Манастири

Манастири представљају једну од најзначајнијих установа хришћанског света. Нераскидиво су везани за појаву монаштва, у историјском периоду који настаје након владавине Светог римског цара Константина (око 285–337), као посебан израз динамичног развоја духовности и, нарочито, аскетизма. За оца монаштва узима се харизматични пустињак Антоније Велики, рођен у селу Кома, у Горњем Египту, око 251. године. Тежина његовог подвижништва, које је на своја плећа добровољно примио од 286. године, као и његово неустрашиво ревновање у доба последиоклецијанских прогона хришћана у Александрији, послужили су као неодољиво надахнуће мноштву духовно сензитивнијих личности. Следбеници Антонија Великог, жудећи за чистотом и једноставношћу, повукли су се у пустињу, образујући две колоније: на једном рукавцу Нила, код Фајума у Тиваиди, и у подножју брда Колцим, на обали Црног Мора. Живели су у малим колибама, повинујући се свим видовима уздржљивости, у складу са Антонијевим спасоносним упутствима, у потпуности предани суровом физичком раду и непрекидној молитвеној контемплацији. Због свог нарoчитог, готово „анђеоског“ начина живота, ови људи називани су усамљеницима, односно монасима, док су њихове скромне колибе именоване келијама (односно „становима за аскете“, „местима за медитацију“). Један од Антонијевих ученика, Пахомије, додатно је унапредио монашки подвиг, основавши посебну колонију у Тавени, негде између 320. и 340. године, окупивши своје послушнике у једном заједничком дворишту. Ова заједница испосника називана је киновијом, односно клостером (другим речима, „затвореном кућом“) или манастиром – „кућом усамљеника“, „кућом монаха“. Од тада, манастири су сматрани за неугасиви источник, али и неосвојиви бастион хришћанске вере, који ће, нешто касније, пресудно утицати не само на даљи развој монотеистичке религиозности, већ и на укупно устројство православне Цркве.