УЛОГА СВЕТИХ МОШТИЈУ У ПРАВОСЛАВЉУ
- Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш.
- Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу.
- Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете.
- И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ.
- Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.
(Јез. 37; 3–6, 12)
Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих, него Бог живих.
(Мт. 22, 32)
Кроз историју, на веома креативне начине, људски род се вековима довијао како да рационализује, митологизује или пак да спретним филозофским доскочицама умири инстинктивне страхове и анестезира разумне стрепње пред чињеницом да је свако живо биће, од момента свог зачећа, кренуло путем који једино и неизбежно води ка самртничком ропцу. Различите културе и религијске традиције су читавом лепезом датих објашњења покушавале да одреде свој приступ овом феномену, не само у смислу сопственог страха од непознатог искуства, већ и како би се свака индивидуа одредила и према неумитном губитку особа за које је у животу била везана, на првом месту, чврстим нитима љубави и поштовања. Зато су осмишљавани суштински веома слични обреди, легенде и споменици, којима би преминули члан друштвене заједнице и након свог биолошког исчезнућа, и даље заузимао видљиво место у окружењу ком је припадао.
И у том смислу, Христос Спаситељ је је извео праву револуцију људске свести, прескочивши све митолошке сенке људског сагледавања неизвесне реалности и гарантоване пролазности човека и његовог нестанка са лица земље. Христос је, кроз Цркву, пре два миленијума бескрајној васељени наших идеја смело понудио потпуно нови, аутентични доживљај човека створеног за вечност од стране Бога Аврамовог и Мојсијевог, који је Љубав и у коме су сви живи. Оквири разумевања времена и вечности су се померили, јер их је својом безграничном љубављу преиспунио Бог и заувек срушио преворнице – довратке смрти који су раздвајали Бога и човека.
Пре тога, у старозаветној и јеврејској религијској пракси, смрт је сматрана за неприродни феномен који унижава човека и перципирана је као заслужена последица Адамовог пада и као коначна плата за грех, након које крећу процеси разградње органских материја који га чине нечистим, враћајући га у прах и земљу од које га је и извајала стваралачка рука Господња. Највећу потврду ништавности смрти као неког стравичног и неизбежног краја постојања, као што смо већ рекли, дао нам је сам Господ, који је, након ужаса Голготе, устао из гроба, доказавши свој својој творевини да није човека из ништавила призвао на постојање, да би његову душу на крају заточили (врата адска) смрт и непостојање. На тај начин, смрћу је смрт уништио и онима у гробовима живот даровао! Смрт нема више снагу, готово да и не постоји, а упокојени хришћани више нису ужасавајући, нечисти мртваци, као у Старом Завету, већ уснули чланови Цркве, који чекају своје васкрсење и живот будућега века.
Из тог новог, значајно другачијег односа према смрти и мртвима, развило се поштовање реликвија упокојених Светих људи, односно њихових земних остатака, у нашем језику познатих као мошти (грчки: Αγια λείψανα), што је изведено из старословенског израза за „моћи“. Саме Свете чланове своје заједнице, Црква је препознавала као одуховљена телесна пребивалишта Божија и осведочене храмове Светог Духа. Још су, за време прогона крвожедних римских цезара, први хришћани схватили да сила Оца Небеског, која би изабране Светитеље надахњивала да трају и истрајавају у врлини и чистоти, на тајанствен начин остаје и у њиховим упокојеним телима, пројављујући предокушај васкрсења и истинску илузију смрти, којој је Господ Исус Христос дао потпуно нови и другачији смисао. Њихове мошти чуване су или у облику целокупног тела, или његових делова па чак и честица. Мошти су раздељиване по богомољама, због могућности да их што већи број верника види, додирне и целива. Постављане су у Часне трпезе и антиминсе – са жељом да сведоче јединство Неба и земље у Цркви јер је она сама Тело Христово, а онда и због тога што оне штите и дају снагу онима који су на трагу вечности на путу ка Царству.
