Десет година од упокојења Митрополита дабробосанског Николаја После свете Литургије, коју су у манастиру Добруну служили висоопреосвећена и преосвећена господа архијереји сремски Василије, банатски Никанор, дабробосански Хризостом и липљански Доситеј, служен је парастос поводом десете годишњице од упокојења блажене успомене Митрополита дабробосанског Николаја. Митрополит Николај (Мрђа) је рођен 17. августа 1927. године у селу Смољани, заселак Крња Јела, код Босанског Петровца, од оца Милана и мајке Милице, рођене Кубурић. На крштењу је добио име Гојко. После основне школе у родној Смољани и мале матуре у Смедеревској Паланци, 1946. године уписује се у Богословију, најпре у Београду, а потом у Призрену. Током школовања одслужио је и двогодишњи војни рок од 1949. до 1951. године. Монашки постриг примио је 1953. године у манастиру Копорину, од стране јеромонаха Кирила (Врге). На монашењу је добио име Николај. Исте године, 30. септембра, Епископ браничевски Хризостом га је рукоположио у чин јерођакона, а 10. маја 1961. године Патријарх српски Герман га рукополаже у чин јеромонаха. Богословски факултет у Београду, на који се уписује 1953. године, завршава у редовном року. Желео је после студија настави усавршавање у Грчкој, али му тадашње власти нису издале пасош. Свети Архијерејски Синод га 1957. године поставља за суплента у Богословији Светог Саве у манастиру Раковици у Београду. На тој дужности је остао до 1964. године. У међувремену је положио професорски испит 1963. године. Године 1964. Свети Архијерејски Синод му повјерава обнављање Богословије у манастиру Крки, где врши дужност управника двогодишње Богословије, старешине манастира и пароха манастирске парохије. Отварањем 1966. године петоразредне Богословије постављен је за њеног ректора. На тој дужности је остао до 1973. године, када је изабран за Епсикопа аустралијско-новозеландског епископа. Хиротонисан је 8. септембра 1973. године у Саборној цркви у Београду руком Патријарха српског Германа. Дошавши у Аустралију организује епархијска тијела, доводи и рукополаже нове свештенике, оснива парохије, подиже и освећује цркве, купује земљу на којој ће оснивати црквене центре. На једном таквом земљишту подигао је манастир Светог Саве, конак и старачки дом. Основао је прво српско гробље у Аустралији. На Новом Зеланду оснива манастир Успења Пресвете Богородице, први православни манастир у историји Новог Зеланда. Свети Архијерејски Сабор га је 1978. године изабрао за Епископа далматинског. Поред својих епархијских дужности једно време је вршио дужност ректора Богословије у манастиру Крки. У то време, највише његовим залагањем, подигнута је нова зграда Богословије. Док је управљао Далматинском епархијом саграђено је седам нових цркава и шест црквених објеката, а 1988. године је покренуо часопис Истина. Администрирао је обновљеном Бихаћко-петровачком епархијом. За годину и по дана организовао је у потпуности епархију и предао је епископу Хризостому. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1992. године, епископ Николај је изабран за Митрополита дабробосанског са седиштем у Сарајеву. Епархију је преузео у време избијања рата у Босни и Херцеговини. У том изузетно тешком времену стрпљиво ради на реализацији одлуке Светог Архијерејског Сабора из 1967. године на отварању Духовне академије. Од власти Републике Српске добија за потребе школе објекте у Фочи. Тако је Духовна академија Светог Василија Острошког почела са радом 1994. године. а митрополит Николај је вршио дужност проректора и предавао Црквено појање. Такође, његовим залагањем у просторијама Академије је смештена избегла Богословија Света Три Јерарха из манастира Крке, где је предавао Свето Писмо Новог Завета и вршио дужност ректора. После обнављања Богословије у манастиру Крки, Богословија у Фочи је посвећена Светом Петру, Митрополиту сарајевском. Од 1997. године митрополит Николај је предавао Свето Писмо Новог Завета на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, где је уз његово свесрдно залагање основан Одсек за црквену музику и појање и Камерни хор. У манастиру Добруну покренуо је епархијски лист Дабар и издавачку кућу. Поред епархијских обавеза, као и обавеза у поменутим школама, митрополит Николај налази времена и да пише. Аутор је и приређивач више дела из области Светог Писма Новог Завета за потребе ученика богословије, али и за ширу читалачку публику. Аутор је књига: Општи и посебни увод у Свето Писмо Новога Завета; Тумачење Јеванђеља по Матеју; Тумачење посланице Римљанима; Тумачење посланица Коринћанима; Тумачење посланица Галатима и Ефесцима; Тумачење посланица Солуњанима, Филипљанима и Колошанима; Тумачење посланице Јеврејима; Тумачење посланица Тимотеју, Титу и Филимону; Господ Исус Христос као Цар у Старом и Новом Завету; Тумачење Саборних посланица (Јаковљеве, Прве и Друге Петрове). Избор из његовог богатог опуса беседа, посланица и обраћања, као и аутобиографија, сабран је у шест књига у издању Издавачке куће Дабар: Беседе, Посланице, Говори и обраћања, Беседе II, Буђење вере, Животни пут – Аутобиографија. Имајући у виду богословско-научни и просветни рад митрополита Николаја, Наставно-научно веће Богословског факултета у Београду доделило му је титулу почасног доктора богословских наука. Диплома му је уручена 30. јуна 1999. године на Богословском факултету у Београду. На предлог Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву је једногласно донео одлуку о додељивању звања почасног доктора наука Митрополиту дабробосанском Николају. Ово високо звање уручено му је на свечаној академији Универзитета у Источном Сарајеву 6. децембра 2007. Носилац је више црквених и световних одликовања, међу којима су орден Његоша првог степена (1993. године), Орден заставе Републике Српске са златним венцем (2010), Орден Републике Српске на ленти (2012), којим га је одликовао Председник Републике Српске. Епархија милешевска одликовала га је Орденом Белог анђела првог степена (2011), Епархија банатска Орденом Светог Теодора Вршачког, а свештенство Митрополије дабробосанске Златним орденом Светог Петра Дабробосанског (2012). Поводом двадесет година очинског старања и архипастирског управљања Митрополијом дабробосанском, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве додељује му Орден Светог краља Милуина (2014), а Богословски факултет у Фочи Медаљу Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи (2014). За време од када се налази на катедри сарајевских митрополита обновљено је више цркава порушених у последњем рату, подигнут је и један број нових храмова, реновирана је зграда Митрополије у Сарајеву. Рукоположио је више свештеника које је поставио на парохије у Федерацији Босне и Херцеговине са жељом да се задржи преостали српски живаљ на тим просторима. Стрпљиво ради на занављању монашког кадра, оснивању нових манастира, као и објеката у манастиру Добруну. Један је од оснивача Међурелигијског већа Босне и Херцеговине. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2011. године,

