Света Литургија Пређеосвећених Дарова у храму Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима

Света Литургија Пређеосвећених Дарова у храму Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима У петак четврте седмице Васкршњег поста, 24. марта 2023, на дан Светог Софронија, патријарха јерусалимског, Његово Преосвештенство Епископ сремски Гoсподин Василије служио је Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Ваведења Пресвете Богородице у Голубинцима. На почетку богослужења Преосвећени Владика је осветио обновљен храм, а током Евхаристијске свечаности, свештеници и вероучитељи Архијерејског намесништва старопазовачког приступили су Светим тајнама Исповести и Причешћа, а по архипастирском благослову, овом приликом за исповедника је одређен протојереј-ставрофор Ђорђе Воларевић, умировљени парох шидски из Архијерејског намесништва шидског. По окончању богослужења, Његово Преосвештенство је свим члановима голубиначке парохијске заједнице честитао на успешном подвигу обнове њихове богомоље, позвавши их на покајање и преумљење, како би истински поделили радост Свете Цркве због наступајуће прославе Васкрсења Господњег. Због чињенице да се, управо 24. марта, навршило пуних 24 године од почетка бомбардовања Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине од стране НАТО савеза, у наставку молитвеног сабрања, одслужен је и парастос свим жртвама, које су изгубиле животе за време ове несретне војне интервенције. Трудом и љубављу јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког и чланова Управног одбора Црквене општине, приређена је трпеза љубави за свештенство и верни народ. Током посног обеда, читан је текст о Литургији Пређеосвећених Дарова, аутора проф. др Ненада Милошевића, а након тога су Преосвећени Владика и исповедник, протојереј-ставрофор Ђорђе Воларевић, окупљенима беседили о покајном карактеру великопосних богослужења, као и о спасоносној потреби хришћана да се, уздржањем од греха, подстицањем врлине и покајањем за ранија посрнућа, духовно припреме за највећи празник наше Свете Цркве – Васкрс.  

