ЛАЗAРЕВА СУБОТА У ХРАМУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ЛАЗAРЕВА СУБОТА У ХРАМУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У манастирском храму Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, 4. априла ове године, молитвено је прослављена Лазарева субота, у Живој Цркви названа Врбица. Након освећења врбових гранчица и опхода око храма, вечерње богослужење са петохлебницом служили су професори Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима; настојатељ ове монашке обитељи, архимандрит др Клеопа Стефановић, јереј Ђорђе Милидраг, парох сремскокарловачки и протођакон Љубомир Лукић.   За време Лазареве суботе, једини сремски манастир који је васпостављен у неком урбаном насељу походио је велики број верног народа, а многи су повели и најмлађе чланове својих породица, чија је весела граја, заједно за звуком звончића и хармоничним појањем вештих свештенослужитеља и појаца, чинила веома радостан и свечан амбијент, примерен традиционалном дефинисању Врбице као „дечијег празника“.

ВРБИЦА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

ВРБИЦА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ОЦА НИКОЛАЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА На празник Лазареве суботе, у народу познате као Врбица, 8. априла текуће године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је вечерње богослужење са петохлебницом и опходом око Саборног храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Поред катедралног клира, овом радосном и свечаном приликом, Његовом Преосвештенству саслуживало је карловачко свештенство; протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија, јереј Станко Лакетић, јереј др Петар Николић, протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, умировљени архијерејски намесник и епархијски ђакон Горан Власац. Након литијског опхода око Саборне цркве, традиционално карактерисаног присуством мноштва деце са звончићима око врата и освећеним врбовим гранама у рукама, у наставку вечерње службе, Преосвећени Владика је беседио о смислу и дубокој поуци наступајуће Цветне недеље, подсећајући Живу Цркву како је, на тај благдан, Господ на величанствен, управо тријумфалан начин ушао у Јерусалим, поздрављан и прослављан радосним узвицима „Осана Сину Давидову“ од исте масе народа, који ће само неколико дана касније немилосрдно викати: „Распни га!“ Царски улазак у Давидов град, беседио је Господин Епископ, представљао је почетак тешких голготских страдања и патњи Сина Божијег, упозоривши присутне на спасоносну жељу и потребу Свете Цркве да се, кроз строг пост, током наступајуће Страсне седмице, непрекидно опомиње Христове жртве за откупљење наших грехова, како би на крају у што потпунијој мери подлелила и радост Његовог Васкрсења и победе над смрћу.

Света тајна Јелеосвећења у храму Покрова Пресвете Богородице у Старој Пазови

Света тајна Јелеосвећења у храму Покрова Пресвете Богородице у Старој Пазови Сходно дугогодишњој пракси, уочи празника Благовести, дана 6. априла 2023. године, у храму Покрова Пресвете Богородице у Старој Пазови Св. тајну Јелеосвећења служили су: протојереј-ставрофор Данило Стегњајић, протојереј Радисав Трајковић, протојереј Предраг Михајловић, протојереј Ђорђе Ковљен, протонамесник Зоран Ерић, јереј Саша Милијашевић, јереј Бранислав Јовановић и ђакон Стефан Гавровски, уз присуство и учешће протојереја-ставрофора Зорана Јовића, aрхијерејског намесника старопазовачког, као и великог броја верног народа који се окупио у светом храму. За певницом су појали појци храма Покрова Пресвете Богородице. Пригодном беседом верницима се обратио протојереј Радисав Трајковић, који је окупљенима говорио о важности служења Свете тајне Јелеосвећења, похваљујући труд свештеника и верника око улепшавања светог храма. Старешина храма, протојереј-ставрофор Миодраг Лујић захвалио се свим свештенослужитељима на учешћу у овом молитвеном сабрању, као и верном народу.  

Слава храма у Крњешевцима

Слава храма у Крњешевцима Црква у Крњешевцима посвећена је празнику Благовештења Пресвете Богородице. Верни народ овог села, са својим свештеником, као и сваке године, потрудио се да храмовну славу прослави на достојанствен начин. Свету Литургију на дан празника Благовести служио је протојереј-ставрофор Зоран Јовић, архијерејски намесник старопазовачки, уз саслужење протонамесника Велибора Симића, јереја Светогора Сандића и ђакона Стефана Гавровског. За певницом су појали вероучитељи Димитрије Милановић, Слободан Грујић и Душан Тишма. Надахнутом беседом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Зоран Јовић, који је говорио о празнику Благовести, поучавајући верни народ о значају Пресвете Богородице. По завршетку Свете Литургије уприличен је опход око Светог храма. После литије пререзан је славски колач и освештано жито, које су за ту прилику припремили кумови Ненад и Весна Перин из Крњешеваца. Кумови су припремили послужење у храму, као и свечани славски ручак у ловачком дому у Крњешевцима.

