У Карловачкој патријаршији строго је вођено рачуна о видљивом прослављању Цркве и њеном одевању у красоту, не само због личне естетике господствених предстојатеља Митрополије, већ и због узвишене верске симболике, по којој је храм Божији доживљаван као „делић Неба на земљи“, „као предокушај Царства Небеског“. Зато је било веома важно да су златоткане одежде свештеника у одговарајућој боји, да су њихови ритуални покрети, понављани у свакој служби, достојанствени и грациозни, али и да појање хора, представљајући непрестано анђеоско величање Бога, буде херувимски беспрекорно. Највиша пажња је поклањана и најситнијим детаљима, који су, у савршеној хармонији, употпуњавали живу слику неизрецивих лепота Рајског насеља. Да би се додатно илустровале тежње тадашње јерархије да верницима, бар за тренутак, приближе трансцендентне лепоте небеског прослављања Бога Сведржитеља, довољан је само мали део из дугачког прописа дугогодишњег карловачког архиђакона, а потоњег владике, Светог Иринеја Ћирића (1884–1955), који је регулисао служење Свете архијерејске Литургије у свом Саборном храму.

Реч је о сложеном начину на који је је архијереј долазио у храм, пред сам почетак службе. Неколико минута пре трећег звона, након што су свештеници обавили проскомидију и чтеци поставили орлић за архијереја испред царских двери, према Владичанском двору из храма би се упутила тиха поворка. Најпре су кретали свећоносци и рипидоносци, предвођени крстоносцем. Стигавши пред двор, поређали би се на тај начин, да најближе вратима кроз која ће изаћи епископ, стоје „велике рипиде, испред њих средње, па редом до малих чирака, а пред свима крстоносац“. За њима су у паровима ишли чтеци, тако да су најстарији ишли у зачељу реда, носећи трикириј и дикириј, док су испред полако ходали жезлоносац и књигоносац. Они су улазили у Владичански двор, право у свечану дворану, где би уредно стали пред вратима епископовог кабинета. Пред иста врата долазили су и ђакони, са кадионицама.

Када би владика излазио из свог кабинета, сви присутни су се клањали, потом би му приступали жезлоносац и чтеци, док би га ђакони окадили. Жезлоносац је епископу, кроз облаке тамјана, пружао жезал да на њега стави бројанице, један чтец би са његових леђа подизао панакамилавку, а други намештао мандију, дугачку и широку одежду, пурпурне боје, коју први, спустивши панакамилавку закопчава спреда. Оба чтеца би, потом, пребацила „доњи, закопчани део мандије, који виси од остраг, преко главе напред“, а жезлоносац би, предавши жезал, узимао њене скуте. Поред жезлоносца који придржава скуте, стајала би два чтеца са дикиријем и трикиријем, а испред владике ишли би остали у паровима, све до места у дворани где ђакони чекају и затим би стајали испред њих. Чим би се епископ појавио на вратима двора, чтеци би почели да поје тропар цркве, „удешавајући тако да га сврше управо пред уласком у храм“, док би га ђакони још једном окадили. Поворка предвођена крстоносцем, свећоносцима и рипидоносцима, за којима иду чтеци, ђакони и сам епископ, иза кога су скрушено наступали жезлоносац и два чтеца, упутила би се у катедрални храм светог великомученика Георгија. На излазним вратима, поворку би дочекало свештенство, поређано тако да се са обе стране врата налазе двојица, по чину најмлађих, а остали би стајали до њих, формирајући два симетрична реда, између којих је био слободан пролаз. На уласку у цркву, ђакони би још једном окадили владику и потом би, између два реда свештеника, улазили крстоноша, свећоносци, рипидоносци и ђакони, одмах за њима двојица најмлађих презвитера, а остало свештенство, редом по старешинству. Сви они улазили су у олтар на јужна и севeрна врата, обилазећи амвон са леве и десне стране, где су свештеници заузимали своја места око Часне трпезе, изузев ђакона који су остајали поред царских двери, ослобађајући централно место у том реду и пазећи да приликом његовог формирања епископу „при кретању лево и десно не сметају иконе за целивање“. Архијереј је улазио у храм Божији сам, прелазио преко амвона и стајао на постављени орлић пред царским дверима. Чтеци са дикиријем и трикиријем стајали су на крајеве реда ђакона, док је жезлоносац остајао иза епикопа, држећи дугачке скуте његове одежде. Од тог тренутка архијерејска литургија је могла да почне.

Један од последњих архијереја који је служио на овај начин, био је управо некадашњи дворски архиђакон патријарха Лукијана Богдановића (1867–1913), епископ бачки Иринеј Ћирић, који је иза себе оставио и детаљне, прецизне белешке о старинским обредима Карловачке митрополије. Може се рећи да је црквено благољепије достигло свој врхунац управо под Светим владиком Иринејем, који је традиције са двора српског патријарха, обогатио праксом литургичких узора из царске Русије. Није нимало зачуђујуће што се сва жудња за репрезентативношћу огледа у деловању баш овог јерарха, који је као јерођакон, 14. марта 1909. године, у Доњој цркви одржао необичну проповед у складним стиховима:

„… Оног дана кад сам у свом манастиру

У храму пред олтар неодевен стао,

Да се посветим посту, тишини и миру,

Кад сам младости се своје одрекао,

Кад сам стајао, дакле пред новим животом,

Обукоше тад ми црне ризе нове,

Па у руке мени предадоше потом

Као мач духовни бројанице ове…“