ДОЧЕК АРХИЈЕРЕЈА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ

ОСВРТ ДОЧЕК АРХИЈЕРЕЈА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ У Карловачкој патријаршији строго је вођено рачуна о видљивом прослављању Цркве и њеном одевању у красоту, не само због личне естетике господствених предстојатеља Митрополије, већ и због узвишене верске симболике, по којој је храм Божији доживљаван као „делић Неба на земљи“, „као предокушај Царства Небеског“. Зато је било веома важно да су златоткане одежде свештеника у одговарајућој боји, да су њихови ритуални покрети, понављани у свакој служби, достојанствени и грациозни, али и да појање хора, представљајући непрестано анђеоско величање Бога, буде херувимски беспрекорно. Највиша пажња је поклањана и најситнијим детаљима, који су, у савршеној хармонији, употпуњавали живу слику неизрецивих лепота Рајског насеља. Да би се додатно илустровале тежње тадашње јерархије да верницима, бар за тренутак, приближе трансцендентне лепоте небеског прослављања Бога Сведржитеља, довољан је само мали део из дугачког прописа дугогодишњег карловачког архиђакона, а потоњег владике, Светог Иринеја Ћирића (1884–1955), који је регулисао служење Свете архијерејске Литургије у свом Саборном храму. Реч је о сложеном начину на који је је архијереј долазио у храм, пред сам почетак службе. Неколико минута пре трећег звона, након што су свештеници обавили проскомидију и чтеци поставили орлић за архијереја испред царских двери, према Владичанском двору из храма би се упутила тиха поворка. Најпре су кретали свећоносци и рипидоносци, предвођени крстоносцем. Стигавши пред двор, поређали би се на тај начин, да најближе вратима кроз која ће изаћи епископ, стоје „велике рипиде, испред њих средње, па редом до малих чирака, а пред свима крстоносац“. За њима су у паровима ишли чтеци, тако да су најстарији ишли у зачељу реда, носећи трикириј и дикириј, док су испред полако ходали жезлоносац и књигоносац. Они су улазили у Владичански двор, право у свечану дворану, где би уредно стали пред вратима епископовог кабинета. Пред иста врата долазили су и ђакони, са кадионицама. Када би владика излазио из свог кабинета, сви присутни су се клањали, потом би му приступали жезлоносац и чтеци, док би га ђакони окадили. Жезлоносац је епископу, кроз облаке тамјана, пружао жезал да на њега стави бројанице, један чтец би са његових леђа подизао панакамилавку, а други намештао мандију, дугачку и широку одежду, пурпурне боје, коју први, спустивши панакамилавку закопчава спреда. Оба чтеца би, потом, пребацила „доњи, закопчани део мандије, који виси од остраг, преко главе напред“, а жезлоносац би, предавши жезал, узимао њене скуте. Поред жезлоносца који придржава скуте, стајала би два чтеца са дикиријем и трикиријем, а испред владике ишли би остали у паровима, све до места у дворани где ђакони чекају и затим би стајали испред њих. Чим би се епископ појавио на вратима двора, чтеци би почели да поје тропар цркве, „удешавајући тако да га сврше управо пред уласком у храм“, док би га ђакони још једном окадили. Поворка предвођена крстоносцем, свећоносцима и рипидоносцима, за којима иду чтеци, ђакони и сам епископ, иза кога су скрушено наступали жезлоносац и два чтеца, упутила би се у катедрални храм светог великомученика Георгија. На излазним вратима, поворку би дочекало свештенство, поређано тако да се са обе стране врата налазе двојица, по чину најмлађих, а остали би стајали до њих, формирајући два симетрична реда, између којих је био слободан пролаз. На уласку у цркву, ђакони би још једном окадили владику и потом би, између два реда свештеника, улазили крстоноша, свећоносци, рипидоносци и ђакони, одмах за њима двојица најмлађих презвитера, а остало свештенство, редом по старешинству. Сви они улазили су у олтар на јужна и севeрна врата, обилазећи амвон са леве и десне стране, где су свештеници заузимали своја места око Часне трпезе, изузев ђакона који су остајали поред царских двери, ослобађајући централно место у том реду и пазећи да приликом његовог формирања епископу „при кретању лево и десно не сметају иконе за целивање“. Архијереј је улазио у храм Божији сам, прелазио преко амвона и стајао на постављени орлић пред царским дверима. Чтеци са дикиријем и трикиријем стајали су на крајеве реда ђакона, док је жезлоносац остајао иза епикопа, држећи дугачке скуте његове одежде. Од тог тренутка архијерејска литургија је могла да почне. Један од последњих архијереја који је служио на овај начин, био је управо некадашњи дворски архиђакон патријарха Лукијана Богдановића (1867–1913), епископ бачки Иринеј Ћирић, који је иза себе оставио и детаљне, прецизне белешке о старинским обредима Карловачке митрополије. Може се рећи да је црквено благољепије достигло свој врхунац управо под Светим владиком Иринејем, који је традиције са двора српског патријарха, обогатио праксом литургичких узора из царске Русије. Није нимало зачуђујуће што се сва жудња за репрезентативношћу огледа у деловању баш овог јерарха, који је као јерођакон, 14. марта 1909. године, у Доњој цркви одржао необичну проповед у складним стиховима: „… Оног дана кад сам у свом манастиру У храму пред олтар неодевен стао, Да се посветим посту, тишини и миру, Кад сам младости се своје одрекао, Кад сам стајао, дакле пред новим животом, Обукоше тад ми црне ризе нове, Па у руке мени предадоше потом Као мач духовни бројанице ове…“

