Манастир Привина глава

Први помен и рана историја

Монаси из Привине Главе вековима су преносили традиционално веровање да је Свети деспот Јован Бранковић, заједно са својим братом, „Максимом архијерејем сербским“, око 1496. године обновио њихов, знатно старији, манастир. Ову светињу, посвећену Светим архистратизима Михаилу и Гаврилу, према истом схватању, основао је властелин Прива или Приба, у 12. веку, што објашњава и порекло њеног необичног имена. У прилог народном предању говоре и чињенице да се у близини манастира налазило Беркасово, утврђени посед Змаја Огњеног Вука, као и да је баш на том локалитету откривен непроцењиви „Чатовник с образи“, из личне књижнице деспота Ђурђа Бранковића. У турским пописима спомиње се, 1566–1569, као имућна монашка обитељ, на челу са игуманом Максимом, која поседује виноград, „ливаду од двоје кола сена“ и „њиву од два дана орања“, као и обрадиву земљу Мустафе Дервиша. У складу са жељама игумана Симеуна, у Привиној Глави је монах Тимотије преписао типик, 1607. године. На име овог манастира наилази се и у турском дефтеру из 1578. године.

Пећки патријарх Пајсије посећује овај манастир, 1627, и ту налази поменуту деспотову књигу, богато осликану минијатурама, коју је понео у своју резиденцију, преповезао је, оправио и потом вратио, са својеручним записом из 1629. године. Она је ту била похрањена до избијања Хабзбуршко-турског рата, 1688. године, када је Привина Глава претрпела дивље пустошење. Извесни аустријски официр, приликом пљачке раскошне ризнице, препознао је вредност вешто илуминираног рукописа и тако је дело доспело у Баварску, где је касније преименовано у „Минхенски псалтир“.

Храм и конаци

Манастир се полако опорављао, од 1699. године, што се закључује на основу података о прилозима и позајмицама књига. Монашка библиотека је, 1702, обогаћена једним „Зборником“, док је четири године касније Привиној Глави издата привилегија. По неким изворима, овде се, отприлике у то време, налазила школа за свештенике, као и радионица зографа Калиника, а по попису из 1724. године, тадашњу монашку заједницу чинило је седам чланова, са игуманом Алексејем на челу.

Благословом патријарха Арсенија IV, 1741, срушен је стари једнобродни, дотрајали храм, зидан „от цигле с блатом“ и започета је изградња садашњег, пре свега захваљујући прилозима имућних грађана, Симе Вуковића, Косте Поповића и Јоакима Скокића из Шаренграда, пуковника Јосифа Монастерлије, Јефте Георгијевића из Шида, Јовице Нешковића из Осијека, Тодора из Вуковара и Станка Чанића, Радула Стекића и Плавше Георгијевића из Бачинаца. Завршену цркву осветио је митрополит Павле (Ненадовић), 1760. године. Богомоља триконхалне основе, зидана од камена и опеке, са кубетом над осмостраним ступцима, по својој структури и декорацији изразито подсећа на манастир Ново Хопово. Уз храм је призидан масивни звоник, такође начињен од камена и опеке. Према „Опису“ из 1753. године, на северној страни манастирског комплекса налазила се зграда са седам келија, кухињом, тремом и подрумима, док је на јужној постојао знатно мањи конак, у коме су удобно могла становати само два монаха. Међутим, већ следећи „Опис“, из 1771, доноси податке о јужном и источном крилу конака, подигнутом на спрат, док је остатак манастирске порте ограђен онижим зидовима.

Према запису у певници, манастирска управа је, 1791, упослила „иконописца“ Кузмана Коларића, „житеља Лаћарачког“ да украси „предолтарје“, док је исте године храм покривен бакарним лимом. Због нејасног значења употребљеног израза у том тексту, истраживачи остају у недоумици да ли је Коларић извео иконостас, иконе на стубовима и Светог Јована Златоустог у архијерејском трону или је он само аутор радова на певничким скамијама. У последње време, међу стручњацима преовладава мишљење да је иконостас осликао Андреј Шалтист, 1786. године.