Лазарева субота

Протојереј Димитрије Павлович Соколов (1832–1915) ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО (Јован 11, 1–16) У витанској породици догоди се несрећа. Лазар, брат Мартин и Маријин уједанпут се разболи. Сестре, узнемирене овом болешћу, одмах известише Исуса, у Кога су оне веровале и на Кога су се потпуно надале. Исус одговори сестрама преко гласника: „Ова болест није на смрт, него на Славу Божју, да се прослави Син Божји с ње.“ Два дана оста Исус на ономе месту где беше. У то Лазар умре. А потом Исус рече ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју.“ „Рави“, одговорише они, „недавно Јудејци хтедоше  да Те убију камењем, па опет хоћеш да идеш онамо?“ Исус им одговори: „Није ли дванаест сахата у дану? Ко дању иде, не спотиче се, јер види видело овога света; а ко иде ноћу, спотиче се, јер нема видела у њему.“ Рекавши то, Он додаде: „Лазар, наш пријатељ заспа; него идем да га пробудим.“ Исус је говорио о смрти Лазаревој, а ученици помислише да говори о обичном сну, и како је сан за време болести добар знак да се човек опоравља, они одговорише: „Господе, ако је заспао, устаће (оздравиће).“ Онда им Исус отворено рече: „Лазар умре. И мило Ми је вас ради, што нисам био онамо, да верујете; него хајдемо к њему.“ – „Хајдемо и ми да помремо с Њим“, рече Тома. Кад Исус дође у Витанију, Лазар већ четири дана беше у гробу. Марта прва сазнаде о доласку Иусову и похита Му на сусрет, док међутим Марија у дубокој тузи сеђаше дома. Павши пред ноге Исусове, Марта рече: „Господе, да си Ти био овде не би мој брат умро. А и сад знам, да што заиштеш у Бога, даће Ти Бог.“ Исус потврди њену наду: „Брат ће твој устати.“ „Знам да ће устати о васкрсењу, у последњи дан“, одговори Марта. „Ја сам васкрсење и живот: који верује у Мене и ако умре живеће. И ни један који живи и верује у Мене неће умрети ва век. Верујеш ли ово?“, рече јој Господ Христос. „Да, Господе, ја веровах да си Ти Христос, Син Божји, који је требало да дође на свет“, одговори она и похита кући, где полако рече сестри: „Учитељ је дошао и зове те.“ Чувши радостан глас, Марија устаде брзо и отиде к Исусу. А Исус још не беше дошао у село, него беше на оном месту где Га срете Марта. У то време у дому Лазареву беше много Јудејаца, који дођоше да утеше сестре у тузи. Видевши како Марија брзо изиђе из куће, они помислише да оде на гроб Лазаров да плаче, и пођоше за њом. Али их Марија претече, они је видеше на коленима код ногу Исусових. Марија говораше: „Господе, да си Ти био овде, не би умро мој брат.“ Плач угуши њен глас. Сви присутни не могоше уздржати сузе; сам Исус згрози се у духу и постаде жалостан. „Где сте га метнули?“, запита Исус. „Господе , хајде да видиш“, одговорише Му. Ударише сузе Исусу. „Гледај како га љубљаше“, рекоше Јудејци, а неки од њих рекоше: „Не могаше ли онај који отвори очи слепцу учинити да и овај не умре?“ Приђоше пећини у којој беше тело Лазарево. „Узмите камен“, рече Господ Исус. Али Марта рече: „Господе, већ смрди; јер су четири дана како је у гробу.“ Исус јој одговори: „Не рекох ли ти да, ако верујеш, видећеш славу Божју?“ Узеше дакле камен, где лежаше мртвац. Тада Исус подиже очи к небу и рече: „Оче! Хвала Ти што си Ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си Ме Ти послао.“ И ово рекавши, Исус зовну громким гласом: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац, обавијен платном по рукама и ногама, и лице његово убрусом повезано. Сви су стајали уплашени; нико не приђе да га одреши. Онда Исус рече: „Раздрешите га и пустите нек иде.“ Многи Јудејци, видевши ово чудо, повероваше у Христа, а неки од њих отидоше к фарисејима у Јерусалим и казаше им шта учини Исус.