Света Литургија у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици

Света Литургија у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици У среду Четврте седмице Васкршњег поста, 22. марта 2023, на дан Светих мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ сремски Гoсподин Василије служио је Свету Литургију пређеосвећених дарова у Саборном храму Светог великомученика Димитрија у Сремској Митровици. Том приликом, свештеници и вероучитељи православног Архијерејског намесништва сремскомитровачког приступили су Светим тајнама Исповести и Причешћа, а по благослову Преосвећеног Владике, овом приликом за исповедника је био одређен протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох из Епархије осјечко-пољске. По окончању богослужења, Његово Преосвештенство се пригодном беседом обратио присутним свештеницима и окупљеном верном народу, упутивши сваком појединачно архипастирски и очински позив на истинско покајање и преумљење, потребно за задобијање Царства Небеског. У наставку молитвеног сабрања, приређена је трпеза љубави за свештенство и верни народ, трудом и залагањем архијерејског намесника сремскомитровачког, протојереја-ставрофора Саве Раките. По благослову Његовог Преосвештенства, свештеници срмескомитровачког намесништва поучени су речју о Литургији пређеосвећених дарова, аутора проф. др Ненада Милошевића.  

Освећење крста и подизање куполе у Новој Пазови

ОСВЕЋЕЊЕ КРСТА И ПОДИЗАЊЕ КУПОЛЕ У НОВОЈ ПАЗОВИ На дан Светога Теофилакта Исповедника, епископа никомидијског, 21. марта, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, уз присуство бројног свештенства и верног народа, обавио је чин освећења Часног крста у храму Светог архиђакона и првомученика Стефана у Новој Пазови. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј Страхиња Голијан, архијерејски намесник земунски, протојереј Слободан Вујасиновић, архијерејски намесник сремскокарловачки и ђакон Милован Дерета, секретар Епархијског управног одбора Српске православне Епархије сремске. Овом приликом, на храм је подигнута и монументална купола са освећеним крстом. У пригодној беседи, између осталог, Његово Пресовештенство је присутнима упутио јеванђелске речи да је свако позван да носи свој крст, смирено и без роптања и тако следи Распетог и Васкрслог Господа. Домаћин молитвеног сабрања био је протојереј-ставрофор Зоран Јовић, архијерејски намесник старопазовачки, који је након богослужења уприличио трпезу љубави.

Света архијерејска Литургија у Старим Бановцима

Света архијерејска Литургија у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Старим Бановцима У Крстопоклону недељу, 19. марта, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Старим Бановцима. У току евхаристијског славља, Преосвећени Владика је у чин ђакона рукоположио теолога Јеремију Дегенека из Сремске Каменице. Након уприличене трпезе љубави, Његово Преосвештенство је обишао храм Свете мајке Ангелине, који се гради у насељу Каблар. У суботу треће недеље Великога поста, од давних времена, на средину храма се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: ” Распни Га, распни Га!”. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас. Александар Шмеман, Тајне празника  

Света архијерејска Литургија у манастиру Велика Ремета

Света архијерејска Литургија у манастиру Велика Ремета У другу недељу Васкршњег поста, у част Светог Григорија Паламе, у манастиру Великој Ремети одржан је традиционални црквено-народни Сабор. Ово свечано заједничарење започето је монашењем оца Мојсија, на бденију претходне вечери и настављено је у недељу, 12. марта 2023. године, радосним учествовањем на Светој архијерејској Литургији. Дочек Преосвећене Господе, Епископа сремског Василија и бихаћко-петровачког Сергија, испред манастира Светог Димитрија био је нарочито торжествен. Том приликом, српски архипастири су на дар монашкој обитељи донели мошти Светих мученика бихаћко-петровачких, са надом да ће њихово молитвено заступништво донети спасење и исцељење душе и тела свим хришћанима који их буду са вером походили. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Господин Епископ Сергије, уз саслужење игумана манастира Трескавица, високопреподобног архимандрита Варнаве, протојереја–ставрофора Бранислава Поповића, протојереја–ставрофора др Драгомира Санда, протојереја–ставрофора Маринка Радмила, протојереја Николе Деспота, пароха старопазовачког, протојереја Петра Божића, пароха инђијског, протојереја Душана Вишекруне, старешине Саборног храма у Руми, протојереја Слободана Вујасиновића, архијерејског намесника и пароха сремскокарловачког и епархијског ђакона Горана Власца. Химничности и црквеном благољепију евхаристијског сабрања нарочито су допринели појци Јован Стругар, Милан Димковић и Сава Мијаиловић, ученици Карловачке богословије Светог Арсенија, заједно са својим професором Јованом Стојановићем. У току Свете Литургије верницима се обратио Епископ бихаћко–петровачки, док је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије своју беседу о значају светих моштију за православне хришћане, надахнуто изговорио по сечењу колача и освећењу кољива. Као и сваке године, од како је велика фрушкогорска светиња обновљена, кумови молитвеног славља из велике новопазовачке породице Милановић традиционално су приредили богату и посну трпезу љубави. Сабор је завршен уз завичајне песме, које су отпевали изванредни појци архимандрит Варнава и протојереј Слободан Вујасиновић, као и деветогодишња девојчица Марија Ђуровић.    