Илочке „Гусле”

Илочке „Гусле” Прелиставајући књигу „Парохија илочка”, проте Јована Козобарића из 1909.године долазимо до податка и сазнања о Илочком српско-православном црквеном певачком друштву „Гусле” и његовом деловању. Парохија илочка има дугу традицију црквеног певања, поготово је то било изражено и организовано између два светска рата. У Илоку је ово друштво певало на Светим Литургијама, посебно се спомиње њихов концерт и учешће у прослави 100 годишњице од подизања старог храма, а носило је назив Православно српско црквено певачко друштво „Гусле”. У недељу, 26. октобра 2025. Године, Светом Литургијом, у претпразништво празника Свете Петке и славским обредом освежили смо сећање и спомен на њих. Певница илочког храма изабрала је овај дан за своју славу. Појце илочког храма чине госпођа Биљана Ружичић, некадашњи члан црквеног хора у Бачкој Паланци, Исидора Азап и Ненад Поп, црквени одборник. Овај трио са великим ентузијазмом пева Богу према својим могућностима и времену у коме се налази српска заједница у Илоку. Поменути црквени појци припремили су славски колач и жито које је након Свете Литургије благословио парох илочки, протојереј-ставрофор Предраг Азап, а затим су сви присутни верници у парохијској трпeзарији присуствовали заједничком ручку. „Ми волимо и Бога молимо“, рекао је прота Азап, између осталог у својој беседи и пожелео још дуго година певања и још нових чланова кaко би трајно остало сeћање на певачко црквено друштво „Илочке Гусле”.