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЗА СТРАСНУ НЕДЕЉУ И ВАСКРС У МАНАСТИРУ ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Празник Благовести у манастиру Петковици

Празник Благовести у манастиру Петковици У манастиру Петковици, на празник Благовести, у петак 7. априла 2023. године, Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Веселин Пурић. На богослужењу су му одговарали игуманија Антонина, настојатељица поменуте монашке обитељи и сестринство манастира, као и окупљени верни народ, након чега је прота Пурић произнео празничну проповед, у којој је присутнима говорио о значају и смислу овог великог празника. Петковицу је, по народном предању, основала удовица Светог Стефана Штиљановића, Света Јелена, желећи да, као смирена монахиња, ту проведе јесен свога живота. На запису, делимично сачуваном на западном зиду храма, може се прочитати да је ово здање живописано захваљујући игуману Акакију, 1588. године, истовремено са изградњом најстарије манастирске трпезарије. У турским пореским пописима помиње се 1566–1569, 1578. и 1595. године. Прву велику обнову Петковице покренуо је патријарх Арсеније III, а овај подухват био је успешно завршен до почетка 18. века, када је фрушкогорски митрополит Стефан (Метохијац) осветио Часну трпезу.

Благовести у манастиру Крушедолу

Благовести у манастиру Крушедолу На празник Благовести, 7. априла текуће године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије скужио је Свету архијерејску Литургију у Благовештењском храму манастира Крушедола. Господину Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, јеромонах Кипријан, сабрат монашке обитељи манастира Крушедола и епархијски ђакон Горан Власац. Богослужење су својим складним појањем улепшали карловачки богослови, као и ученици основне школе из Инђије. Након евхаристијског славља, освећењем и сечењем колача, као и пригодном архипастирском беседом, молитвено је обележена и слава манастирског храма, а потом је, за служеће свештенство и монаштво, настојатељ крушедолски, архимандрит Сава (Јованчевић) приредио трпезу љубави.   Манастир Крушедол подигао је Свети митрополит Максим, бивши деспот Ђорђе Бранковић, заједно са својом мајком Ангелином, негде између 1509. и 1516. године, уз значајну новчану помоћ влашког војводе Јована Њагоја Басарабе. Иако је крушедолски храм посвећен Благовештењу Пресвете Богородице, слава ове светиње заправо је празник Свете Мајке Ангелине, ктиторке оближње женске монашке заједнице, са црквом посвећеном Сретењу Господњем, која ће се касније развити у данашње село Крушедол. Као монахиња из Велике Ремете, она је писала московском великом кнезу Василију Ивановичу, молећи га за материјалну помоћ око подизања манастира, који је првобитно требало да буде посвећен Светом Јовану Златоустом. Замонашена владарева удовица намеравала је да ту смести мошти Светих деспота Стефана и Јована, које је иноверни господар Иваниш Бериславић уклонио из купиновачког придворног храма Светог апостола Луке.    

Четрдесет и пет година архијерејске хиротоније Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија (Вадића) (1978-2023)

