Заиста није потребно нарочито објашњавати зашто је, током минулих векова, и сама реч „куга“ изазивала панични ужас широм Старог континента. Ова страшна морија, коју су савременици доживљавали као најуверљивији доказ Божијег гнева и као небеску казну примерену најнаказнијим и најпокваренијим склоностима и преступима људског рода, оставила је дубок траг, не само у политичкој историји или развоју медицинске науке код европских народа, већ и у њиховој култури, уметности и религиозности. Болест изазива Грам–негативни, факултативни анаероб „Yersinia pestis“ и била је распрострањена међу глодарима, нарочито пацовима, који су је, преко бува, даље преносили на човека. Најстрашнија епидемија куге (када се болест преноси са човека на човека) избила је 1347. године, отеравши у масовне гробнице чак четвртину човечанства тада познатог света. Пре него што се, пред личним хигијенским навикама, вакцинацијом и антибиотицима, надамо се заувек, повукла у своја ендемска жаришта у југоисточној Азији, „Црна смрт“ је сабласне трагове своје паклене жетве оставила и на овим просторима, а можда је и више него примерено сетити се њене свирепе владавине баш у садашњим, веома сличним, пандемијским временима.

Убедљиво највише материјалних ожиљака видљивих у православним сакралним здањима и српском црквеном животу уопште, куга је оставила у Иригу, који је захватила 1795. и 1796. године, покосивши више од половине његових житеља. Поред „кужног гробља“ и капеле Светог великомученика Харалампија у храму Светог Теодора Тирона, коју је, у знак захвалности због окончања епидемије, осветио митрополит Стефан Стратимировић, 1804. године, у иришкој Светоуспенској цркви похрањено је Јеванђеље са драгоценим записом тадашњег пароха Стевана Везилића. Овај храбри и мудри свештеник, који се ни у тако опасном, управо апокалиптичком времену није устезао да обилази своје оболеле вернике у карантину, причешћујући их дрвеном кашиком, дугачком четири метра, записао је следеће редове на престоном Светом писму:

„Почета болест тог 1. јулија 1795. године и трајала седам месеци и десет дана и престала 10. фебруара 1796. године, на Светог свештеномученика Харалампија. 1795. јулија 1. донесена несрећна болест куга из Крњешеваца…“

Фаталне епидемије одувек су узимале дијаболични данак на овим просторима, традиционално скептичним према савременим постулатима медицинских наука. У 16. веку, забележено је како су пажеви на енглеском двору падали у несвест због тешког задаха који се осећао у владаревој непосредној околини, а када се узме у обзир да су и у највишим сталежима, много развијенијих, западних народа, хигијенске прилике биле тако бедне, онда није тешко замислити какво је стање било на периферији хришћанског света, односно на дивљој и немирној граници Хабзбуршке и Османске царевине. Постоје поуздани подаци са краја 18. века, по којима у Срему има много шугавих и краставих болесника, чак је примећен један несрећник који болује од лепре. Због примитивних обичаја наших предака, који ни посуђе из ког су јели нису одржавали чистим, док су руке изузетно ретко прали, многи од њих су патили од цревних болести и паразита, најчешће глиста. Овакво, жалосно стање може се објаснити још једним несхватљивим феноменом. Наиме, сремачко становништво тврдоглаво се опирало лекарским инструкцијама, издатим за време драматичних ситуација, које су препознаване као бескорисне или чак контрадикторне православној вери и српским народним обичајима. На пример, за време епидемије куге у Иригу, 1795. године, многи мештани нису лекаре пуштали у своје домове, док су се у Јаску, са оружјем у рукама, опирали медицинском особљу које је покушавало да оболеле смести у болнице. Како је болест углавном доживљавана као строга небеска казна, веровало се да се против ње може борити искључиво молитвом и покајањем, односно бајањем и врачањем, уколико се црквени обреди покажу као недовољно ефикасни. У једном писму, жалио се и сам митрополит Стефан Стратимировић да куга не престаје „услед непослушанија ка заповједам от власти давајемим и сујеверним, тобоже из народа обичајем“, а „чрез њих цјели народ у бесчестије приводи ако би сујеверни били сви као они што су (мисли на Ирижане)“.

Овде је потребно нагласити да је српска православна јерархија у Карловачкој митрополији редовно делила становиште представника тадашње медицинске науке, упорно покушавајући да проветитељски утиче на уобичајено нехајни однос њених верника према сопственом здрављу. Већина поглавара Српске цркве су и личним примерима константно померали уске границе културног живота својих сународника. Др Душан Поповић пише да је  митрополит Викентије Јовановић био први човек из ових крајева који је користио четкицу за зубе, а међу његовим забележеним издацима налазила се и „кутија за плујање“. Интересантно је да готово век након издавања посланица у којима митрополит Стефан Стратимировић моли своју духовну децу да сарађују са санитетским властима у сузбијању куге, његов наследик на трону Арсенија Чарнојевића, патријарх Лукијан Богдановић има врло слична искушења у борби против епидемије колере. У божићној посланици из 1909. године, патријарх дословно преклиње православне хришћане да се чувају колере и да се покоравају драгоценим саветима лекара, „који хоће својим знањем и умењем да помогну колико год могу.“  Описујући све страхоте ове пошасти и поткрепљујући цитатима из Светог писма насушну потребу за упражњавањем метода научне медицине, он им упорно препоручује одржавање хигијене, „јер прљавштина распростире болест, а чистота јој је највећи непријатељ“. Уопште, главне разлоге за изумирања мађарских Срба, он је видео у „многим преступима воље Божије, у многим гресима нашим“, на првом месту у „слабом множењу, рађањем“ или високој смртности, „због нерасудног начина живота“. У том смислу, осуђивао је разуздане народне обичаје приликом породичних свечаности, на којима се, преко сваке мере веселило, јело и пило, док је сива свакодневица, касније на просечан сто износила, понекад, и само суви или водом наквашени хлеб:

