МИТРОПОЛИТ СРЕМСКИ ПРОСЛАВИО СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ

МИТРОПОЛИТ СРЕМСКИ ПРОСЛАВИО СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ На празник Светог пророка Илије, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Саслуживали су протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, архимандрит др Клеопа Стефановић, настојатељ манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, протојереј Слободан Вујасиновић, архијерејски намесник сремскокарловачки, протојереј др Петар Николић, катихета у Карловачкој гимназији, јереј Бојан Нинковић, секретар ЕУО-а Епархије сремске, јереј Станко Лакетић, старешина Саборног храма и професор у Карловачкој богословији, епархијски протођакон Горан Власац, секретар Црквеног суда и ђакон Гвозден Милановић. За певницом су појали студенти Богословског факултета и ученици Карловачке богословије, под руководством професора Јована Стојановића. Светој Литургији молитвено су присуствовали господин Игор Мировић, господин Дражен Ђурђић, председник Општине Сремски Карловци и господин др Миладин Калинић, председник Скупштине Општине Сремски Карловци. За време малог входа, Високопреосвећени Митрополит Василије произвео је јереја Бојана Нинковића, секретара Епархијског управног одбора, у чин протојереја. После Евхаристијског славља, освећени су славски дарови, а катедрални клир је упутио свом Архијереју срдачне честитке поводом његове крсне славе, након чега је у Патријаријском двору за бројне званице уприличен славски ручак.

ВЕЧЕРЊЕ СА ПЕТОХЛЕБНИЦОМ У ХРАМУ СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ НА ТАТАРСКОМ БРДУ

ВЕЧЕРЊЕ СА ПЕТОХЛЕБНИЦОМ У ХРАМУ СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ НА ТАТАРСКОМ БРДУ На вече уочи Илиндана, 1. авгвуста 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије служио је вечерње са петохлебницом у храму Светог пророка Илије на Татарском брду у Сремској Каменици. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Милош Цајић, умировљени парох петроварадински и јереј Бранислав Керечки, парох петроварадински. На крају богослужења, Високопреосвећени Митрополит поучио је сабрани верни народ о животу великог старозаветног пророка, истичући чуда која је чинио Свети Илија и уверавајући присутне да је силна снага његове молитве и даље доступна сваком од нас и да извире из дубоке вере . По обављеним богослужењима, која представљају почетак празновања славе овог сремскокаменичког храма и овдашње парохијске заједнице, трудом протојереја-ставрофора Јовице Јовановића, за све окупљене уприличена је трпеза љубави.

Обновљење илочке Богородице

Епархија сремска и Српска православна црквена општина илочка позивају верни народ Илока и све пријатеље илочке парохије на Молитвену свечаност обновљења илочке Богородице у суботу 10. августа 2024. године.

