ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ ПАРАСКЕВЕ У МАНАСТИРУ ПЕТКОВИЦИ

На празник Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, 27. октобра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Петковици. Након Евхаристијског славља, Преосвећени Господин Епископ је осветио славске дарове, колач и жито, чиме је свечано обележена и слава ове монашке обитељи.

Култ Свете Петке негује се вековима у југоисточној Европи, а верници јој се радо обраћају молитвом за помоћ и спас од разних животних невоља. Поред бројних храмова посвећених овој Светитељки често се налазе извори лековите воде коју људи узимају, верујући и надајући се да ће им залечити ране и заштитити их од болести. О драматичној историји њених Светих моштију пред којима огроман број православних хришћана и данас тражи укрепљење и утеху, знаменити српски филолог и дипломата Стојан Новаковић (1842–1915) записао је следеће редове:

… Кад је, том приликом (29. августа 1521. године), Београд пао у руке султану Сулејману, који је собом управљао опсадном борбом против града, он нареди да се Срби, становници Београда, који су свој град јуначки бранили, преселе у Цариград.

          Ови пресељеници нису пошли сами, него су по допуштењу султановом, из Београда понели са собом пут Цариграда и своје светиње.

          Прегледавши све изворе, архимандрит Иларион Руварац је утврдио да су те светиње биле ово:

1. Мошти Свете Петке. Та Светитељка је била родом из околине Цариграда, и ту су јој мошти и почивале. За време Латинскога царства и владе у Цариграду (1204–1261), те мошти изиште од Латина бугарски цар Јован Асен и пренесе их у свој престони град Трнов. Кад наиђе турска најезда у 14. веку, и Турци узму Трнов, Света Петка буде склоњена и пренесена у Видин. По кратком времену, кнегиња Милица је изиште од свога зета Бајазита и донесе је у Србију. У Београду су те мошти боравиле, докле их после освојења Београда 1521, Београђани не понесоше са собом у Цариград, у њихову домовину. Ту су се чувале до 1641, а те године их од Турака изиште и искупи молдавски војвода Василије Лупул, те их однесе у свој престони град Јаш, где се налазе и данас.
2. Мошти царице Теофаније. За њих се не зна како су и којим су путем дошле у Београд и затекле се у њему онда кад је ова катастрофа хришћанске власти настала. Иларион Руварац претпоставља да су и те мошти могле доћи у Београд однекуд из Бугарске, после пропасти хришћанске власт у тој земљи.
3. Икона Мајке Божије, живописана руком Светог јеванђелисте Луке. У животу царице Јелене у Цароставнику архиепископа Данила (додаје архимандрит Иларион Руварац) забележено је како је краљица Симонида, жена краља Милутина, идући у походе својој јетрви краљици Кателини, дошла у град Београд, и ту се, у великој Саборној митрополитској цркви поклонила Чудотворном образу Пресвете Богородице. Може се претпостављати да је то та иста икона, а некаква се икона Богородичина спомиње у Београду још и 1073, приликом тамошње маџарске опсаде Београда.

На једном месту се бележи да су ове београдске пресељенике, због ових светиња што су их собом носили, у Цариграду дочекали патријарх, православно свештенство и мноштво народа.

Толико је о томе великом догађају записано у нашој књижевности. Није досад обраћена пажња на оно што се о истоме догађају помиње или зна на другом месту, у Цариграду самом и у овамошњим записима.

Разгледајући планове Цариграда, нарочито један на ком су градски зидови са својом непосредном околином цртани, опазили смо на неколико стотина метара северно од Једи-куле (седам кула), замка испод којега сада железница у Цариград улази, цркву и улице око ње с натписом „Белиград Махала“, што бисмо ми могли назвати „Насеље Београдско“. Потраживши шта о томе има у књигама у којима су истраживане старине Цариграда, нашли смо у делу Скарлата Византија ово: „Даље од Златних врата к Силивријским вратима налази се насеље које се зове Београдско и има и цркву посвећену Успенију Богородице. Насељу је дато то име стога што су се на том месту населили Београђани из Србије, које је освојитељ Београда, султан Сулејман, послао у Цариград 1521. године. Из Београда су они донели црквене иконе и остале црквене ствари као и мошти Свете Петке Нове, из Епивата, села бллизу Силиврије. Због сродства са српским владаоцима, византијски цареви су те мошти послали били у Србију. Њих је доцније изискао молдавски кнез Василије Арбанас, звани Лупул, и да би их добио, исплатио је 1632. године дуг Светога гроба у 42.000 златника маџарских, а 1641. цео тадашњи дуг Патријаршије. Тако патријарх Партеније II (1639–1644) преда мошти Свете Петке. Спустили су их једне ноћи низа зид Фанара, те их послали у Молдавију. За допуштање овога преноса кнез је платио и Порти 390 кеса (45.428 динара, 80 пара у злату). У списку цариградских цркава исти писац зове ову цркву Богородичина из Београда.

Што о светињама треба знати, наведено је напред по веома поузданим истраживањима архимандрита Илариона Руварца. Занимљивости ради навешћемо што Скарлата Византије о томе још наводи у белешци под линијом. „Тевет у својој Космографији прича како је 1565. године приликом бављења у Цариграду чуо од патријарха да је султан Сулејман по освајању Београда донео отуда мошти Свете Петке, као и друге Свете мошти, па међу осталим и руку Свете Варваре и многе црквене драгоцености, и једну велику икону Богородице, позлаћену и посребрену, али није хтео да ове ствари чува у двору, него их је послао на поклон патријарху. Француски преводилац Халкокондила навео је још како је султан Сулејман заповедио да се те мошти уз пут излажу на целивање хришћанима, те да је тим начином сакупљено доста новаца. Кад је пак стигао у Цариград, султан је поручио патријарху да купи те Свете мошти за 12.000 дуката, иначе ће наредити да се оне баце у море. Исплативши ту уцену, патријарх је добио те мошти.“

Толико о овамошњим књигама, до којих смо могли доћи, о светињама Београдске цркве.