Манастир Врдник

Први помен и рана историја

Као и за већину фрушкогорских монашких заједница, ни за манастир Врдник никада није прецизно утврђено време његовог оснивања, иако историчари располажу подацима који сведоче да је постојао и пре турских освајања. „Манастир Светог Јована“, као порески обвезник, спомиње се у дефтерима из 1566–1569, 1578. и 1588–1589. године. О сиромаштву тадашњих монаха говори и чињеница да су се повукли из манастира, након султанове наредбе да благајни исплате 3.000 акчи, а вратили су се тек када је њихов дуг измирио имућни Пеја из Купинова. Овде је, под београдско-сремским митрополитом кир Макаријем, 1589. преписан „Минеј“ јеромонаха Георгија. У белешкама из 1753. и 1764. године може се прочитати да је стари храм, посвећен Светом Јовану Крститељу, саграђен за време управе митрополита сремског Серафима.

Током 17. века, постојање Врдника ретко је помињано. Поред извора из 1627, записано је и да је овде патријарх Арсеније III, 1694. године, намеравао да устоличи Стефана (Метохијца) за сремског архијереја. Ипак, најзначајнији догађај у историји Врдника збио се 1697, када су се овде настанили раванички монаси, доневши у храм Светог Јована кивот са моштима Светог кнеза Лазара и одредивши тако будући назив Врдника као Сремске Раванице. Пристигло братство обогатило је манастирску ризницу донетим драгоценостима и повељама, али и обновило цркву, посветивши је Вазнесењу Господњем, не би ли је што чвршће повезало са Раваницом у Србији. Иконостас је извео зограф Станоје Поповић, 1743, о трошку игумана Стефана (Зорановића), а међу његовим остварењима нарочито се издвајају престоне иконе, које је платио јеромонах Стефан (Зорановић Раваничанин).

Храм и конаци

Манастирски храм, 1753. године, описан је као камено здање, зидано у облику крста и окречено у бело, са сводовима од опеке, кубетом, осам уских прозора и кровом од храстове шиндре. Над припратом цркве тада се уздизао дрвени звоник са три звона. До 1723. године, ктиторством „почтенородног господара“ Ђуре из Врдника, првобитни конаци од дрвета и плетера замењени су здањем од чврсте грађе, док је јужно крило сазидао „племенитородни господар“ Ненад Томић из Футога. До 1759, храм је са три стране био ограђен стамбеним објектима, док су, по наређењу митрополита Павла (Ненадовића), 1759. године подзидани и укусно урађени доксати.

Уважавајући чињеницу да је стари, већ оронули храм био тесан за све бројније ходочаснике који су желели да своје молитве изговоре пред богато изрезбареним, позлаћеним кивотом Светог косовског мученика, „обрст-баумајстер инжењерски“ из Петроварадина, на захтев митрополита Павла, сачинио је нацрт за нову богомољу. Део келија са трпезаријом, коју је осликао Амвросије Јанковић 1776, зидао је карловачки „мауермајстер“ Јоханес, од 1761. до 1764. године. Захваљујући прилогу Новосађанина Давида Рацковића, Јанковић је на западном зиду простране одаје, под сферним сводовима, извео композицију Косовске битке. Уски конак на западној страни подигнут је 1765. године, а трошкове је сносио великодушни шишатовачки архимандрит Викентије (Поповић).

Замисао о новом врдничком храму приписује се митрополиту Мојсију (Путнику), 1785. године. Овај првосвештеник је узор замишљеног здања видео у велелепном храму Рођења Пресвете Богородице у Шишатовцу, због чега је „мауермајстеру“ Кости Змијановићу стављено у задатак да пажљиво измери његове димензије. Митрополит Мојсије је, такође, захтевао да се стара манастирска црква сачува и преуреди у одговарајућу капелу. Грађевинске радове на новој цркви, 1801, започео је мајстор Корнелије из Новог Сада, а завршени су 1811. године, када је тело Светог кнеза Лазара, у присуству митрополита Стефана (Стратимировића), пренето из старе светиње. Црква је подигнута као једнобродно здање, с полукружном олтарском апсидом, малим полигоналним кубетом и високим барокним звоником и украшена је елегантним пиластрима на фасадама. На крају, као превише оштећен и склон паду, срушен је првобитни храм, упркос племенитим жељама просвећеног митрополита Мојсија.

