Седамдесетљетни Старац. Неуморни виноградар на Њиви Господњој.

Напустивши родитељски дом, напустио је и вољу своју и предао се несхватљивом Суду Божијем. Та Промисао га је водила до двора манастира Гомирја. Ту се сусрео и у своме срцу сачувао лик блажене успомене епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића), али и игумана гомирског кир Мирона.

Причајући о своме животу, Старац епископ, се радо присјећао својих првих монашки дана и свога сапутника и брата саслужитеља, Епископа Јефрема. Као млади монах, владика је тада долазио из духовне оазе, манастира Крке, у свој родни Челинац, у своју родну кућу. Не могавши поднијети свјетске маштарије, присјећао се Старац у разговору са нама богословцима у Сремским Карловцима, свога разговора са временитом мајком, говорећи: „Мајко, идем ја своме брату Јефрему у Липље, да у љубави и миру славимо Бога.“ И тако оставши свега два до три дана у родитељском дому, хитао је у загрљај своме брату Јефрему. И онда опет, с братском љубављу остављајући брата и оца Јефрема, враћао се приморју и своме манастиру Крки. Као дијете рано изгубивши оца, задобио је вјечног сапутника оца и брата, данас епископа бањалучког Јефрема.

Његови ђаци из богословског училишта у манастиру Крки, радо га се сјећају као врлинског монаха, младог и хитрог да испуни свако послушање и да се сваком ђаку нађе у помоћи. Заиста су ти монаси манастира Крке били духовни горостаси свога времена.

Као такав примјер послушног монаха и трудбеника, повиновао се вољи свога епископа и отишао у Румунију на школовање. Објединивши у себи молитву, послушност и знање, рукоположен је за јеромонаха и послат у Енглеску, у Оксфорд, да би и тамо стекао знање и нешто ново искусио. Онда, опет из своје монашке скромности, какви су и били монаси манастира Крке, одлази у далеку Аустралију, да би тамо нашем народу био и отац и мајка, да би им био архипастир и миритељ. Млади епископ Василије носио је бреме свога народа тамо. Гдје су њихове руке онемоћале, он их је подизао и бодрио, као истински пастир стада Христова. Често смо ми млади богословци, радознали и жељни старачке мудрости, Старца епископа питали какво је било онда стање са нашим народом тамо. Старац епископ са очинском тугом присјећајући се, дрхтавим гласом нам је говорио да му је најтеже било што је охладњела љубав за службу. Присјећао се, каже Старац, да када је дошао у Аустралију често је сам вршио богослужење. Онда би шапутао више као за себе: „Том вјером сам се надао за братољубље“.

„Крајишник“ се обрео у питомом Срему. Сјео је на престо карловачких патријараха и митрополита; на престо Светога мученика патријарха Лукијана Богдановића, митрополита Стевана Стратимировића, Мојсија Путника, чувених Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића и многих других митрополта и патријараха. Већ 37 година неуморно обрађује виноград Сремске епископије. Обнавља манастире Свете Фрушке Горе, подиже и обнавља храмове и парохијске домове. Подиже „младе винове лозе“ које ће убудуће заједно с Његовим благословом и с Њим учити повјерену паству шта значи „уђи у радост Господа свога“.

Оно што је задивило нас младе богословце је вјера и жртва Старчева. Тај Старац епископ је свакодневно, и болестан, и уморан, улазио с нама богословима у наш храм Светог оца Николаја на богослужење. И у Часном посту, у тим старачким годинама, био присутан на сваком богослужењу, и нарочито нама младима давао примјер како треба да похитамо Часном посту. Старац епископ је из свог монашког смирења и молитвеног искуства на канону Светог Андреја Критскога стизао да уради сваки земни поклон, нас задивљујући, а себе унизујући.

Велико и благословено дјело нашега Старца епископа је било да, на 300. годишњицу спаљиваља моштију Свете Ангелине и осталих Светих Бранковића (1716–2016), рука Свете мајке наше Ангелине благослови цијели Срем, од храма до храма, од манастира до манастира, сам корачајући и носећи Њену Свету руку, благосиљајући сваку душу.

Сремски Карловци, поред тога што су извор духовности, они су и мјесто са највише музеја. Као такво мјесто били су често посјећени. Међутим, налазио би се и понеки немоћни просјак на тргу  Бранка Радичевића не би ли добио коју милостињу од неког пролазника. Као богослови упамтили смо нашега владику како излазећи из храма даје нешто новца таквим немоћнима, нарочито дјеци. Давао је тако скривено, да нико не би видео, да његова милостиња не би наишла на похвалу од људи. Такав је био и јесте наш Старац епископ.

Својим свештеницима је упућивао једну, за нас веома драгоцјену поруку која гласи: Немојте чекати да верници долазе код вас, него изађите из својих порти и потражите своје стадо.

Такав је наш Старац епископ Василије, коме упућујемо благодарност за све оно што нас је научио својом благошћу и молитвеношћу. 

Нашем епископу старцу Василију желимо благословен и дуг живот.

На многе и благе године, Старче.

Јеромонах Никанор Божић