Свештеничка исповест архијерејског намесништва шидског

Свештеничка исповест архијерејског намесништва шидског У среду треће седмице Васкршњег поста, 15. марта 2023. лета Господњег, на празник Светог свештеномученика Теодота Киринејског, Његово Преосвештенство Епископ сремски Гoсподин Василије служио је Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Адашевцима. Сведочећи јединство Свете Цркве, свештеници и вероучитељи Православног архијерејског намесништва шидског приступили су Светим тајнама Исповести и Причешћа, а по благослову Преосвећеног Владике, овом приликом за исповедника је био одређен протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, умировљени архијерејски намесник румски. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Јагодић, парох шидски и јереј Дамјан Јеринић, парох бингулски. Лепоти богослужења допринело је појање монахиња, свештеникâ, вероучитеља и богослова из Архијерејског намесништва шидског. Игуманија манастира Свете Петке у Беркасову, високопреподобна мати Анисија са сестринством, као и игуман манастира Светих Архангела у Привиној Глави, високопреподобни јеромонах Макарије, учествујући у богослужењу торжественим појањем и читањем Псалама, увеличали су овај свечани догађај. Сабран око свог Архипастира, Светој Литургији је присуствовао и велики број верног народа, као и ученици Основне школе ,,Вук Караџић“ из Адашеваца, са учитељима и наставницима, који су такође приступили Светим тајнама Исповести и Причешћа. По окончању свете службе, Његово Преосвештенство се пригодном беседом обратио присутним свештеницима и верном народу, поучивши их својом архипастирском речју о значају и смислу Литургије Пређеосвећених Дарова, том изузетном и дивном богослужењу, које се служи искључиво током Часног поста.У наставку је у свечаној сали приређена трпеза љубави за свештенство и верни народ, љубављу и залагањем Архијерејског намесника шидског, протојереја-ставрофора Радомира Мишића и јереја Лазара Павића, надлежног пароха у Адашевцима и домаћина данашњег сабрања. Отац Лазар захвалио се Преосвећеном владици, братији свештеницима, вероучитељима и свим сабраним верницима што је у адашевачкој парохији извршена ова духовна смотра. По благослову Његовог Преосвештенства, свима присутнима обратио се и прота Бранислав, данашњи исповедник свештенства, а пригодан текст о Литургији Пређеосвећених Дарова прочитао је јереј Мирослав Торбица, парох у Јамени, на општу поуку и утврђење у вери присутног верног народа.