Јелеосвећење у Сурчину

Јелеосвећење у Сурчину У оквиру Дана Свете Петке, у сурчинском храму који је посвећен овој Божијој угоднији одслужена је Света тајна јелеосвећења, у четвртак 24. октобра 2025. године. Призивајући благодат Божију, свештенство храма помазало је освећеним јелејем верни народ Божији. Свету тајну јелеосвећењу служили су протојереји Петар Божић, парох новопазовачки и Душко Ђеорђић, парох сурчински, протонамесници Слободан Чавка, старешина храма Светог апостола Матеја и Владимир Милановић, парох грмовачки, јереји Перица Влајинић, парох јаковачки и Божидар Ђенић, парох добановачки и Александар Милић, парох прогарски. Присутном народу на крају је подељено освећено брашно и уље, са поуком и поруком да је најважније, да се сви кроз Свето Причешће сјединимо са Господом.   Фотографије: протојереј Александар Цвитановић, старешина храма Преподобне мати Параскеве

Представљена књига „Црква Свете Петке у Сурчину“

Представљена књига „Црква Свете Петке у Сурчину“ У сусрет храмовној слави, у Светосавској сали, у суботу 25. октобра 2025. представљена је књига „Црква Свете Петке у Сурчину“, аутора Предрага Пузића. Са благословом Архиепископа сирмијског и Митрополита сремског Господина Василија, издавачког подухвата се прихватила Црквена општина Сурчин. О самој књизи говорио је рецензент књиге, доц. др Никола Лукић из Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ђакон батајнички, аутор Предраг Пузић и протојереј Страхиња Голијан архијерејски намесник земунски. Вече је својим пјенијем улепшао црквени хор „Покрова Пресвете Богородице“, под вођством хоровође Марине Костадиновић. На 334 стране, по поглављима, исписана је историја храма и на уздарје парохијанима дато сведочанство црквеног и историјског живота, храм, имовина, свештенство, верски културни и просветни рад. Посебна захвалност упућена је колегама из архива и библиотека, који су допринели богатству садржаја овог издања, Небојши Мазићу из Библиотеке Матице српске у Новом Саду, Јованки Алимпић Вујичић и Данијели Бранковић из Архива Војводине, Катарини Добрић из Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Слађани Ђурић и Жељку Жарковићу из Архива СПЦ-а у  Сремским Карловцима и Боривоју Чалићу из Градске библиотеке у Вуковару. У уредништву књиге је свештенство, протојереј Страхиња Голијан, уредник и писац предговора, Душко Ђеорђић и Александар Цвитановић, јереј Милан Томашевић, ђакон Василије Јосимовић и Драган Митровић, председник СПЦО Сурчин. Представљању књиге присуствовао је архијерејски намесник пећиначки протојереј Бојан Мијановић, парох лежимирски протојереј-ставрофор Мирослав Јосимовић, уважени хирург Лазар Давидовић и Стеван Шуша, доскорашњи председник Општине Сурчин.