Манастирска ризница

Часна трпеза у храму Светих архистратига подигнута је 1803, а манастир је у целини обновљен 1829. године, када и поприма изглед приказан на Троховој литографији. Мада се по подацима из 1846. године Привина Глава налазила у прилично лошем стању, до Првог светског рата важила је за веома богат манастир, не само по величини земљишног поседа, већ и по сакупљеним старинама. У ризници и укусно опремљеним салонима били су изложени жезал александријског патријарха Јоакима, начињен у 17. веку, портрети Мојсија (Путника), Викентија (Јовановића Видака), Арсенија IV, Јосифа (Путника) и Стефана (Стратимировића), као и стара капа од зелене кадифе, за коју се веровало да је красила главу легендарног оснивача манастира, деспота Јована. Монашку библиотеку чинило је око 270 књига, међу којима је било више рукописних србуља, док се имање протезало на 1.125 катастарских јутара шума и обрадиве земље.

Страдања и обнове

За време Независне Државе Хрватске, Привина Глава потпуно је опљачкана, а њене драгоцености премештене су у загребачки Музеј за обрт и трговину. Храм и конаци остали су неповређени, изузев певница које је, заједно са већим делом библиотеке, спалио учитељ Влатко Храниловић, управник дома усташке младежи, смештеног у овом манастиру. Већа послератна обнова изведена је између 1953. и 1956. године, када је замењена дотрајала кровна основа на богомољи. Због сретне околности да су овдашња здања избегла скоро неизоставно рушење, већ 1945. у манастир долази јеромонах Димитрије (Божајковић), кога следеће године наслеђује игуман Михаило (Лазић). Од 1948. године, Привина Глава препуштена је бризи игуманије Серафиме и њеног седмочланог сестринства. Дужности духовника обитељи обављали су игуман Михаило (Димитријевић), јеромонах Дамаскин (Петровић) и архимандрит Сава (Петковић). Игуманију Серафиму наследио је синђел Никодим (Секулић), који је управљао манастиром до 1959, а од тада је достојанство настојатеља поверавано јеромонаху Илариону (Жегарцу), до 1963, а потом и игуманима Данилу (Здравковићу), до 1970. и Симону (Ђачанину), од 1971. до 1978. године. Значајнији захват на крову очуваних конака извршен је након што је о Привиној Глави почела да се стара игуманија Софија (Драгојевић). Исте, 1987. године, храм Светих архистратига покривен је бакарним лимом и рестаурисан је његов иконостас.

Од 2002. до 2014. године, спољашњост и унутрашњост ове светиње потпуно су обновљене, док се скромни манастирски комплекс, под надзором игумана Гаврила (Марића), развио до неслућених размера. Стара, запуштена здања успешно су реконструисана и опасана бетонским стубовима. Изграђен је нови, западни конак, са салоном, библиотеком, великом салом, собама за посетиоце, Владичанским апартманом и кухињом, који су опремљени одговарајућим намештајем. У Привиној Глави, до 2014. године, сазидани су још храмови Покрова Пресвете Богородице, Светог великомученика Георгија на монашком гробљу и Источног петка, на извору за који се верује да поседује исцелитељске моћи. Посебан део ове необичне, веома сложене просторне целине представља такозвани „Горњи манастир“, делимично ограђен зидинама и сачињен од конака, Владичанске резиденције и храма посвећеног Воздвижењу Часног Крста.

У овом манастиру похрањене су мошти „дванаест оптинских Светитеља“, док се у цркви налази копија иконе Богородице Тројеручице. Ново монашко гробље основано је 2003. године, након сахране монахиње Стефаниде (Вујкович), а у храму Светих архистратига почивају Симеон Вуковић и његов син Јован, преминули 1760. и 1771. године, као и архимандрит Гаврило Марић. У порти су покопани архиепископ новоросијски Сергије, 1935, игуман Михаило (Лазић), 1951, архимандрит Сава (Петковић), 1957. и игуманија Софија (Драгојевић), 2002. године. На плочи, узиданој у зид цркве Светих архангела Михаила и Гаврила, урезани су следећи редови:

„Овде леже кости Доситеја Поповића игумана Привине Главе умершег 1. априла 1864. Из благодарности подиже овај споменик његов питомац Теофан Косовац игуман привиноглавски.“