Свете мошти су нарочито биле поштоване у нашем народу, још од времена када је Свети Сава измирио своју браћу над земним остацима, моштима њиховог родитеља, Светог Симеона Мироточивог. Кроз осам векова постојања Српске цркве, шириле су и штитиле православну веру, без и једне прозборене речи проповедале Јеванђеље убедљивије него најелоквентнији беседници, пружале наду, утеху и исцељење нашим прецима. У збеговима и трагедијама, након губитка средњовековне државе, Срби су уснула тела својих Светих носили у туђину и неизвесност, да их сачувају од турских пустошења, али и како би ове светиње њих штитиле и очувале на њиховом путу у будућност међу народима друге културе и језика.
Свакако је православни Срем највезанији за Светородну деспотску династију Бранковића. Мошти Светог Стефана Слепог у храм Светог апостола Луке у сремској престоници Купинику положили су, по сусрету са краљем Матијом Корвином, млади деспот Ђорђе и његова мајка Ангелина, ударајући тако темељ на коме ће се касније развити свест о томе да је народ српски позван на светост јер га и његови највиђенији синови и кћери позивају на то. За верско поштовање које ће бити указивано члановима ове светородне династије ипак је најзаслужнији управо тадашњи деспот Ђорђе Бранковић, кога је касније замонашио игуман манастира Горњак, наденувши му име Максим, 1496. године. Овај будући Светитељ и митрополит сремски спада међу најважније личности Српске цркве, а примивши знатну новчану помоћ од влашког војводе Јована Њагоја Басарабова и руског влaдара Васлија II, изградио је манастир Крушедол, који је користио као архиепископску резиденцију. Остаци моштију Светих Бранковића, спасени од турских пустошења 1716. године, представљају најважнију светињу ове монашке обитељи. Пре тога, њихова нетрулежна тела била су орешена и одевена у најфиније тканине, а монаси су пред њима служили свете службе, читали молебне и молитве и износили верном народу на целивање. Излагана су света тела Светих Бранковића у дуборезним ковчезима, прекривеним златотканим покровима. Да је велика светиња овај дар неба земљи – њихове Свете мошти – показује и чињеница да су зли и злобни људи непријатељи, у својој бежанији, прво решили да спале њихова Света тела, али је рука Господња и воља побожног калуђера крушедолца спасила део моштију које и дан данас ми целивамо.
На територији Наше Богом чуване Епархије сремске нашла су се и нетљена тела Светог цара Уроша и Светог кнеза Лазара, витешких и племенитих мученика трагичне прошлости српског народа. Присуство ових светиња узроковало је драматичан заокрет у историјском трајању два важна фрушкогорска манастира, Јаска и врдничке Раванице. Од када је монах Христифор, из Шудикове код Неродимља овде донео мошти Светог цара Уроша „Нејаког“, 1705. године, Јазак постаје средишње, ходочасничко место растућег култа Светог цара, од кога су небеско покровитељство тражиле небројене масе несрећника. Постоје подаци да су пред његовим кивотом спас од својих мука измолили и неки иноверни поклоници, какав је био Турчин Мустафа из Сарајева, који је, 1710. године, манастиру приложио сребрни лик цара Уроша, као и представу своје оболеле па потом исцељене ноге. Најзначајнији догађај у историји Врдника збио се 1697, када су се овде настанили раванички монаси, доневши у храм Светог Јована кивот са моштима Светог кнеза Лазара и одредивши тако будући назив Врдника као Сремске Раванице.
Наравно, како је канонско подручје Епархије сремске старо готово два миленијума, од како је у античком Сирмијуму, по предању, основана катедра Светог Андроника, ученика Светог апостола Павла, логично је да се на овом простору наталожила заиста величанствена ризница реликвија и моштију Светих у Господу. Најстарији култови на овим просторима везани су за ишчезлу руку Светог Прокопија, која је чувана у сирмијском манастиру Светог Димитрија и нетрулежно тело Светог Теодора Тирона. Рука Светог Прокопија је у 11. веку пренета из Ниша у Сирмијум, а данас се, у власништу манастира Раковца, још увек налази леп кивот, украшен седефом, у ком је била положена ова велика светиња. Забележено је да су још 1555, у манастирском храму у Новом Хопову у вредном ораховом кивоту лежале, а и данас леже нетрулежне мошти Светог великомученика Теодора Тирона, пострадалог у прогонима царева Максимијана и Максимина, 306. године. Овај храбри регрут пука Мармаритског, у граду Амасији, због отвореног исповедања вере у Христа, најпре је утамничен и мучен глађу, а после тајанственог сусрета са Господом, „истјазаван“ је и бачен у огањ. Предање каже да је Свете мошти, из Сибиња у Јенопоље, одакле су после доспеле у Хопово, донео неки Радован Ракић, да би потом у потпуности поделиле страдања овдашњег становништва пред турском најездом.