Moнaшење у манастиру Велика Ремета

монашење у манастиру велика ремета У навечерје празника Светог Григорија Паламе, у суботу, 11. марта 2023. године, у манастиру Велика Ремета замонашен је искушеник Срећко Живић. Чин монашења, за време бденија у манастирском храму Светог великомученика Димитрија, обавио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије. После монашења одслужено је јутрење, а затим је приређена трпеза љубави за велики број присутног народа. Његово Преосвештенство је новом житељу монашке обитељи на Светој Фрушкој гори доделио име Мојсије, по великом етиопском подвижнику, молитвенику и аскети, Светом Мојсију Муринском, чији се спомен прославља 28. августа, по јулијанском календару. Свети Мојсије Мурински (330–405, такође познат и као Мојсије Црни, Мојсије Разбојник, Мојсије Етиопљанин, Мојсије Јаки) био је хришћански монах, који је живио у Египту, у четвртом веку. Према предању, по сталешкој припадности и карактерним одликама, био је роб велике физичке снаге и тешке и сурове нарави, који се, након што га је његов господар отерао, придружио разбојничкој дружини у долини реке Нил и на крају постао њен вођа. Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије је проливао крв и чинио многе грехе, безакоња и насиља, тако да, по речима Светог Јустина Поповића, „постаде чувен по свирепости својој и страшан свима“. Међутим, једног дана велики грешник Мојсије раскаја се за своја зла дела, а затим остави разбојничку дружину и повуче се у пустињски манастир, где је добровољно узео на себе завет безусловне послушности. Годинама се кајао за раније почињене грехе, проливао je сузе и ревносно вршећи сва послушања и послове, он заиста постаде изврстан монах. Затим је, после неког времена, отишао у отшелничку келију и живео усамљеничким животом, „очишћујући своја ранија безакоња“. По пријему свештеничког чина преподобни Мојсије се подвизавао још петнаест година, све док није навршио седамдесет пет година од рођења. Имао је седамдесет пет ученика, и скончао је мученички, након што су варварски разбојници напали његов манастир, 405. године. Страдао је зато што је, са седморицом монаха, одлучно одбио да напусти своју монашку обитељ, уз речи: Ја већ много година очекујем дан када ће се испунити на мени реч Владатеља мог, Господа Христа, који је рекао: Сви који се маше ножа, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). 