Иконостас храма Вазнесења Господњег извео је Димитрије Аврамовић, од 1851. до 1853, док је дуборезачке послове обавио Марко Вујатовић, 1814. године. Аврамовић је осликао и композиције на зидовима храма (призори Света Три Јерарха, на своду олтарске апсиде, Анђеоских чинова у куполи, Јеванђелиста на пандантифима, Светог Симеона Мироточивог и Светог краља Милутина, над наосом и Светог краља Стефана Дечанског, на западном зиду). Као представник домаћег класицизма, овај уметник одликовао се романтичарским стремљењима, испољеним кроз страствено занимање за српску историју, што је у великој мери исказао и на врдничкој цркви.

Тицанова буна

Управо у време величанствене обнове Врдника, 1807. године, избила је у Срему Тицанова буна. Устанак је покренуо кнез Вогња, Теодор Аврамовић, који је позвао сељаке из Буђановаца, Брестача, Суботишта, Добринаца, Сибача, Петровца, Бешенова и других места, да „одмах сутра пошаљу у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради па да се њихово стање поправи“. Поред тога, запретио је да ће онима који би од сеоског кнеза или свештеника сакрили његове поруке, или шта дојавили „у спахилук“, читаве фамилије „метнути под сабљу“. Тако се, на поседима грофа Пејачевића и кнеза Одескалкија, надахнут подвизима неустрашивог Карађорђа у Србији, разбуктао огорчени покрет против катастрофалног економског положаја и готово свакодневног насиља које су сељани трпели од стране властелинских службеника. С обзиром на чињеницу да се село Вогањ налазило у прегледној и лако доступној равници, побуњеници су, у страху од царске војске, убрзо одлучили да седиште буне пребаце у Врдник. Како су устанички изгреди с временом постајали све смелији и злослутнији, војне власти Хабзбуршке монархије замолиле су митрополита Стефана (Стратимировића) за помоћ. Страхујући од могућег крвопролића, са несагледивим последицама по његову Цркву и народ, митрополит је, већ 7. априла, наложио својим свештеницима да устанике саветују како није мудро изазивати царски гнев у овако опасним и непредвидивим политичким приликама. Уколико побуњеници положе оружје, бечка влада му је обећала да ће се много пажљивије односити према њиховим досадашњим патњама, као и да ће утицати на озлоглашене властелине да им олакшају неиздржив материјални положај. Саставши се у манастиру Врднику са вођама овог покрета, митрополит је успео у својој миротворној мисији. Побуњеници су поверовали његовим речима и без великих казни умолили своје некадашње господаре за опроштај, избегавши тако тешка стадања од царских трупа.

Манастирска ризница

По шематизму из 1910. године, врдничко братство, на челу са игуманом Сергијем (Попићем), поседовало је 1.696 катастарских јутара земље и шуме. У конацима је чувана архива непроцењиве вредности, вођена од 1690. године, као и пребогата библиотека са око 40 рукописних србуља и штампаним књигама из 16, 17, 18. и 19. века. Мата Косовац је манастирску ризницу описао на следећи начин:

