ОСВРТ

Под Омофором вјечности Веома захвално би било срочити коју ријеч о овом јубилеју и о овоме националном благу Сремским Карловцима и њиховим светим здањима, храмовима, школама, музејима, дворовима. Ни један карловачки ђак не смије ишта да пише, а да не започне стиховима карловачког ђака Алексеја Радичевића Бранка: Гледа` твоје големе красоте, пун радости и веље милоте, гледа` тамо, па мисли` назада, како красно бијаше некада. Осети` се српске царевине, српске славе, српске госпоштине; осети` се последњега доба, та краснога на Косову гроба.   Карловчани, а свакако у њих спадају и њихови ђаци, и данас преносе легенду с кољена на кољено, као неку неописиву амајлију, по којој сваки који окуси воде са Четири лава поново ће се вратити овом мјесту. Управо овде се пише још једна у низу историја. Да бисмо говорили о данас, морамо се сетити и оних јуче. Како Карловци да се не сјете великих патријараха Арсенија Црнојевића и Арсенија Јовановића, Павла Ненадовића и Стевана Стратимировића, првог патријарха Рајачића и војводе Стефана Шупљикца. Карловачки друм крије тајну грофа Рагузинског, а одзвањају повици барона Врангела. Како да карловачки вјетар не бруји име учитеља Максима Суворова и Илариона Руварца. Кап крви помјешана са сузом слива се из гроба мученичког патријарха Лукијана Богдановића. Кроз прозор карловачких школа чује се звук Мокрањца и појање Лазара Мирковића. Тешка ријеч одзвања Николајевским храмом оца Јустина Поповића и Германа патријарха. Свети Петар Цетињски и Свети Арсеније Пећки и Свети Нектарије Егински пред Престолом стоје молећи се Свевишњем и за ову башту неописиве красоте. Са Видиковца прати ток Дунава Душко Трифуновић пјесник југословенског рока, док се са Стражилова чују стихови великога Радичевића Бранка Ој Карловци место моје драго ко детенце дошао сам амо.  Не би било довољно ријечи и мјеста да би се само набројале умне главе које су своје гњездо свиле овде, око Четри лава, дуж Дворске баште, у ходницима Карловачке богословије и Гимназије, уз шеталиште покрај хладног Дунава, на улици покрај Капеле мира, у тихом ходу Чератским гробљем или преко покошених и црквених карловачких винограда, тиховањем подно Стражилова, у молитви Николајевској храма, у посјети историји Патријарашког или Рајачића двора, замишљеним шетањем пут Белила. У освит јубилеја 230 година постојања и рада Карловачке богословије, најстарије црквено-просветне установе српског народа радо се сјећамо свих ректора, професора и ђака који су походили ово Светилиште знања. Карловачка богословија била је и јесте стециште свих младих људи жељних знања. У том мјесту младе пчеле налазиле су своју кошницу. Стицале су знање, навике и утврђивале своју личну вјеру. Онда су се разлетиле по целом свијету, по Њиви Господњој и шириле медоточну науку. Дошли смо као странци, стекли смо дом и као породица отишли у свијет да утврдимо друге у Њему. И сада смо сви поново на окупу. Вратили смо се у кошницу. Као карловачки ђак сјећам се свих оних првих корака од нескладног реда за цркву, до необичне тишине прољећних ноћи. Мрског нам звука јутарњег звона, неиспавних очију, несмотрених на молитви, жустрих за трпезом, ладних погледа у клупи, хитрих за одмор, млаких за занимање, ведрих лица за слободне вечерње часе. И тако све у круг пет година по девет мјесеци. Дани дуги, ноћи кратке. Дјете младо дошло, изашао човјек спреман за живот, да ради, проповједа, слабе подиже, млаке уздиже, разочаране обрадује, невеселе насмије, забринуте и у проблемима ободри, тужне и усамљене охрабри. Онда, да служи Литургију, учи и подучава, себе изграђује, друге узвисује. Све и сви заједно да стреме ка Царству.  Две ствари које смо као млађа генерација обновљене Карловачке богословије научили јесу да правда бива на Небу, у рукама Божијим и друга за нас веома корисна и драгоцјена ствар, а коју нам казује један фрушкогорски монах: „Многе мајке рађају докторе, правнике, занатлије. Само посебне мајке рађају свештенике, молитвенике и служитеље Олтара Божијег.“ Карловачка богословије спада у ред једне од најелитнијих образовних установа друштва. То је школа у коју долазе дјеца из свих крајева свијета, из целокупног друштва, имућног или мање имућног, и постају предстојатељи народа. То је елита у пуном смислу те ријечи. Због тога овај јубилеј окупља све људе свих звања и части, а прије свега окупља њене ђаке под Омофор Светога Арсенија. У Карловачкој богословији провели смо најљепше тренутке наших дјетињих живота. Било је веома лијепих тренутака али и оних мање лијепих, али никада лоших и злих. Тек када нас живот научи да сами по свијету ходимо, сјетимо се науке коју нас је ова Институција знања учила и спремала за тај трнови пут. Из свега што смо прошли стазом мудрости карловачких патријараха и митрополита, учитеља и проповједника, остаје само једно Љубав побеђује све. То је она Врлина, врлина коју нас је ова школа научила. Поред свих наших дјетињих бунтовништва и ‘превара’ Карловачка богословија