Духовно вече при храму Светог оца Николаја у Шиду

Духовно вече при храму Светог оца Николаја у Шиду У навечерје недеље 20. по Духовима, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита сремског Г. Василија, а трудом и љубављу старешине храма Светог оца Николаја у Шиду, Високопречасног протојереја Милана Пршића, уприличено је духовно предавање у ризници храма Светог оца Николе. Предавање на тему „Православна породица у савременом свету“ одржао је Његово Преосвештенство Епископ јенопољски Господин Г. Никон, у присуству великог броја свештенства, вероучитеља, као и верног народа и ученика гимназије „Сава Шумановић“ у Шиду. Говорећи о овој изузетно важној теми за православног човека данашњице, Преосвећени Епископ Никон је најпре истакао значај и улогу Свете тајне брака, која је одувек била стуб и стожер православне породице кроз историју Цркве. Напомињући значај брачне заједнице у улози изградње здраве православне породице, Преосвећени Епископ је нагласио да је Света тајна брака унутар Цркве једино благословена у оквиру заједнице супружника супротног пола, мушкарца и жене, који у исту ступају зарад међусобног спасења и обожења у Господу Христу, благодаћу Духа Светог кога су примили у Светој тајни брака. Утемељење ових речи налазимо и у Новом Завету, где се Господ Христос обраћа фарисејима речима: „…нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човек да не раставља“ (Мт 19 4-6). Супружници кроз брачни однос, према речима Епископа Никона, дужни су да узрастају у међусобној љубави и поштовању, на такав начин да муж у односу према супрузи подражава љубав Господа Исуса Христа према Цркви, док је супруга с друге стране, дужна да свој љубвени однос према мужу остварује кроз подвиг послушања, као што и вели апостол Павле у својој посланици Ефесцима: „ Жене! Слушајте своје мужеве као Господа. Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему. Мужеви! Љубите своје жене као што и Христос љуби цркву, и себе предаде за њу…“ (Еф 5. 22-25). Супруга је дакле, дужна да мужу препусти важну улогу старатеља за породицу, бивајући му подршка у свему, док је муж дужан да се стара о својој супрузи и заједничком потомству у свему, па чак и  у мери страдања коју је Господ Исус Христос поднео из љубави према Цркви! Унутар здраве православне породице, према речима Г. Никона, муж и жена кроз подвиг љубави теже да угоде Господу, и на тај начин они спасавају једно друго међусобним разумевањем и старањем у Христу. На исти начин, супружници су дужни да воде бригу и о потомству које им је Господ поверио на дар, никако не стављајући децу испред њихове љубави. Напротив, само из истинске и праве љубави међу собом, муж и жена су у стању да на ваљан начин врше одговорну улогу родитеља, пружајући потребну топлину дома и љубав својој деци.  У остваривању оваквог узвишеног односа љубави међу супружницима, Епископ Никон истакао је и важност целомудрености и чистоте младића и девојака пре ступања у брачну заједницу. Према његовом мишљењу, чување личне моралне чистоте битан је фактор и предуслов за оставривање савршености у љубави, каква се од супружника унутар брачне заједнице очекује. Дајући своје очинске савете свим верницима, а особито великом броју младих душа које су присуствовале предавању, истакао је Преосвећени Епископ Никон важност целомудрености и кроз призму неких прошлих времена, указујући на то колико су некада морална чедност и чистота били битни, не само за заједницу православне породице, него и за целокупно наше друштво. Према речима Епископа, освешћивање значаја целомудрености код младих душа, нарочито треба спроводити и на часовима верске наставе, где велику улогу и одговорност имају вероучитељи. Уколико се ипак, услед искушења и изазова у животу младих људи догоди оно што је све чешћа појава у савременом друштву, а односи се на нарушавање целомудрености и чистоте, неопходно је према савету Преосвећеног Епископа, кроз покајање и труд изнова успоставити телесну и духовну чедност, будући да грех никада није само телесна, него је најпре, духовна рана која инфицира целокупно биће човека које подједнако сачињавају душа, дух и тело. Враћање целокупног човековог бића у стање целомудрености кроз подвиг покајања изискује велике напоре, који су оствариви само уколико човек кроз смирење прихвати своју огреховљеност, али у исто време, уколико се удаљује од греха који је нарушио његов однос заједнице, пре свега са Богом, а потом и са другим људима. Као пример таквог подвига покајања, Преосвећени Епископ Никон навео је личност Свете Марије Египћанке, која је кроз мукотрпан подвиг уздржања и покајања успела да се отргне од горке страсти блуда, која ју је годинама морила. У узрастању у чедности, највећи узор свим верницима, а особито младим девојкама треба да буде личност Пресвете Богородице, која је управо и била покретач промене у души Марије Египћанке. На самом крају предавања, верници су имали прилику да кроз постављена питања даље продубе тему и разговор са Г. Никоном, да би се напослетку, ово душекорисно вече и овековечило заједничком фотографијом Преосвећеног Епископа са свештенством и многобројним младим душама окупљеним под окриље наше Светосавске Цркве.   У Шиду, 25. октобра 2025. лета Господњег, Вероучитељ при гимназији „Сава Шумановић“  мср Војислав Чавић.