ПРОСЛАВА ЗАВЕТНЕ СЛАВЕ У ГИБАРЦУ

ПРОСЛАВА ЗАВЕТНЕ СЛАВЕ У ГИБАРЦУ Парохија у Гибарцу прославила је своју заветну славу, Свету великомученицу Марину – Огњену Марију, 30. јула 2024. године Господње. Верни народ се на овај начин молитвено сећа догађаја када је, на празник ове велике угоднице Божије, 1993. године, у месту Гибарцу освештана капела десницом нашег Високопреосвећеног Митрополита Господина Василија, у то време Епископа сремског, што је представљало својеврстан почетак литургијског живота за парохијане овог места, који тек што су свили своја гнезда након ратних недаћа које су их задесиле с’ почетка деведесетих година 20. века. Прослава заветне славе започела је Светом Литургијом у парохијском храму посвећеном Светом пророку Илији. Светим сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Радомир С. Мишић, православни архијерејски намесник шидски, уз саслужење јерејâ Мирослава Торбице, пароха јаменачког и Лазара Павића, пароха адашевачког. За певницом су појали богослови и студенти теологије из Архијерејског намесништва шидског. По окончању Свете Литургије, верном народу се пригодном беседом обратио вискокопречасни протојереј-ставрофор Радомир С. Мишић, архијерејски намесник шидски, поучивши све присутне о личности Свете великомученице Марине и њеној непоколебљивој вери у Христа, за кога је, иако у младим годинама, спремно положила свој живот. Високопречасни прота је нагласио да живот ове свете великомученице може умногоме да послужи као пример нама, хришћанима 21. века, да не поклекнемо пред искушењима данашњице, већ да останемо на путу Христовом, путу уистину трновитом и уском, али једином који води ка спасењу и вечном животу. Након богослужења уприличена је трпеза љубави, несебичним залагањем и љубављу надлежног пароха, јереја Бранислава Лукића. На празник Свете великомученице Марине, 1993. године Господње, освештана је капела за богослужбене потребе верног народа у парохији Гибарац, који је ту пронашао уточиште након ратних збивања у Хрватској и БиХ, почетком деведесетих година прошлог века, током којих су напустили своја вековна огњишта. Благодаћу Божијом, трудом и љубављу свештенства и верног народа, на првом месту протојереја-ставрофора Радомира С. Мишића, архијерејског намесника шидског и протојереја Александра Цвитановића, тадашњег пароха у Бачинцима и Гибарцу, а у сарадњи са представницима локалне самоуправе Општине Шид, лета Господњег 2007. освештани су темељи храма Светог пророка Илије у парохији гибарачкој, док је храм у потпуности изграђен и освештан 2010. године, чиме је употпуњен литургијски живот ове парохијске заједнице. Освећење темеља и храма извршио је  Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, садашњи Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски. Текст и фотографије: Вероучитељ Ненад Србљанин

Конкурс за 19. Међународну изложбу фотографија “Православље на интернету”

Конкурс за 19. Међународну изложбу фотографија “Православље на интернету” Друштво љубитеља фотографије, филмских и видео остварења Беофото из Беочина објавило је конкурс за традиционалну 19. Међународну изложбу фотографија “Православље на интернету”.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ БЕШЕНОВУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У МАНАСТИРУ БЕШЕНОВУ На дан када наша Света Црква прославља Свете мученике Кирика и Јулиту, 28. јула 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Бешеново. Саслуживали су архимандрит Арсеније, настојатељ манастира Бешенова, јереј Филипип Новаковић, јереј Синиша Хрвачевић, епархијски протођакон Горан Власац, ђакон Александар Милановић и ђакон Немања Селаковић. Током Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит сремски рукоположио је дипломираног мастер теолога Гвоздена Милановића у чин ђакона, а након резања славског колача, у манастирској трпезарији приређена је свечарска трпеза љубави. Оснивање манастира Бешенова, посвећеног Светом архангелу Михаилу, предање такође приписује Светом краљу Драгутину. Косовац је записао како се у овој фрушкогорској богомољи чува „један стародневни крст из 1297. године“, који је био израђен на тако вешт начин да су га неки угледни путници „искали за музеум у Беч“. На том распећу писало је како су га Бешенову поклонили извесни Лаза и Атанаско, мада је касније откривено да су га они заправо „откупили“ тек 1659. године. Везу ове грађевине са Немањићима, Косовац је видео и у избору њеног небеског заштитника, Светог архангела Михаила, који је био патрон српске светородне династије. С друге стране, на самом храму је била забележена година 1467, која се данас углавном тумачи као време у ком је живописан. По подацима визитационе комисије из 1753. године, око древне, фрескописане богомоље, зидане од опеке и покривене храстовом шиндром, са малим кубетом, старим иконостасом и подовима од белог и црвеног мермера, окупило се тринаест монаха. Да је ова обитељ била имућна, може се наслутити кроз опис црквених врата, начињених од ораховине и „седефом накићених“. До 1771. године, призидан му је и четвороспратни, барокни звоник, у који је смештена капела Светих Кирика и Јулите. Мошти ових мученика биле су похрањене у кивоту, направљеном 1773. и изложеном у звоничкој капели, испод њихове иконе, коју је даривао Димитрије Бачевић, 1766. године. Иконостас у капели извео је Кузман Коларић, 1783. године, ктиторством Новосађанина Трифуна Јовановића и јеромонаха Исаије.