усадила нам је мајчинску љубав, а како Свети владика Николај рече: Мајчинска љубав најсличнија је Божијој љубави, иако тада нисмо били свјесни тога. Често смо се осећали као најстарија дјеца коју родитељи, у очима дјетета, занемаре. У ствари, они нам једнако дају љубав и пажњу градећи од нас људе који ће самостално корачати животном стазом. Последње ријечи које памтимо као дјеца Богословије биле су нашег разредног старјешине, професора појања, који нам је као прави отац рекао: „Сутра када ступите ногом на пут живота и прибројите се стаду презвитера, пазите да увјек можете стати са својим братом за Свети Престо, Служити Литургију, и рећи један другоме Христос је међу нама – Јесте и биће, да се можете руковати и очински цјеливати.“ То је узвишена служба од Бога дарована. Нисмо само дужни то чинити као презвитери, већ као људи овога свијета.  Како друкчије поклонити се овом Бастиону знања и одати хвалу за све године у теби проведене, за сва знања и поподневне шетње Дворском баштом и ноћне ужитке поред хладног Дунава, него стиховима онога који те најбоље опјевати зна, који ти у душу усади вјечно постојање и који ти омофор пјеснички даде, Радичевић Бранка: Тешко му се, тешко раставити, – али шта ће када мора бити! За њи` срце њему младо туче, али нешто на далеко вуче, он не може више одолети, па се вине и у свет полети. И не, нећу да именујем ни једнога

110. ГОДИШЊИЦА ОД САХРАНЕ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА (1908–1913) Светом Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, којом је началствовао ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, као и парастосом у наставку богослужења, 3. новембра, обележена је 110. годишњица трагичне смрти блаженопочившег патријарха српског Лукијана Богдановића. Последњи поглавар самосталне Карловачке митрополије био је патријарх Лукијан Богдановић, рођен у Баји, 10. маја 1867. године и крштен под именом Лазар. Родитељи су му били трговац Александар Богдановић и Милица, кћи свештеника из Кањиже, Александра Летића и сестра од тетке патријарха Георгија Бранковића. У родном месту завршио је основну школу и гимназију, да би се потом уписао у Kарловачку богословију, где је матурирао са врло добрим успехом, 1889. године. Школовање је наставио студирајући право на Митрополитском лицеју у Јегри, где је оба основна испита положио са одличним оценама. По чину мале схиме, 16. јула 1891. године, у Беочину га је замонашио протосинђел Никанор Поповић, настојатељ манастира, који је доцније постао темишварски епископ. Само пет дана касније, рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу. За патријаршијског протођакона произведен је 6. октобра исте године, приликом освећења храма у Сремској Митровици. Поред тога, од тренутка када је понео монашку ризу, па до 1. децембра 1891. године, служио је као конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду. Истовремено, предавао је веронауку у новосадској Краљевској државној гимназији, али и у клостеру, Вишој грађанској, трговачкој и Девојачкој грађанској школи. Почетком децембра, 1891. године, као јерођакон, постављен је за катихету у Српској православној великој гимназији у Сремским Карловцима, где је служио до половине 1894, а предавао је и црквено пјеније и црквено правило у тамошњој Богословији, 1892. године. За архиђакона је произведен у Даљу, на Цвети 1894, док је 1. априла исте године постављен за конзисторијалног бележника Архидијецезалне управе и актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима. На овим дужностима остао је до 10. новембра 1896. године, када је именован за патријаршијског мандатара у удови Епархији будимској. Већ следеће године, 24. јуна, у карловачкој Саборној цркви рукоположен је за презвитера-синђела, да би на дан своје славе, на зимског Светог Николу, био произведен за протосинђела. Настојатељ манастира Беочина са чином архимандрита постао је 31. децембра 1896. године Све набројане хиротесије и хиротоније извршио је патријарх Георгије. Искуство киновијског начина живота, потребно за касније подвиге у „престоничкој пустињи“, стицао је углавном у карловачкој Патријаршији, која је била устројена као монашка заједница и у којој је на крају служио као скевофилакс, односно ризничар. Након што се у Сентандреји, 21. новембра 1896, не саставивши ни годину дана свог владичанства, упокојио епископ Јеремија Мађаревић, протосинђел Лукијан именован је за патријаршијског мандатара удове Епархије будимске, док га, као архимандрита, 16. јануара 1897. године, на предлог краљевске угарске владе, цар Франц Јосиф поставља за администратора. За епископа будимског изабран је 6. децембра 1897. године, а хиротонисали су га патријарх Георгије и епископи горњокарловачки Михаило Грујић и вршачки Гаврило Змејановић. Забележено је да је под Лукијаном Богдановићем „десет пута било више оних који су у православну веру прешли, него што беше отпадника, а никаква јерес осим назаренске ни појавила се није, а