Слава Архијерејског намесништва пећиначког

Слава Архијерејског намесништва пећиначког На празник Светог Стефана Слепог, 22. октобра 2025. године, по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа сирмијског и митрополита сремског Г. Г. Василија, свечано је обележена слава Архијерејског намесништва пећиначког у Купинову.           У навечерје празника и славе, учињена је литија са делом моштију Свете мајке Ангелине Бранковић од храма Силаска Светог Духа на апостоле до манастира Свете мајке Ангелине – храма Светог апостола и јеванђелисте Луке. Литију су предводили високопречасни архијерејски намесник пећиначки протојереј Бојан Мијановић и протојереј–ставрофор др Драгомир Сандо, координатор за веронауку Епархије сремске, са свештенством и верним народом. Празничним вечерњим богослужењем са петохлебницом началствовао је протојереј–ставрофор Драгомир Сандо уз саслуживање протојереја–ставрофора Жељка Кретића и протојереја Александра Урумовића. За певницом су појали свештеници Архијерејског намесништва пећиначког. На крају вечерњег богослужења, присутнима су се обратили најпре протојереј–ставрофор Драгомир Сандо, поучно и дирљиво говоривши о Светим Бранковићима на челу са Светим Стефаном Слепим, који се прославља, а затим архијерејски намесник пећиначки протојереј Бојан Мијановић, поучно и надахнуто говоривши о слави Архијерејског намесништва пећиначког, повезаности Светих Бранковића на челу са Светим Стефаном Слепим и Светом мајком Ангелином са нама данас. Трпеза љубави је уприличена у старом ловачком дому у Купинову, у оквиру које је протојереј–ставрофор др Драгомир Сандо одржао састанак са вероучитељима Архијерејског намесништва пећиначког. На сам дан празника и славе Света Литургија служена је у манастиру Свете мајке Ангелине, у Светом храму Светог апостола и јеванђелисте Луке, са почетком у 9 часова. Светом Литругијом је началствовао протојереј Ђурђе Чулић, бивши парох Архијерејског намесништва пећиначког и садашњи парох гргуревачки и шуљамски, уз саслуживање јереја Слободана Мицића, пароха обрешког и јереја Стефана Сремца, бившег пароха Архијерејског намесништва пећиначког и садашњег пароха моровићког. Светолитургијске песме појало је свештенство и вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког, као и присутни верни народ. На Божанственој Литургији били су молитвено присутни, између осталих, архијерејски намесник пећиначки протојереј Бојан Мијановић, протојереј–ставрофор Жељко Кретић, протојереј–ставрофор Данило Стегњајић, протојереј Александар Урумовић, јереј Саша Милијашевић, свештенство и верни народ из Тулара. Након заамвоне молитве, освештани су славски дарови. По завршетку Свете Литургије, беседу је одржао протојереј Ђурђе Чулић поучно и надахнуто говоривши о Светом Стефану Слепом. Трпеза љубави настављена је у новом ловачком дому у Купинову.

МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС О ЗЕМЉИШТУ У ВРДНИКУ

МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕС О ЗЕМЉИШТУ У ВРДНИКУ Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије присуствовао је свечаном отварању Међународног конгреса о земљишту „Soil ReUnion“ у Врднику, који траје од 21. до 23. октобра 2025. године. Скуп окупља водеће научнике, истраживачке институције, међународне иницијативе, представнике привреде и стручњаке из различитих области од педологије и агроекологије, преко заштите животне средине и климатских промена, до иновација у пољопривреди и одрживог управљања природним ресурсима. Програм конгреса обухвата пленарна излагања, стручне сесије, радионице и теренске посете. Учесници имају прилику да представе резултате својих истраживања и остваре сарадњу на регионалном и националном нивоу кроз разноврсне тематске области, са циљем размене знања, искустава и најновијих научних сазнања о значају очувања и одрживог коришћења земљишта, као и подстицање сарадње између науке и привреде. Приликом отварања овако значајног конгреса, организованог уз подршку Епархије сремске, Високопреосвећени Митрополит Василије одржао је поздравну беседу и благословио његов рад:   „Даме и господо, Поштовани учесници овог научног скупа,   Драго Нам је због данашњег сабрања које се бави човеком као домаћином и заштитником природе. Као што сведочи Прва књига Мојсијева у Светом писму, новоствореног човека сам Господ је благословио речима: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“. Дакле, први благослов који је наш Отац Небески даровао људском бићу и који се односио на његову власт над земљом, уједно је представљао и велику и свету обавезу, бригу и старање о читавој творевини. Од времена нашег постања, ми нисмо само деца природе, позвана љубављу Творца да уживамо у обиљу плодова земаљских, већ имамо и велику одговорност према њеној добробити. Древно учење Свете Цркве о човековој обавези према земљи која нас храни и облачи можда је данас актуелније него икада пре. У време великих климатских промена и страховитог загађења, када неконтролисано ширење цивилизације уништава велике екосистеме, за које знамо да су плућа и крвоток наше планете, потребно је гласније него икада пре подсетити децу 21. века на благослов и послушање од нашег Творца да чувамо и негујемо свет који смо од Њега добили. Српска Црква, на овим просторима Карловачка митрополија, била је стуб и тапија не само православља, већ и српског националног идентитета и шире, представљајући једину константу са нашом средњовековном историјом. У деценијама које су уследиле након Велике сеобе, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, 1690. године, Црква је била једина српска институција у Хабзбушркој, а и Отоманској царевини. Управо због тих разлога, Цркви су и издате привилегије цара Леополда на којима је почивала сва аутономија Срба и на којима су изградили своје право на посебност и различитост. У том смислу, Карловачка митрополија је била уважавана од царева и велможа Хабзбуршке монархије, као и од свих сталежа Срба, који су се спасавали под њеним окриљем. Многи од њих били су ктитори Свете Цркве, често јој дарујући или завештавајући своју земљу, коју су спретни и мудри јерарси чували и умножавали на ползу и корист својих верних. Ми њихови наследници чинимо то исто. Од прихода са црквене земље, карловачки митрополити и епископи оснивали су фондове, подизали школе и болнице и полагали темеље првим српским организацијама и установама, учествујући тако у постепеној обнови наше државности. Након Другог светског рата, Црква је остала без своје имовине, све док крајем деведесетих година прошлог века није започет процес реституције, за који сада можемо са задовољством констатовати да се приближава свом крају. Како бисмо одговорно водили рачуна о шумским и пољопривредним поседима, који су нам поверени, Митрополија сремска је започела дугогодишњу сарадњу са Институтом за ратарство и повртарство, пре свега тежећи да се очува квалитет земљишта које се издаје у закуп пољопривредним произвођачима. По упутствима стручњака из ове установе, у газдовању црквеном имовином примењивали смо два принципа. Први је да квалитет земљишта чувамо пажљивим избором закупца, који би морао представљати озбиљног домаћина и честитог човека, без обзира на висину закупа, који у овом послу није пресудан чинилац. Други принцип је да редовно и периодично вршимо узорковање, како би стручни људи из Института извршили потребне анализе и тако нам пружили што боље савете за одржавање и унапређење пољопривредног земљишта. Реч је о правилном коришћењу поседа, које укључује ђубрење или примену мера поправке, а Епархија сремска, преко запослених аргонома, контролише и надгледа примену стручних препорука на својим парцелама. На тај начин, ми не само да бринемо о добробити пољопривредних произвођача и српских домаћина који зарађују за живот на имањима Свете Цркве, већ и чувамо и негујемо наше окружење. Другим речима, подржавајући рад Института за ратарство, као научне институције, Ми испуњавамо жеље и наших ктитора и генерација архијереја који су се старали да се црквеним поседима правилно и прописно газдује, на општу ползу. Желимо свим учесницима ове конференције много успеха у свом професионалном раду. Нека је сретан и Богом благословен овај рад свима нама.“