Духовно вече

духовно вече:гост игуман манастира тумане архимандрит димитрије

УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ

ЕПРИСКОП СРЕМСКИ Г. ВАСИЛИЈЕ: УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.          (Јез. 37; 3–6, 12) Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих, него Бог живих. (Мт. 22, 32) Кроз историју, на веома креативне начине, људски род се вековима довијао како да рационализује, митологизује или пак да спретним филозофским доскочицама умири инстинктивне страхове и анестезира разумне стрепње пред чињеницом да је свако живо биће, од момента свог зачећа, кренуло путем који једино и неизбежно води ка самртничком ропцу. Различите културе и религијске традиције су читавом лепезом датих објашњења покушавале да одреде свој приступ овом феномену, не само у смислу сопственог страха од непознатог искуства, већ и како би се свака индивидуа одредила и према неумитном губитку особа за које је у животу била везана, на првом месту, чврстим нитима љубави и поштовања. Зато су осмишљавани суштински веома слични обреди, легенде и споменици, којима би преминули члан друштвене заједнице и након свог биолошког исчезнућа, и даље заузимао видљиво место у окружењу ком је припадао. И у том смислу, Христос Спаситељ је је извео праву револуцију људске свести, прескочивши све митолошке сенке људског сагледавања неизвесне реалности и гарантоване пролазности човека и његовог нестанка са лица земље. Христос је, кроз Цркву, пре два миленијума бескрајној васељени наших идеја смело понудио потпуно нови, аутентични доживљај човека створеног за вечност од стране Бога Аврамовог и Мојсијевог, који је Љубав и у коме су сви живи. Оквири разумевања времена и вечности су се померили, јер их је својом безграничном љубављу преиспунио Бог и заувек срушио преворнице – довратке смрти који су раздвајали Бога и човека.   Пре тога, у старозаветној и јеврејској религијској пракси, смрт је сматрана за неприродни феномен који унижава човека и перципирана је као заслужена последица Адамовог пада и као коначна плата за грех, након које крећу процеси разградње органских материја који га чине нечистим, враћајући га у прах и земљу од које га је и извајала стваралачка рука Господња. Највећу потврду ништавности смрти као неког стравичног и неизбежног краја постојања, као што смо већ рекли, дао нам је сам Господ, који је, након ужаса Голготе, устао из гроба, доказавши свој својој творевини да није човека из ништавила призвао на постојање, да би његову душу на крају заточили (врата адска) смрт и непостојање. На тај начин, смрћу је смрт уништио и онима у гробовима живот даровао! Смрт нема више снагу, готово да и не постоји, а упокојени хришћани више нису ужасавајући, нечисти мртваци, као у Старом Завету, већ уснули чланови Цркве, који чекају своје васкрсење и живот будућега века. Из тог новог, значајно другачијег односа према смрти и мртвима, развило се поштовање реликвија упокојених Светих људи, односно њихових земних остатака, у нашем језику познатих као мошти (грчки: Αγια λείψανα), што је изведено из старословенског израза за „моћи“. Саме Свете чланове своје заједнице, Црква је препознавала као одуховљена телесна пребивалишта Божија и осведочене храмове Светог Духа. Још су, за време прогона крвожедних римских цезара, први хришћани схватили да сила Оца Небеског, која би изабране Светитеље надахњивала да трају и истрајавају у врлини и чистоти, на тајанствен начин остаје и у њиховим упокојеним телима, пројављујући предокушај васкрсења и истинску илузију смрти, којој је Господ Исус Христос дао потпуно нови и другачији смисао. Њихове мошти чуване су или у облику целокупног тела, или његових делова па чак и честица. Мошти су раздељиване по богомољама, због могућности да их што већи број верника види, додирне и целива. Постављане су у Часне трпезе и антиминсе – са жељом да сведоче јединство Неба и земље у Цркви јер је она сама Тело Христово, а онда и због тога што оне штите и дају снагу онима који су на трагу вечности на путу ка Царству. Свете мошти су нарочито биле поштоване у нашем народу, још од времена када је Свети Сава измирио своју браћу над земним остацима, моштима њиховог родитеља, Светог Симеона Мироточивог. Кроз осам векова постојања Српске цркве, шириле су и штитиле православну веру, без и једне прозборене речи проповедале Јеванђеље убедљивије него најелоквентнији беседници, пружале наду, утеху и исцељење нашим прецима. У збеговима и трагедијама, након губитка средњовековне државе, Срби су уснула тела својих Светих носили у туђину и неизвесност, да их сачувају од турских пустошења, али и како би ове светиње њих штитиле и очувале на њиховом путу у будућност међу народима друге културе и језика. Свакако је православни Срем највезанији за Светородну деспотску династију Бранковића. Мошти Светог Стефана Слепог у храм Светог апостола Луке у сремској престоници Купинику положили су, по сусрету са краљем Матијом Корвином, млади деспот Ђорђе и његова мајка Ангелина, ударајући тако темељ на коме ће се касније развити свест о томе да је народ српски позван на светост јер га и његови највиђенији синови и кћери позивају на то. За верско поштовање које ће бити указивано члановима ове светородне династије ипак је најзаслужнији управо тадашњи деспот Ђорђе Бранковић, кога је касније замонашио игуман манастира Горњак, наденувши му име Максим, 1496. године. Овај будући Светитељ и митрополит сремски спада међу најважније личности Српске цркве, а примивши знатну новчану помоћ од влашког војводе Јована Њагоја Басарабова и руског влaдара Васлија II, изградио је манастир Крушедол, који је користио као архиепископску резиденцију. Остаци моштију Светих Бранковића, спасени од турских пустошења 1716. године, представљају најважнију светињу ове монашке обитељи. Пре тога, њихова нетрулежна тела била су орешена и одевена у најфиније тканине, а монаси су пред њима служили свете службе, читали молебне и молитве и износили верном народу на целивање. Излагана су света тела Светих