и ова броји тек пет душа, које већ давно припадају тој јереси“. Увек је имао слуха за корисне новине, о чему говори и податак да му се и Исидор Бајић обраћао, предлажући му редиговање црквеног појања. Са ретком, за многе изненађујућом, вештином успео је да пробуди ентузијазам својих свештених саслужитеља и сународника и чак покрене праву ренесансу нестајуће Епархије будимске. За неколико година, на издржавање школа у овој дијецези утрошено је око 100.000 круна, док су, на његову иницијативу, многе дотрајале цркве реконструисане. Храм Светог архангела Гаврила у Чобанцу, малом насељу недалеко од Помаза и Сентандреје, обновио је личним средствима. На Сабору сазваном након смрти Георгија Бранковића, кандидат већинске Радикалне странке био је вршачки епископ Гаврило Змејановић и при првом кругу он је изабран за патријарха. Међутим, политички врхови Монархије нису делили радикалске симпатије према овом архијереју па је владар хладно одбио саборску одлуку. Нова седница одржана је 2. (15.) септембра 1908. године и тада је највише гласова добио бачки епископ Митрофан Шевић, који се, међутим, сам захвалио на понуђеном достојанству. Тек на трећем окупљању Сабора, 9. (22.) септембра, за патријарха је изабран епископ Лукијан Богдановић, који убрзо добија и неизоставну царску потврду. У његово време донете су неке од најзначајнијих црквених уредби, основани су нови фондови и решавана многа црквено-школска питања. На пример, до његове управе, делокруг Светог Архијерејског Синода није био до у танчине одређен, тако да се, нарочито у 18. веку, веома често дешавало да Синод решава послове који потпадају под ингеренцију народно-црквених Сабора или, пак, обрнуто. Тек 1911. године, Синод је изгласао „Устројство Светог Архијерејског Синода православне Српске митрополије карловачке“, које је потврдио и цар Франц Јосиф. Поред тога, патријарх Лукијан је још 1909. године основао синодски фонд, у који је, за синодске и црквено-просветне циљеве, прилагао 50.000 круна годишње. Исте године када је установљен делокруг рада Синода, донета је и „Уредба за дворско монашко свештенство у православној Митрополији карловачкој“. У складу са саборском одлуком, у статус придворног могао је бити примљен само академски образован монах, православне вере и српске народности. Управо захваљујући настојањима патријарха Лукијана, Благодјејаније, које је за добре али сиромашне ученике 1798. године основао митрополит Стефан Стратимировић, преуређено је у модеран гимназијски интернат, назван управо по свом оснивачу. На овом месту, око четрдесет гимназијалаца уживало је „бесплатан стан, огрев, осветљење, послугу и храну“. „Уређење и набавку потребних ствари и намештаја“ плаћали су им српски манастири па је гимназијалцима остајало само да набаве одећу коју ће носити. Годишњи прорачун за издржавање Стефанеума износио је око 25.000 круна, а ту своту су покривали: 8.000 круна из Стратимировићевог фонда, око 7.500 круна из централне благајне манастира и патријархов годишњи прилог од 5.000 круна, за побољшање исхране штићеника. Сва дубина његове бриге о вероисповедној просвети видела се приликом укидања српске Учитељске школе у Пакрацу, између осталог и због тога што су овде примани и кандидати из краљевине Србије и кнежевине Црне Горе. Када јој је хрватско-славонско-далматинска влада, крајем јануара 1909. године, одузела право јавности, патријарх се томе најенергичније успротивио. Одмах је

ОЧЕ БЛАГОСЛОВИ МЕ ДА ВИДИМ ГОСПОДА У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио, и ево Ја сам са вама у све дане до свршетка света. Амин. (Мт. 28,19-20). Ове речи које је записао Свети апостол и Јеванђелист Матеј изговорила су најсветија уста, и ово није молба, ни савет, ово је заповест Господња, заповест која ево ни после две хиљаде година није испуњена. Некрштених је и даље много, а и међу крштенима још увек мало чврстоверујућих, дубоковерујућих. Као нека зла слутња надвиле су се над нама Спаситељеве речи: “А Син човечији када дође хоће ли наћи вере?” (Лк. 18,8). Још је Свети Јован Златоусти рекао: “Када бисмо ми били прави Хришћани, у свету не би било нехришћана.” Створивши прве људе, Бог им је заповедио: “Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме.” (Прва Мојс. 1,28). Нама се чини да су се ове речи готово испуниле. Људски род је напунио земљу и у многочему влада њоме. Али то се само тако чини, као што се и у Христово време док је по земљи ходио, књижевницима и фарисејима чинило да формалним придржавањем прописа творе вољу Божју. Али не тако, говорио им је Господ, не тако рекао би и нама данас. Поучавајући своје ученике, како да се понашају. Господ Исус Христос им каже: “Знате, да они који се сматрају владарима народа, господаре њиме, великаши владају над њима, али међу вама да не буде тако, него који хоће међу вама да буде велики-први, нека вам служи.” (Мт. 20,26). Ево правог смисла, ево на шта је Бог мислио када каже владајте њоме. ВЛАДАТИ ЗНАЧИ СЛУЖИТИ! Но ово