ПАРАСТОС МИХАИЛУ ПУПИНУ У МАНАСТИРУ ВРДНИКУ

ПАРАСТОС МИХАИЛУ ПУПИНУ У МАНАСТИРУ ВРДНИКУ На дан када наша Света Црква прославља Свету мученицу Харитину и Светог свештеномученика Дионисија Александријског, 18. октобра 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије началствовао је вечерњим богослужењем у манастиру Раваници у Врднику, након чега је одслужен парастос Михаилу Пупину, великом српском научнику. Након богослужења, Високопреосвећени Митрополит Василије открио је спомен плочу у част Пупинове посете овој светињи, коју су припремили протојереј-ставрофор Душан Петровић, умировљени ректор Богословије Светог Арсенија, Драган Којић, умировљени директор Градске библиотеке у Новом Саду и архитекта Војислав Девић. Приликом овог радосног догађаја, Његово Високопреосвештенство је истакао: У овим временима, када се понекад чини да се наука и вера удаљавају, Пупинов пример нас враћа у равнотежу: наука истражује законитости света, а вера га осветљава смислом. Наука нас учи како, а вера зашто. Само у том загрљају разум и срце дају плодове достојне човека. Нека Господ благослови овај наш данашњи скуп и ову светињу која чува и духовно и културно благо нашег народа. Нека нам успомена на Пупина и његов долазак овде увек буде надахнуће да негујемо и науку и веру, да растемо у знању не губећи душу, да будемо савремени, а останемо своји на своме, славни Срби, као што је био Пупин. Слава Богу на овом дану и нека је вечни помен Михаилу Пупину, великом сину српског народа!

Торжества Светог Сергија Радоњешког у Епархији сремској

Торжества Светог Сергија Радоњешког у Епархији сремској Благословом Његове светости патријарха московског и све Русије Господина Кирила а на љубазни позив браће архијереја из наше Свете Цркве, Митрополит кузбаски Аристарх је у пратњи свештеника своје Епархије и то: протојереја Димитрија Мишкина, секретара Епархије, те јереја Ивана Пављука, личног секретара и јереја др Андреја Мојаренка, ректора Кузбаске богословије, посетио благословене крајеве Епархије сремске и Карловачку богословију у њој. Драги гост, Митрополит Аристарх је уочи празника Светог Сергија Радоњешког, који је велики светитељ Руске цркве и заштитник учитеља и ученика у Руској цркви, пристигао у Сремске Карловце 7. октобра т.г, где је заједно са Митрополитом сремским молитвено присуствовао на празничном вечерњем богослужењу у Саборној цркви Светог оца Николаја. После тога је послужена свечана вечера коју је поводом доласка драгих гостију организовала управа богословије, којој су присуствовали градоначелник Сремских Карловаца, господин Дражен Ђурђић, конзул Црне Горе у Србији госпођа Невенка Ћировић, директори карловачких школа, привредници и пријатељи као и професори Богословије. Пред самом трпезом Митрополит Аристарх је све узванице упознао са историјом своје Митрополије и својим животним путем. Након трпезе љубави, Митрополит се у Свечаној сали обратио младим богословцима сведочећи им о почецима свога богословског образовања у Московској духовној академији. Ујутру 8. октобра, двојица Митрополита су предводећи Свету Литургију у Саборној цркви у заједништву великог броја верника прославили Божијег угодника Светог Сергија Радоњешког. Уз саслужење свештенства Руске и Српске православне цркве те ђакона, причешћени Светим тајнама Христовим посведочили смо јединство у Господу који све у свему дела. На Светој Литургији певали су хорови Сретењског манастира и Карловачке богословије. На крају Свете Литургије Митрополит сремски Господин Василије уручио је свој дар Митрополиту Аристарху – панагију Пресвете Богородице заштитнице путника, на шта је Митрополит Аристарх одговорио пригодним даровима панагијом израђеном по узору на панагију коју је носио Свети Патријарх сверуски Тихон, исповедник вере и први патријарх после обнове патријаршијског достојанства у Руској цркви. Уручен је и крст ректору Богословије проти Јовану Милановићу. Након тога је настављено дружење у Епископској резиденцији те уприличен пријем код градоначелника господина Дражена Ђурђића. Свечани ручак уприличен је у трпезарији Богословије на ком је Митрополиту Аристарху, ректор Богословије уручио икону Светитеља Саве као знак сећања на овај дивни и благословени сусрет и догађај. У вечерњим сатима хор Сретењског манастира је одржао величанствени концерт на Видиковцу – брду изнад Карловаца. Сви су у радости овог дивног догађаја учествовали, надајући се дару још пуно оваквих сусрета.