Четрдесет и пет година архијерејске хиротоније Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија (Вадића) (1978-2023) Седамдесетљетни Старац. Неуморни виноградар на Њиви Господњој. Напустивши родитељски дом, напустио је и вољу своју и предао се несхватљивом Суду Божијем. Та Промисао га је водила до двора манастира Гомирја. Ту се сусрео и у своме срцу сачувао лик блажене успомене епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића), али и игумана гомирског кир Мирона. Причајући о своме животу, Старац епископ, се радо присјећао својих првих монашки дана и свога сапутника и брата саслужитеља, Епископа Јефрема. Као млади монах, владика је тада долазио из духовне оазе, манастира Крке, у свој родни Челинац, у своју родну кућу. Не могавши поднијети свјетске маштарије, присјећао се Старац у разговору са нама богословцима у Сремским Карловцима, свога разговора са временитом мајком, говорећи: „Мајко, идем ја своме брату Јефрему у Липље, да у љубави и миру славимо Бога.“ И тако оставши свега два до три дана у родитељском дому, хитао је у загрљај своме брату Јефрему. И онда опет, с братском љубављу остављајући брата и оца Јефрема, враћао се приморју и своме манастиру Крки. Као дијете рано изгубивши оца, задобио је вјечног сапутника оца и брата, данас епископа бањалучког Јефрема. Његови ђаци из богословског училишта у манастиру Крки, радо га се сјећају као врлинског монаха, младог и хитрог да испуни свако послушање и да се сваком ђаку нађе у помоћи. Заиста су ти монаси манастира Крке били духовни горостаси свога времена. Као такав примјер послушног монаха и трудбеника, повиновао се вољи свога епископа и отишао у Румунију на школовање. Објединивши у себи молитву, послушност и знање, рукоположен је за јеромонаха и послат у Енглеску, у Оксфорд, да би и тамо стекао знање и нешто ново искусио. Онда, опет из своје монашке скромности, какви су и били монаси манастира Крке, одлази у далеку Аустралију, да би тамо нашем народу био и отац и мајка, да би им био архипастир и миритељ. Млади епископ Василије носио је бреме свога народа тамо. Гдје су њихове руке онемоћале, он их је подизао и бодрио, као истински пастир стада Христова. Често смо ми млади богословци, радознали и жељни старачке мудрости, Старца епископа питали какво је било онда стање са нашим народом тамо. Старац епископ са очинском тугом присјећајући се, дрхтавим гласом нам је говорио да му је најтеже било што је охладњела љубав за службу. Присјећао се, каже Старац, да када је дошао у Аустралију често је сам вршио богослужење. Онда би шапутао више као за себе: „Том вјером сам се надао за братољубље“. „Крајишник“ се обрео у питомом Срему. Сјео је на престо карловачких патријараха и митрополита; на престо Светога мученика патријарха Лукијана Богдановића, митрополита Стевана Стратимировића, Мојсија Путника, чувених Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића и многих других митрополта и патријараха. Већ 37 година неуморно обрађује виноград Сремске епископије. Обнавља манастире Свете Фрушке Горе, подиже и обнавља храмове и парохијске домове. Подиже „младе винове лозе“ које ће убудуће заједно с Његовим благословом и с Њим учити повјерену паству шта значи „уђи у радост Господа свога“. Оно што је задивило нас младе богословце је вјера и жртва Старчева. Тај Старац епископ је свакодневно, и болестан, и уморан, улазио с нама богословима у наш храм Светог оца Николаја на богослужење. И у Часном посту, у тим старачким годинама, био присутан на сваком богослужењу, и нарочито нама младима давао примјер како треба да похитамо Часном посту. Старац епископ је из свог монашког смирења и молитвеног искуства на канону Светог Андреја Критскога стизао да уради сваки земни поклон, нас задивљујући, а себе унизујући. Велико и благословено дјело нашега Старца епископа је било да, на 300. годишњицу спаљиваља моштију Свете Ангелине и осталих Светих Бранковића (1716–2016), рука Свете мајке наше Ангелине благослови цијели Срем, од храма до храма, од манастира до манастира, сам корачајући и носећи Њену Свету руку, благосиљајући сваку душу. Сремски Карловци, поред тога што су извор духовности, они су и мјесто са највише музеја. Као такво мјесто били су често посјећени. Међутим, налазио би се и понеки немоћни просјак на тргу  Бранка Радичевића не би ли добио коју милостињу од неког пролазника. Као богослови упамтили смо нашега владику како излазећи из храма даје нешто новца таквим немоћнима, нарочито дјеци. Давао је тако скривено, да нико не би видео, да његова милостиња не би наишла на похвалу од људи. Такав је био и јесте наш Старац епископ. Својим свештеницима је упућивао једну, за нас веома драгоцјену поруку која гласи: Немојте чекати да верници долазе код вас, него изађите из својих порти и потражите своје стадо. Такав је наш Старац епископ Василије, коме упућујемо благодарност за све оно што нас је научио својом благошћу и молитвеношћу.  Нашем епископу старцу Василију желимо благословен и дуг живот. На многе и благе године, Старче.   Јеромонах Никанор Божић

Добротворна акција Архијерејског намесништва румског

Добротворна акција Архијерејског намесништва румског ДФСПЦ ЧОВЕКОЉУБЉЕ, канцеларија у Руми, у сарадњи са донаторима, наставља своје активности на развоју пројеката помоћи онима који су у нужди. Овом приликом, преко 1.800 килограма поврћа и воћа уручено је потребитим породицама. У делокруг рада ове канцеларије спадају и едукације, курсеви и пружање друге врсте помоћи. Стотине корисника услуга поменуте установе очекују помоћ коју континуирано и свакодневно обављају њени вредни делатељи. Програм помоћи у кући, „геронтодомаћица“, од великог је значаја за старије становништво Руме, али и околних села у којима се спроводе ове активности, у сарадњи са Добротворним фондом „Сандра Б. Премроу“ Црквене општине Рума.