је тврда беседа. Ко је може слушати? Апостоли, само су апостоли могли слушати тврде беседе а да се не саблазне, само су они били у стању да у њима виде речи вечнога живота, само су они могли да и оне који су се саблазнили, касније врате на прави пут. Али оно што су некада били апостоли, данас су свештеници. О колико је узвишена свештеничка служба, колико је важна, колико је незаменљива, јер не може обичан народ потпуно да разуме речи Божије, без духовног учитеља. Наш благочестиви народ свештеника ословљава са Оче, јер свештеници као и телесни очеви брину о деци својој. Али свештеници су и више од телесних очева, старају се не за смртно тело, већ за бесмртну душу. Свештеници су више и од мајки, јер као што мајка једући тврду храну, претвара је у млеко којим храни своје чедо. Тако и свештеник хранећи се тврдом беседом из уста самога Господа, претвара је у духовно млеко којим храни своју духовну децу. И као што би беба и поред обиља хране, без родитеља остала гладна, тако и поред обиља духовне хране, народ без свештеника остаје гладан. А шта да кажемо за ову најсветију службу, са којом ничег сличног на земљи ни на небу нема, Свету Литургију-Свету Евхаристију, у којој свештеник стојећи на граници светова, узноси Богу дарове: хлеб и вино, да би од Бога примио храну за живот вечни, пречисто тело и часну крв Христову? О како су важни свештеници, колико су потребни. Данас, више него икада постоји изобиље духовне хране која је свима доступна: књиге, телевизија, интернет, али то је често тврда храна, која иако изгледа примамљиво, може да буде погубно. Јер беба када би се само домогла, радо би појела укусну храну која није за њу. Али родитељи знајући колико је то опасно, будно прате на своје дете да се тако нешто не догоди. И колико је душа важнија од тела, толико су духовни родитељи важнији од телесних, колико је вечни живот важнији од пролазног, толико је свештеник важнији од владара, па макар он и целим светом владао. Свештеник који је спасао само једну душу, учинио је више од владара који је освојио цео свет, јер се целим светом не може откупити ни само једна душа. Свештеник није чиновник. Он је проповедник оне ЈЕДИНСТВЕНЕ ИСТИНЕ, која би требало да измени читав свет, говорио је велики Достојевски. Даље нас учи и опомиње Преподобни Силуан Атонски: Када би људи могли да виде у каквој се великој слави налази свештеник-свештенослужитељ када богослужи, они би попадали на земљу од тог виђења, исто као што би и сам свештеник, када би могао да види себе у каквој се небеској слави налази док богослужи, постао би велики подвижник, само да не би нечим ожалостио Духа Светог, Који је у њему. Верујте браћо и сестре, да када би се неком догодило да умире у присуству духовника и да му уздишући каже: “ОЧЕ БЛАГОСЛОВИ МЕ ДА ВИДИМ ГОСПОДА У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ” и духовник му рекао: “Иди чедо и види Господа,” његова молба би по благослову духовника била услишена, јер је Дух Свети и на небу и на земљи исти. Свети Јован Златоусти говори: “Пастирска служба је пуна тешких мука, лишавања и невоља. Али те муке и лишавања дају пастиру највише духовне радости. Пастир који истински врши своју пастирску службу, препорађа своје парохијане за духовни, благодатни живот и они постају учесници вечнога живота. А он пошто је трпећи зло, добар рат ратовао (Друга Тим. 5,5-7), на завршетку своје службе, смело и радосно поћи ће с’ надом да ће последњега дана стати с’ десне стране Судије са својом духовном децом (Јевр.Друга,13) и примити од Пастиреначалника венац који неће увенути (Прва Петр.5,4). Тога ради и спасења појединачног и заједничког ради, сви ми свештенослужитељи и сви верујући, крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, сабрани у Светотројичном Богу, јачајмо у вери, молећи се непрестано, као што су се апостоли молили: “Господе, додај нам, дометни нам вере” (Лк.17,5), или као што се молио онај несрећни отац тешко болесног сина: “Верујем Господе, помози моме неверју” (Мк.9,24). Молимо се усрдно Васкрслом и Васкрситељу-Господару од жетве, да изводи ревносне посланике на жетву своју, да би се духовно млеко точило у изобиљу и напајало све људе до свих крајева света, јер је то блага воља Божија, да се сви људи спасу и дођу до познања Истине. Амин. Протојереј