„Тај неједнаки живот шкоди здрављу, услед чега се и пре времена умире. Наш сељак не даје ништа на чистоту у кући, и особито у оној соби где спава. Чист ваздух, та најпреча и стална потреба за наш живот, први је услов здрављу нашем. Наш народ у болести не зове одмах лекара, већ најпре обиђу све бабе и врачаре из места и околине и тек када је већ доцкан за помоћ, онда се обраћа лекару, а и онда само зато, да не буде од власти кажњен. Наше жене не знају да однегују децу, не пазе на храну њихову, већ у првој години хране их оним што и саме једу и осим тога, кад деца оболе, често им пружају место млека и лека ракију, а место лекара опет зову бабе и врачаре. Ако је болест заразна, не одељују здраву децу од болесне, него их са овим још и у једну постељу мећу. Децу често и без нужде остављају саму и колико ту бива грдних несрећа па и смртних случајева.“ 

Разуме се да су, у овако неповољним психолошким околностима, последице инфективних болести биле нарочито драматичне. У Петроварадински Шанац „црна смрт“ је стигла за време Хабзбуршко-турског рата. Почетком 1738. године, први случајеви болести примећени су у Ердељу, а један одред војника који је из тих крајева дошао у Темишвар, са собом је донео и кугу, која се убрзо раширила по целом Банату. Локално становништво је било приморано да помаже заражену војску која се повлачила, што је додатно олакшало избијање епидемије већих размера. Док су људи умирали од куге, стока је, такође, боловале од неке мистериозне, смртоносне болести, тако да је читава ова несрећа изгледала као наставак старозаветних египатских пошасти. У савременим изворима је забележено:

„На коли носе јармове и коже волујске Сремци и Бачвани. А од Земуна до Варадина није се могло проћи друмом од трупова мртвих људи и скотова, и од смрада. А не могаше се ни Дунаву приступити ни воде заватити од тешког гада и смрада“

Куга је покосила небројено мноштво људи, па су многи домови опустели, а поља су зарасла у коров. Поред ове несреће, овдашње становништво је погодила још једна, непозната болест „од које су многи сакати остали, јер су им поотпадали прсти, па и руке и ноге“. Успаничене власти најстроже су контролисале кретање становништва, а капије градова су затваране и обезебеђиване „љутом стражом“. Они који су ухвађени да се крећу без уредних дозвола санитетских власти, били су кажњавани смрћу. Стража је добила наређење да пушкама убија све оне који би покушали да пређу из једног места у друго. Чак ни чуварима по лазаретима није било дозвољено слободно кретање и они су се морали заклињати како неће у „вароши пребивати“ и у „варош се мешати“, као и да ће мртва тела износити из градова и покопавати их. Пошта је достављала само оне пошиљке, на које је ударен печат санитетских власти.

Како у архиву карловачког и новосадског Магитрата нема много података о епидемији куге из 1738. године, атмосферу ужаса и паничног страха пред назаустављивом стихијом болести могу дочарати записи житеља Будима, хаџи-Јована Дамјановића. Он сведочи како се у тако страшним временима, становништво окретало својој Црви:

„И когда се јави дар Божји јесмо велики страх Божји имали и постили светом Димитрију, васехоночнаја бденија била, и толико крат литију по вароши носили, и до данас непрестано ва церков ходили и молили се, и било у цркви општем народу, великим и малим, маслосвештеније и помазаније и велико имали смо по домови маслосвештеније и водице, и труде свештеником доста има. Нека им Господ плати.“

Као велику предност житеља Будима, овај побожни хаџија је истицао присуство јерусалимског архимандрита, који је при себи имао „живоносно древо“, помоћу којег је на тргу освећивана вода. Коначно, куга је утихнула 1740. године. Најпоузданији подаци о страшним последицама ове епидемије сачувани су из Бечкеречког округа, где је становништво било готово преполовљено; од 944 пореске главе, умрло је 344. Последњи продор ове болести из Египта, преко Османске царевине, у Европу, одиграо се 1836. године. Међутим, интелигентни кнез Милош Обреновић имао је слуха за лекарске савете и успео је да у Србији организује ригидну противепидемијску одбрану, зауставивши болест код Јагодине. Тако је, сударивши се са начелима савремене медицине, одлучношћу државних власти, али и плодовима цивилизаторских напора читавог низа предстојатеља наше Цркве, коначно поражен древни жетелац „Црне смрти“, који је вековима био потхрањиван, између осталог, и погубном ароганцијом незнања и непросвећености.