ЂУРЂЕВДАН У ДИВОШУ

На празник Светог Георгија, 6. маја 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овом великомученику у Дивошу, чиме је обележена и сеоска слава. Саслуживали су месни парох, јереј Драган Вучић и епархијски ђакон Горан Власац. Својим појањем, евхаристијско славље улепшали су ученици Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима и месни дечији хор, који је организовала супруга јереја Вучића.

Након што је верном народу Преосвећени Господин Епископ упутио архипастирску поуку, пререзан је славски колач и одржан помен невино настрадалима у трагичним нападима ватреним оружјем на Врачару и у Младеновцу. По завршеном богослужењу, присутни су позвани у дивошки парохијски дом, на празнични ручак, како би уједно прославили и крсну славу свештеника ове парохијске заједнице.

У историјским изворима, на први сигуран помен Дивоша наилази се 1704. године. Село је припадало Илочком властелинству. Граничарски капетан Мијат одузео је Дивошанима најквалитетнију земљу, док је њих саме протерао из села, 1714. године. Вероватно због сличних насиља, високих намета, али и економских и социјалних последица епидемије куге, неки мештани постајали су одметници од закона или су се исељавали у граничарску Чалму. Четири воденице овде су радиле 1743, а српска вероисповедна школа отворена је 1785. године. За време Другог светског рата, животе је изгубило 469 мештана. Депопулацију изазвану исељавањем немачког становништва, ублажио је долазак колонистичких домаћинстава.

Прва дивошка богомоља била је саграђена од плетера, облепљена блатом и покривена трском, са Часном трпезом од камена и храстовом умиваоницом и крстионицом. Садашњи, барокни храм Светог великомученика Георгија подигнут је 1769, док му је звоник призидан после 1792. године. Иконостасну преграду осликали су Григорије Давидовић Опшић и Василије Остојић, 1786. године, а чистио је, крајем 19. века, Душан Алексић из Арада. Велику икону Другог доласка Христовог, 1796. године, израдио је Григорије Давидовић Опшић. Светињу је први пут обновио Димитрије Шуваковић, 1815, а веће интервенције су забележене 1863. и 1891. године. Спаљена је за време Другог светског рата, када је иконостас озбиљно оштећен. Реконструкција овог здања започета је 1984, а завршена је деведесетих година 20. века. У порти се налазе гробови деведесетогодишњег старца Фруше (1791) и његове супруге Росе, „господара Андреја и Јована Фрушића“ (1801), Константина Фрушића (1832), Павла Смиљанића, Павла Биклавца и још једног, неидентификованог угледника.