ВАСКРС У ЕТИОПИЈИ И ЕТИОПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „Фасика“ је амхарска реч за Васкрс и односи се на најзначајнији празник хришћанских, коптских Етиопљана. Овај благдан, као и традиционални фестивал који прославља голготску жртву, смрт и васкрсење Господа Исуса Христа, сматрају се за убедљиво временски најдуже и најпомпезније свечаности у Етиопској православној цркви. Етиопија или Федерална Демократска Република Етиопија, представља највећу земљу на Рогу Африке, између Еритреје, Џибутија, Сомалије, Кеније и Судана. Има површину од 1.100.000 квадратних километара, а по попису из 2022. године, ту се налази 113.5 милиона становника, што је чини тринаестом земљом на свету по величини популације. Престоница и највећи град ове државе, Адис Абеба, дословно лежи на граници афричке и сомалске тектонске плоче. Етиопска православна црква представља доминантну религијску институцију у некадашњој древној хришћанској царевини и заправо је део Коптске египатске цркве (која се још само у литургичкој пракси служи коптским, а иначе користи арапски језик). Због преживелих јеврејских традиција, а делимично и због исламског утицаја, чланови коптске заједнице спадају међу малобројне хришћане који примењују обред обрезања и уздржавање од свињетине. Патријарх ове хетеродоксне Цркве резидира у Каиру и испод себа има монофизитске епископе у Египту, Нубији и Јерусалиму, а потчињен му је и поглавица некадашње Абисинске, односно Етиопске православне цркве. Абуна, како се титулише поменути предстојатељ Етиопске православне цркве, од 13. века, долази из Каира, посвећен и изабран од стране коптског патријарха и представља јединог архијереја у земљи, чија се древна резиденција налази у Гондару, некадашњој престоници Абисинског царства којим су владали враховни краљеви или „негуси“. Етиопски хришћани у још израженијој мери него египатски Копти негују јудејске религијске традиције и поред обрезања и табуизирања свињетине, задржали су постојање светиње над светињама у својим храмовима, читав јеврејски обред чишћења и храњења, светковање суботе па чак и полигамију, која је преживела све до половине 19. века, када је потиснута због језуитских и англиканских утицаја. Етиопски канон Библије, због чињенице да је апсорбовао и многе апокрифе, садржи чак 81 књигу. Христолошки, ова Црква исповеда монофизитског учење о једној, божанској природи Господа Исуса Христа, иначе одбаченој на Четвртом Васељенском Сабору, сазваном у Халкедону у Малој Азији, 451. године. Међу етиопским свештенством, а нарочито међу обичним људима, Васкрс се слави веома свечано, уз игру, песму и обилну трпезу, чиме се прекида изузетно строг, покајнички пост, који траје 55 дана и назива се Hudade или Abye Tsome. Копти се, током поста, у потпуности уздржавају од меса и било каквих животињских производа и у складу са древним обичајем, једу искључиво поврће, воће, житарице и друго биље. Њихов покајнички предваскршњи режим исхране је толико строг да се у неким деловима Етиопије, хришћани уздржавају и од узимања рибљег меса. Први оброк у току дана служи се после 15 часова, изузев суботом и недељом, када се обедује после Свете Литургије.         Како се приближава Васкршња недеља, Етиопљани све строжије и интензивније посте, док покајна богослужења постају све дужа и сложенија, да би на Велику суботу, верни народ, окупљен у храму, метанисао пред олтаром, буквално до самих граница физичке издржљивости. Монофизитски Етиопљани у вече Велике суботе служе Бдење, које карактеришу озбиљност и осећање најдубље туге, док васкршње јутро дочекују уз дословну експлозију живахне музике и екстатичног плесања. У поноћ између Великог Петка и Велике Суботе, на готово ритуалан, симболичан начин убија се пиле, а на сам Васкрс, у три ујутру, верници се из храмова враћају својим домовима, где прекидају најстрожи пост, заједно са члановима својих породица. Типичну празничну трпезу, уз печење, сачињавају pan d’oro (нешто слично ускршњем колачу) и погача са медом и млеком, док се церемонијално испијање кафе приређује око подне. За време васкршњих празника, у вечерњим часовима, припадници Етиопске православне цркве, заједно са својим укућанима, радо пију медовачу, односно традиционално алкохолно пиће које се добија фермантацијом меда и које се назива „теј“. Ипак, слично српским народним обичајима у исхрани, главни празнични оброк и у Етиопији представља печење. У зору Велике суботе убија се овца, која ће служити као оброк вернима, исцрпљеним дугим црквеним службама и литургијама. Ова овца асоцира на старозаветно испитивање Аврамове вере, од кога је Господ Бог тражио да на жртву принесе свог сина Исака. Када је покорни праотац Аврам пристао да на олтару убије свог сина, Бог му је послао јагње, поштедевши га првобитно захтеване, најстрашније и најболније жртве, што се и у нашој Светој Цркви тумачи као симбол и пророчанство Христовог распећа, кога је жртвовао управо Његов Свемоћни Отац, због безусловне љубави према својој палој творевини. Можда најизраженију карактеристику етиопских богослужења представљају ритуални плесови свештеника и верног народа. Обредни плесови су нарочито упадљиви за време великих празника, као што су Васкрс или Богојављење, на амхарском Timkat, када се свештеници ритмично покрећу, штићени свиленим или брокатним сунцобранима и праћени мелодијом музичких инструмената, за које се претпоставља да су египатског порекла. Корене поменуте традиције, припадници ове Цркве проналазе у Старом завету, у причи о цару Давиду који је, у свом граду, из осећања смирености и захвалности, из све снаге играо и скакао пред Господом и ковчегом Његовим.      