Рукопроизводство у чин игуманије у манастиру Беочину

Рукопроизводство у чин игуманије у манастиру Беочину На дан Светог апостола Акиле и Преподобног Никодима Светогорца, 27. јула 2024. године, у манастиру Беочину служени су Света Литургија и четрдесетодневни парастос уснулој игуманији Варвари. Након обављених богослужења, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије рукопроизвео је монахињу Варвару (Божић) у чин игуманије, а потом је новој настојатељици беочинској и читавој монашкој обитељи упутио прикладну архијерејску поуку. Игуманија Варвара је рођена 25. новембра 1982. године, у Бијељини, студирала је на Грађевинском факултету, а у манастир Беочин ступила је 20. октобра 2006. године. Након што је годину дана била искушеница, замонашио је Епископ сремски Василије, који јој је касније и поверио послушање намеснице манастира. У складу са канонима Српске Православне Цркве, за беочинску игуманију изабрала је њена монашка обитељ, уз благослов Високопреосвећеног Митрополита Василија.

Храмовна слава у Бешенову

Храмовна слава у Бешенову О празнику Светог архангела Гаврила, 26. јула 2024. године, прослављена је храмовна слава парохијске цркве у селу Бешеново. Литургијским сабрањем, као централним моментом прославе, началствовао је архијерејски намесник сремскомитровачки, протојереј-ставрофор Саво Ракита, а саслуживали су јеромонах Софроније, сабрат манастира Старо Хопово, јереј Дејан Цвијетиновић, парох у Сремској Митровици, јереј Миљан Лапчевић, парох у Шашинцима, јереј Станко Лакетић, парох у Сремским Карловцима и јереј Марко Јелисавац, парох у Сремским Михаљевцима и Прхову. За певницом су појали појац Марко Белић и надлежни парох, јереј Младен Косановић. Након Свете Литургије извршен је литијски опход око храма, где су узнесене молитве за здравље и благостање села Бешеново и његових мештана и за покој душе праотаца, отаца, свештенства, ктитора и приложника светог храма. Освећени су и славски колач и кољиво, које је припремио кум славе, господин Јован Трнић са својом породицом. Протојереј-ставрофор Саво Ракита је поучио присутни народ пригодном беседом, а надлежни парох је поздравио све госте честитајући празник и захвалио кумовима на својој принесеној жртви и труду, а потом су предали део славског колача породици господина Цвећа Ћирића, као кумовима за наредну годину. Сви присутни су се послужили за ручком, који су припремили кумови славе и Црквена општина Бешеново. Извор: АН сремскомитровачко

ПРАЗНИК ИКОНЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ У МАНАСТИРУ ГРГЕТЕГУ

ПРАЗНИК ИКОНЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ У МАНАСТИРУ ГРГЕТЕГУ У четвртак, 25. јула 2024. године, када наша Света Црква прославља празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита сремског Господина Василија, служена је Света Литургија у манастиру Гргетегу. Свечаним богослужењем је началствовао архимандрит Атанасије, настојатељ манастира Старо Хопово, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Рашића, протојереја Бранка Денчића, јереја Бранислава Џомбића, јереја Јулијана Тодоровића и јеромонаха Александра. Од 2002. године, у Гргетегу се, као израз духовне повезаности са Светом гором, налази копија иконе Богородице Тројеручице. Следећи узор манастира Хиландара, ова монашка обитељ прославља присуство чудотворне иконе свеноћним бденијима, која се одржавају на све празнике посвећене Пресветој Богородици. Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на

Светоархангелске свечаности на Етнофесту у Лаћарку

Светоархангелске свечаности на Етнофесту у Лаћарку.