АРХИЈЕРЕЈСКА БЕСЕДА НА ВИДОВДАН, 2023. ГОДИНЕ, МАНАСТИР ВРДНИК

Драга Нам браћо и сестре,

Данас се окупљамо с поносом и дубоким поштовањем како бисмо одали почаст једном од најсвјетлијих тренутака наше историје – Видовдану, дану кад су српски витезови одважно стали пред османску бујицу која је, у 14. веку, претила да потопи читав хришћански свет. На најдубљем психолошком нивоу, Видовдан сваког од овде присутних, појединачно, духовно и емотивно везује уз мученичко страдање и жртву наших предака који су се храбро испречили свирепој сили, не би ли одбранили своју вјеру, слободу и све оно што ће се касније препознавати као национални идентитет. Тако је овај празник Светог пророка Амоса постао српски Велики Петак, у ком је читава српска историја добила јеванђелску димензију, учећи нас да победник никада не може бити онај који граби туђу земљу и слободу, ко не познаје истину и правду. Јер зло нема име и презиме, узраст, пол и расу, нацију и опредељење, о чему нам сведоче и страховите трагедије које су обележиле ову годину.

Тога судбоносног дана, крв је нештедице потекла нашом домовином, док су хероји и мученици Цркве Христове с највишом љубављу бранили све оно што нам је било и остало свето и драгоцјено. Молим вас да, са истинским страхопоштовањем, застанемо и погнемо главе пред витешким подвигом светих војника Цркве Христове и нека се њихова жртва вјечно слави, у молитвама и песмама, служећи као инспирација и нашој дјеци, да и онa развију јеванђелске врлине својих дичних предака! Данас се сећамо и свих осталих српских војника, који су, кроз нашу страдалну историју, полагали и полажу своје животе, за крст часни и слободу златну. Упутимо зато молитву Господу над војскама да вечни покој и Рајско насеље подари, не само косовским мученицима, већ и душама блиставих личности наше славне историје, попут војвода Синђелића, Мишића, Путника и Бојовића, али и свих оних безимених хероја, који су тихо и смело умирали због одбране својих ближњих и својих светиња, знајући да је „земаљско за малена царство, а небеско вавек и довека“.

Браћо и сестре, нису само српски витезови и ратници непоколебљиво понели мученичи венац. Страховит бол делили су са мајкама, сестрама и кћерима, које су гледале патње својих ближњих, још од времена када су им турски зулумћари отимали децу из наручја. Видале су тешке ране својих супружника, браће и очева и трпеле све досуђене недаће, све док нису породиле генерацију која ће утрти сузе са њихових лица и коначно се изборити за слободу и мир у нашој домовини. Бол и непоколебљиву наду, као најлепши украс, достојанствено су носиле све наше мајке и сестре, још од Мајке девет Југовића, Косовке девојке и Свете кнегиње Милице и других витез-мајки.

Кроз историју смо били суочени с многим изазовима, али свакако да снага духа и непоколебљивост Светог кнеза Лазара и његових сабораца и састрадалника, на том страшном месту и у том драматичном тренутку, остају готово без преседана. Погибија српских витезова назначила је мученички правац којим ће у будућност водити и њихове потомке, јер косовски завет је поуке Светог Јеванђеља преточио у народну поезију и усмено предање, васпитавајући и правилно образујући генерације наших предака и то у време кад других школа није било. Тако нас Видовдан подсјећа и на чињеницу да смо народ који је изнова и изнова устајао из пепела, народ који је опстао успркос пакленим тешкоћама, а наша прошлост је испуњена јунаштвом, упорношћу и способношћу да се изборимо са свим историјским бурама које су претиле да усковитлају, надваладају и на крају сломе малу хришћанску државу, на раскрсници путева између Истока и Запада.

Драга браћо и сестре, совокупљени и сабрани у манастиру Раваници, задужбини Светога кнеза – мученика, најзначајнији догађај у историји Врдника збио се 1697. године. У то време овде су се настанили раванички монаси, доневши у тадашњи храм Светог Јована кивот са моштима Светог кнеза Лазара и одредивши тако будући назив Врдника као Сремске Раванице. Култ који се развио око нетрулежног тела Свеца Божијег, као и растуће мноштво побожних ходочасника дословно је подигао овај монументални храм, који и сада са радошћу обнављамо, уз делатну љубав и посвећеност Оца Лазара и сестринства ове свете обитељи.

Исто тако, на сам светли и свети празник Видовдан, помолимо се за снагу да се смело суочимо с изазовима који стоје пред нама, као појединцима, али и Црквом и народом Божијим. Помолимо се за мудрост да донесемо праве одлуке, за храброст да се боримо за истину и правду, и за дар љубави која ће нас истински повезати са божурима који су српском крвљу заливени на оном светом и распетом Косову и Метохији. Упутимо нашем Господу и усрдну молитву да угаси ратна жаришта, где год да букте у овом свету, као и да свима који су своје животе изгубили у овим дословно трагичним временима, подари вечни покој у Царству небеском.

Нека вас Видовдан обасја свјетлом наде и нека вам пружи снагу да остварите све своје праведне циљеве. Нека Господ благослови све вас окупљене у овој великој светињи српског народа, нека вас учини достојнима наслеђа ваших храбрих и светих предака и нека чува све који су вам мили и драги, како би и даље неговали сјећање на све мученике наше крви која је проливена за Отаџбину, док ће се Они за нас молити пред Престолом Свевишњега, сада и увек и у све векове векова. Амин.