„Путир од злата и сребра, пренесен из Раванице у Србији; печат цара Лазара од туча; привилегија цара Лазара за Раваницу из Србије из 1381. године; повеља из 1687. од Јована Шербана, односи се на Раваницу у Србији; привилегија издата Јосифом I г. 1706; конфирмација Марије Терезије 1742. г.; конфирмација цара Леополда 1720. г.; привилегије српском народу а које су издали: Леополд, Јосиф, Карло VI и Марија Терезија, све на латинском језику; хризовуљ царева московских Јована и Петра Алексијевича са великим печатом, издат за Раваницу у Србији; свилени покров за кнеза Лазара, израђен руком монахиње Јефимије од 1389–1399; његов позлаћени пехар са натписом 1389. године; мањи пехар царице Милице; један мач од 1414. године, и прича се да је високог Стевана деспота, сина кнеза Лазара. У манастиру се храни грамата од кнеза Лазара Раваници у Србији, издата са 150 села, с потписом на грамати ’благоверни, христољубиви кнез Лазар приложи манастиру Раваници год. 1381’. Храни се и грамата Арсенија Чарнојевића од Ђурђевих Ступова у Старој Србији год. 1689. Има од сребра сковано обличје Раванице цркве у Србији. Ктиторин ове црквице био је Стеван јеромонах као настојник, мајстор Никола Недељковић од Ћипров… Има старих крстова од 1612. год. и сребрно-позлаћена посуђа, старих Јеванђеља.“

Страдања и обнове

Земљотрес из 1893. нанео је већа оштећења здању, које су претходно обнављали игуман Данило (Петровић), 1839. и архимандрит Емилијан (Бајић), 1885. године. Игуман Данило је 1856. године унајмио Петра Чортановића да преко Јанковићеве композиције наслика своју верзију Косовског боја, али и чланове породице Светог кнеза Лазара. Садашњи изглед, комплекс манастира Врдника попримио је након свеобухватног оправљања, плаћеног из прилога патријарха Георгија (Бранковића).

Војници Независне Државе Хрватске нису срушили манастир Врдник, али су га опљачкали и девастирали. Протеравши тамошње монаштво и архимандрита Лонгина (Томића), у њихове келије уселили су се немачки војници, који су Вазнесењски храм претворили у складиште муниције. Од ослобођења па до 1978, овде се налазила болница за децу ометену у развоју, поред које су становали пензионисани игуман Кесарије (Кољченко), јеромонах Никодим, протосинђел Антоније (Стевановић), јеромонах Дамаскин (Петровић) и игуман Симон (Ђачанин). До 1950. године, настојатељ Врдника био је архимандрит Лонгин (Томић). Управа усељене државне установе оставила је некадашње црквене објекте запуштене и дословно зарасле у коров.

Свеопшта обнова манастира трајала је од 1987. до 1994, када су санирана оштећења од влаге и омалтерисани и офарбани храм и звоник. Постављена је нова кровна конструкција, покривена бибер-црепом. Реконструкција конака започета је након што је Епископ сремски Господин Василије, 1989. године, Врдник прогласио за женски манастир, поставивши монахињу Анастасију (Поповић) за настојатељицу, а протојереја-ставрофора Живка Сувајџића за духовника. Од 1977. до 1994. у манастиру је боравио протојереј-ставрофор Сава Банковић.

Собе које су биле кориштене као болничке просторије преуређене су за потребе увећаног монаштва, а затим су реновирани југоисточно и западно крило конака. Обновљени су кровови на сва три конака, као и фасаде и сва столарија, потом и салон, канцеларије, библиотека, Владичански апартман, кухиња, две трпезарије, келије и ограда око манастирског комплекса. У приземљу југоисточног крила смештена је капела посвећена Спаљивању моштију Светог Саве, коју је, 30. октобра 2005. године, осветио Епископ сремски Господин Василије. Подигнута је и изворска капела Светих Константина и Јелене.

Свете мошти и гробови

У Врднику се чувају делови кључне кости Светог кнеза Лазара и делови моштију Свете мученице Анастасије, које су даровали монаси са Атоса. Овде се налази неколико вредних старина, попут портрета архимандрита Емилијана (Бајића) и патријарха Георгија (Бранковића), који је насликао Теодор Буткевич, 1897. године. Врдничка управа одржава два гробља, ново и старо, на ком леже кости песникиње Милице Стојадиновић Српкиње. У порти почивају архимандрит Емилијан (Бајић), који се упокојио 1896, игуман Сергије (Попић), 1913, протосинђел Антоније (Стевановић), 1976. и игуман Симон (Ђачанин), 1992. године. Приликом последње обнове храма пронађена је још једна неидентификована гробница.