Четрдесет и пет година архијерејске хиротоније Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија (Вадића) (1978-2023) Седамдесетљетни Старац. Неуморни виноградар на Њиви Господњој. Напустивши родитељски дом, напустио је и вољу своју и предао се несхватљивом Суду Божијем. Та Промисао га је водила до двора манастира Гомирја. Ту се сусрео и у своме срцу сачувао лик блажене успомене епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића), али и игумана гомирског кир Мирона. Причајући о своме животу, Старац епископ, се радо присјећао својих првих монашки дана и свога сапутника и брата саслужитеља, Епископа Јефрема. Као млади монах, владика је тада долазио из духовне оазе, манастира Крке, у свој родни Челинац, у своју родну кућу. Не могавши поднијети свјетске маштарије, присјећао се Старац у разговору са нама богословцима у Сремским Карловцима, свога разговора са временитом мајком, говорећи: „Мајко, идем ја своме брату Јефрему у Липље, да у љубави и миру славимо Бога.“ И тако оставши свега два до три дана у родитељском дому, хитао је у загрљај своме брату Јефрему. И онда опет, с братском љубављу остављајући брата и оца Јефрема, враћао се приморју и своме манастиру Крки. Као дијете рано изгубивши оца, задобио је вјечног сапутника оца и брата, данас епископа бањалучког Јефрема. Његови ђаци из богословског училишта у манастиру Крки, радо га се сјећају као врлинског монаха, младог и хитрог да испуни свако послушање и да се сваком ђаку нађе у помоћи. Заиста су ти монаси манастира Крке били духовни горостаси свога времена. Као такав примјер послушног монаха и трудбеника, повиновао се вољи свога епископа и отишао у Румунију на школовање. Објединивши у себи молитву, послушност и знање, рукоположен је за јеромонаха и послат у Енглеску, у Оксфорд, да би и тамо стекао знање и нешто ново искусио. Онда, опет из своје монашке скромности, какви су и били монаси манастира Крке, одлази у далеку Аустралију, да би тамо нашем народу био и отац и мајка, да би им био архипастир и миритељ. Млади епископ Василије носио је бреме свога народа тамо. Гдје су њихове руке онемоћале, он их је подизао и бодрио, као истински пастир стада Христова. Често смо ми млади богословци, радознали и жељни старачке мудрости, Старца епископа питали какво је било онда стање са нашим народом тамо. Старац епископ са очинском тугом присјећајући се, дрхтавим гласом нам је говорио да му је најтеже било што је охладњела љубав за службу. Присјећао се, каже Старац, да када је дошао у Аустралију често је сам вршио богослужење. Онда би шапутао више као за себе: „Том вјером сам се надао за братољубље“. „Крајишник“ се обрео у питомом Срему. Сјео је на престо карловачких патријараха и митрополита; на престо Светога мученика патријарха Лукијана Богдановића, митрополита Стевана Стратимировића, Мојсија Путника, чувених Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића и многих других митрополта и патријараха. Већ 37 година неуморно обрађује виноград Сремске епископије. Обнавља манастире Свете Фрушке Горе, подиже и обнавља храмове и парохијске домове. Подиже „младе винове лозе“ које ће убудуће заједно с Његовим благословом и с Њим учити повјерену паству шта значи „уђи у радост Господа свога“. Оно што је задивило нас младе богословце је вјера и жртва Старчева. Тај Старац епископ је свакодневно, и болестан, и уморан, улазио с нама богословима у наш храм Светог оца Николаја на богослужење. И у Часном посту, у тим старачким годинама, био присутан на сваком богослужењу, и нарочито нама младима давао примјер како треба да похитамо Часном посту. Старац епископ је из свог монашког смирења и молитвеног искуства на канону Светог Андреја Критскога стизао да уради сваки земни поклон, нас задивљујући, а себе унизујући. Велико и благословено дјело нашега Старца епископа је било да, на 300. годишњицу спаљиваља моштију Свете Ангелине и осталих Светих Бранковића (1716–2016), рука Свете мајке наше Ангелине благослови цијели Срем, од храма до храма, од манастира до манастира, сам корачајући и носећи Њену Свету руку, благосиљајући сваку душу. Сремски Карловци, поред тога што су извор духовности, они су и мјесто са највише музеја. Као такво мјесто били су често посјећени. Међутим, налазио би се и понеки немоћни просјак на тргу  Бранка Радичевића не би ли добио коју милостињу од неког пролазника. Као богослови упамтили смо нашега владику како излазећи из храма даје нешто новца таквим немоћнима, нарочито дјеци. Давао је тако скривено, да нико не би видео, да његова милостиња не би наишла на похвалу од људи. Такав је био и јесте наш Старац епископ. Својим свештеницима је упућивао једну, за нас веома драгоцјену поруку која гласи: Немојте чекати да верници долазе код вас, него изађите из својих порти и потражите своје стадо. Такав је наш Старац епископ Василије, коме упућујемо благодарност за све оно што нас је научио својом благошћу и молитвеношћу.  Нашем епископу старцу Василију желимо благословен и дуг живот. На многе и благе године, Старче.   Јеромонах Никанор Божић