Православни хришћани су од бруталности исламских освајача заштиту тражили и од једног другог светог ратника и тако су време сремског преласка под султанову власт обележила и предања о војничком животу Светог Стефана Штиљановића. Умро је у Шиклошу где се повукао у страху од Турака, а сахрањен је на брду Ђунтиру. Надживела га је, топлим осећањима прожета успомена његових „поданика“ на штедро дељену милостињу и истинску хуманост доброг „деспота Стефана Штиљановића“. Уметници су га представљали како отвара препуне житнице и храни изгладнели народ или док придржава макете ктиторисаних храмова, са крунисаном главом овенчаном нимбом. Чудесна светлост са Штиљановићевог гроба, мотивисала је и његову жену Јелену, да на себе обуче монашку ризу. Његове мошти су до 1545. пренете у манастир Шишатовац, где су биле похрањене све до ужасних разарања у Другом светском рату .
Немогуће је и набројати сав тај силан Небески Пантеон који се сабрао на нашој Светој Фрушкој гори, почевши од делића моштију Светог Нектарија Егинског у Световаведењкој сремскокарловачкој обитељи и истоименој капели на Институту у Сремској Каменици, Светог Арсенија Сремца, Светог Мардарија и Светог архиђакона Стефана из Нашег Катедралнох храма, Светог Петра Цетињског, Светих мученика ајудских (румунских) и Светог апостола Филимона из карловачке Доње цркве, солинских и пулских мученика које је погубила крвава рука римског цара Веспазијана из храма Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, Преподобне Меланије Римљанке, Светог великомученика Харалампија, Светог великомученика Пантелејмона и Преподобног Серафима Саровског из манастира Гргетега, Светог Ђорђа Кратовца из манастира Мала Ремета или Преподобне матере наше Параскеве у Саборном храму у Сремској Митровици, одакле су честице њеног светог тела узимане и постављане у воштаним реликвијарима у манастирима Фенеку и Петковици, и једној и другој, али и парохијским богомољама попут оне у Сремској Каменици.
Недавно смо удостојени ничим заслужене милости Божије и управо надземаљске радости, да мошти мученика из 20. века, Светог владике Варнаве Хвостанског и Беочинског извадимо из гроба у који га је подмукло гурнула братоубилачка рука, јер је сваки човек наш брат и икона нашег Творца, да би баш његово прослављено тело сада постало моћан и поуздан инструмент праштања и милосрђа нашег васкрслог Господа, док су његове смеле молитве и благослови очински широко загрлили богочежњиво сестринство окупљено у манастиру Беочину.
Овде позивамо Нашу братију свештенике да упуте своје вернике и парохијане да увек помоћ и заштиту у невољи, као и надахнуће и инспирацију у подвигу и врлини, са својом дјецом, потраже крај чудесних земних остатака оних који су били и остали живи храмови Духа Светога и за које се може рећи да их је, попут праведних пророка Еноха и Илије, сасвим мимоишла коса смрти и пролазности и да су своја добра и велика дела ревносно наставили да чине и са оне стране гроба. Свима њима и сада упућујемо молитве да нас заступају пред Престолом Бога Живих.
И тако видимо да речи пророка Језекије са почетка наше беседе већ сада пред нама постају стварност. Нека Бог подари и нама снагу светих својих угдоника не би ли и ми како васкрснули са Христом Богом и сада и у вечности Амин.