ОСВРТ КУГА У СРЕМУ Заиста није потребно нарочито објашњавати зашто је, током минулих векова, и сама реч „куга“ изазивала панични ужас широм Старог континента. Ова страшна морија, коју су савременици доживљавали као најуверљивији доказ Божијег гнева и као небеску казну примерену најнаказнијим и најпокваренијим склоностима и преступима људског рода, оставила је дубок траг, не само у политичкој историји или развоју медицинске науке код европских народа, већ и у њиховој култури, уметности и религиозности. Болест изазива Грам–негативни, факултативни анаероб „Yersinia pestis“ и била је распрострањена међу глодарима, нарочито пацовима, који су је, преко бува, даље преносили на човека. Најстрашнија епидемија куге (када се болест преноси са човека на човека) избила је 1347. године, отеравши у масовне гробнице чак четвртину човечанства тада познатог света. Пре него што се, пред личним хигијенским навикама, вакцинацијом и антибиотицима, надамо се заувек, повукла у своја ендемска жаришта у југоисточној Азији, „Црна смрт“ је сабласне трагове своје паклене жетве оставила и на овим просторима, а можда је и више него примерено сетити се њене свирепе владавине баш у садашњим, веома сличним, пандемијским временима. Убедљиво највише материјалних ожиљака видљивих у православним сакралним здањима и српском црквеном животу уопште, куга је оставила у Иригу, који је захватила 1795. и 1796. године, покосивши више од половине његових житеља. Поред „кужног гробља“ и капеле Светог великомученика Харалампија у храму Светог Теодора Тирона, коју је, у знак захвалности због окончања епидемије, осветио митрополит Стефан Стратимировић, 1804. године, у иришкој Светоуспенској цркви похрањено је Јеванђеље са драгоценим записом тадашњег пароха Стевана Везилића. Овај храбри и мудри свештеник, који се ни у тако опасном, управо апокалиптичком времену није устезао да обилази своје оболеле вернике у карантину, причешћујући их дрвеном кашиком, дугачком четири метра, записао је следеће редове на престоном Светом писму: „Почета болест тог 1. јулија 1795. године и трајала седам месеци и десет дана и престала 10. фебруара 1796. године, на Светог свештеномученика Харалампија. 1795. јулија 1. донесена несрећна болест куга из Крњешеваца…“ Фаталне епидемије одувек су узимале дијаболични данак на овим просторима, традиционално скептичним према савременим постулатима медицинских наука. У 16. веку, забележено је како су пажеви на енглеском двору падали у несвест због тешког задаха који се осећао у владаревој непосредној околини, а када се узме у обзир да су и у највишим сталежима, много развијенијих, западних народа, хигијенске прилике биле тако бедне, онда није тешко замислити какво је стање било на периферији хришћанског света, односно на дивљој и немирној граници Хабзбуршке и Османске царевине. Постоје поуздани подаци са краја 18. века, по којима у Срему има много шугавих и краставих болесника, чак је примећен један несрећник који болује од лепре. Због примитивних обичаја наших предака, који ни посуђе из ког су јели нису одржавали чистим, док су руке изузетно ретко прали, многи од њих су патили од цревних болести и паразита, најчешће глиста. Овакво, жалосно стање може се објаснити још једним несхватљивим феноменом. Наиме, сремачко становништво тврдоглаво се опирало лекарским инструкцијама, издатим за време драматичних ситуација, које су препознаване као бескорисне или чак контрадикторне православној вери и српским народним обичајима. На пример, за време епидемије куге у Иригу, 1795. године, многи мештани нису лекаре пуштали у своје домове, док су се у Јаску, са оружјем у рукама, опирали медицинском особљу које је покушавало да оболеле смести у болнице. Како је болест углавном доживљавана као строга небеска казна, веровало се да се против ње може борити искључиво молитвом и покајањем, односно бајањем и врачањем, уколико се црквени обреди покажу као недовољно ефикасни. У једном писму, жалио се и сам митрополит Стефан Стратимировић да куга не престаје „услед непослушанија ка заповједам от власти давајемим и сујеверним, тобоже из народа обичајем“, а „чрез њих цјели народ у бесчестије приводи ако би сујеверни били сви као они што су (мисли на Ирижане)“. Овде је потребно нагласити да је српска православна јерархија у Карловачкој митрополији редовно делила становиште представника тадашње медицинске науке, упорно покушавајући да проветитељски утиче на уобичајено нехајни однос њених верника према сопственом здрављу. Већина поглавара Српске цркве су и личним примерима константно померали уске границе културног живота својих сународника. Др Душан Поповић пише да је  митрополит Викентије Јовановић био први човек из ових крајева који је користио четкицу за зубе, а међу његовим забележеним издацима налазила се и „кутија за плујање“. Интересантно је да готово век након издавања посланица у којима митрополит Стефан Стратимировић моли своју духовну децу да сарађују са санитетским властима у сузбијању куге, његов наследик на трону Арсенија Чарнојевића, патријарх Лукијан Богдановић има врло слична искушења у борби против епидемије колере. У божићној посланици из 1909. године, патријарх дословно преклиње православне хришћане да се чувају колере и да се покоравају драгоценим саветима лекара, „који хоће својим знањем и умењем да помогну колико год могу.“  Описујући све страхоте ове пошасти и поткрепљујући цитатима из Светог писма насушну потребу за упражњавањем метода научне медицине, он им упорно препоручује одржавање хигијене, „јер прљавштина распростире болест, а чистота јој је највећи непријатељ“. Уопште, главне разлоге за изумирања мађарских Срба, он је видео у „многим преступима воље Божије, у многим гресима нашим“, на првом месту у „слабом множењу, рађањем“ или високој смртности, „због нерасудног начина живота“. У том смислу, осуђивао је разуздане народне обичаје приликом породичних свечаности, на којима се, преко сваке мере веселило, јело и пило, док је сива свакодневица, касније на просечан сто износила, понекад, и само суви или водом наквашени хлеб: „Тај неједнаки живот шкоди здрављу, услед чега се и пре времена умире. Наш сељак не даје ништа на чистоту у кући, и особито у оној соби где спава. Чист ваздух, та најпреча и стална потреба за наш живот, први је услов здрављу нашем. Наш народ у болести не зове одмах лекара, већ најпре обиђу све бабе и врачаре из места и околине и тек када је већ доцкан за помоћ, онда се обраћа лекару, а и онда само зато, да не буде од власти кажњен. Наше жене не знају да однегују децу, не пазе на храну њихову, већ у првој години хране их оним што и саме једу и осим тога, кад деца оболе, често им пружају место млека

ОСВРТ ДОЧЕК АРХИЈЕРЕЈА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ У Карловачкој патријаршији строго је вођено рачуна о видљивом прослављању Цркве и њеном одевању у красоту, не само због личне естетике господствених предстојатеља Митрополије, већ и због узвишене верске симболике, по којој је храм Божији доживљаван као „делић Неба на земљи“, „као предокушај Царства Небеског“. Зато је било веома важно да су златоткане одежде свештеника у одговарајућој боји, да су њихови ритуални покрети, понављани у свакој служби, достојанствени и грациозни, али и да појање хора, представљајући непрестано анђеоско величање Бога, буде херувимски беспрекорно. Највиша пажња је поклањана и најситнијим детаљима, који су, у савршеној хармонији, употпуњавали живу слику неизрецивих лепота Рајског насеља. Да би се додатно илустровале тежње тадашње јерархије да верницима, бар за тренутак, приближе трансцендентне лепоте небеског прослављања Бога Сведржитеља, довољан је само мали део из дугачког прописа дугогодишњег карловачког архиђакона, а потоњег владике, Светог Иринеја Ћирића (1884–1955), који је регулисао служење Свете архијерејске Литургије у свом Саборном храму. Реч је о сложеном начину на који је је архијереј долазио у храм, пред сам почетак службе. Неколико минута пре трећег звона, након што су свештеници обавили проскомидију и чтеци поставили орлић за архијереја испред царских двери, према Владичанском двору из храма би се упутила тиха поворка. Најпре су кретали свећоносци и рипидоносци, предвођени крстоносцем. Стигавши пред двор, поређали би се на тај начин, да најближе вратима кроз која ће изаћи епископ, стоје „велике рипиде, испред њих средње, па редом до малих чирака, а пред свима крстоносац“. За њима су у паровима ишли чтеци, тако да су најстарији ишли у зачељу реда, носећи трикириј и дикириј, док су испред полако ходали жезлоносац и књигоносац. Они су улазили у Владичански двор, право у свечану дворану, где би уредно стали пред вратима епископовог кабинета. Пред иста врата долазили су и ђакони, са кадионицама. Када би владика излазио из свог кабинета, сви присутни су се клањали, потом би му приступали жезлоносац и чтеци, док би га ђакони окадили. Жезлоносац је епископу, кроз облаке тамјана, пружао жезал да на њега стави бројанице, један чтец би са његових леђа подизао панакамилавку, а други намештао мандију, дугачку и широку одежду, пурпурне боје, коју први, спустивши панакамилавку закопчава спреда. Оба чтеца би, потом, пребацила „доњи, закопчани део мандије, који виси од остраг, преко главе напред“, а жезлоносац би, предавши жезал, узимао њене скуте. Поред жезлоносца који придржава скуте, стајала би два чтеца са дикиријем и трикиријем, а испред владике ишли би остали у паровима, све до места у дворани где ђакони чекају и затим би стајали испред њих. Чим би се епископ појавио на вратима двора, чтеци би почели да поје тропар цркве, „удешавајући тако да га сврше управо пред уласком у храм“, док би га ђакони још једном окадили. Поворка предвођена крстоносцем, свећоносцима и рипидоносцима, за којима иду чтеци, ђакони и сам епископ, иза кога су скрушено наступали жезлоносац и два чтеца, упутила би се у катедрални храм светог великомученика Георгија. На излазним вратима, поворку би дочекало свештенство, поређано тако да се са обе стране врата налазе двојица, по чину најмлађих, а остали би стајали до њих, формирајући два симетрична реда, између којих је био слободан пролаз. На уласку у цркву, ђакони би још једном окадили владику и потом би, између два реда свештеника, улазили крстоноша, свећоносци, рипидоносци и ђакони, одмах за њима двојица најмлађих презвитера, а остало свештенство, редом по старешинству. Сви они улазили су у олтар на јужна и севeрна врата, обилазећи амвон са леве и десне стране, где су свештеници заузимали своја места око Часне трпезе, изузев ђакона који су остајали поред царских двери, ослобађајући централно место у том реду и пазећи да приликом његовог формирања епископу „при кретању лево и десно не сметају иконе за целивање“. Архијереј је улазио у храм Божији сам, прелазио преко амвона и стајао на постављени орлић пред царским дверима. Чтеци са дикиријем и трикиријем стајали су на крајеве реда ђакона, док је жезлоносац остајао иза епикопа, држећи дугачке скуте његове одежде. Од тог тренутка архијерејска литургија је могла да почне. Један од последњих архијереја који је служио на овај начин, био је управо некадашњи дворски архиђакон патријарха Лукијана Богдановића (1867–1913), епископ бачки Иринеј Ћирић, који је иза себе оставио и детаљне, прецизне белешке о старинским обредима Карловачке митрополије. Може се рећи да је црквено благољепије достигло свој врхунац управо под Светим владиком Иринејем, који је традиције са двора српског патријарха, обогатио праксом литургичких узора из царске Русије. Није нимало зачуђујуће што се сва жудња за репрезентативношћу огледа у деловању баш овог јерарха, који је као јерођакон, 14. марта 1909. године, у Доњој цркви одржао необичну проповед у складним стиховима: „… Оног дана кад сам у свом манастиру У храму пред олтар неодевен стао, Да се посветим посту, тишини и миру, Кад сам младости се своје одрекао, Кад сам стајао, дакле пред новим животом, Обукоше тад ми црне ризе нове, Па у руке мени предадоше потом Као мач духовни бројанице ове…“