Парастос блаженопочившем патријарху Лукијану (1908–1913) у Сремским Карловцима

На дан када наша Света Црква молитвено слави успомену на Преподобног Јевтимија Новог и Светог свештеномученика Лукијана, 28. октобра 2024. године, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, архимандрит др Клеопа Стефановић, настојатељ ове монашке обитељи и ђакон Марко Стефановић из Саборног храма служили су Свету Литургију и парастос блаженопочившем патријарху српском Лукијану Богдановићу. Овим богослужењима су присуствовали сви професори и ученици Богословије Светог Арсенија, а потом је у свечаној сали ове институције предавање о животу и мученичкој смрти последњег поглавара Карловачке митрополије одржао Срђан Ерцеган, службеник канцеларије Митрополита сремског и аутор монографије о патријарху Лукијану.

Последњи поглавар самосталне Карловачке митрополије био је патријарх Лукијан Богдановић, рођен у Баји, 10. маја 1867. године и крштен под именом Лазар. Родитељи су му били трговац Александар Богдановић и Милица, кћи свештеника из Кањиже, Александра Летића и сестра од тетке патријарха Георгија Бранковића. У родном месту завршио је основну школу и гимназију, да би се потом уписао у Kарловачку богословију, где је матурирао са врло добрим успехом, 1889. године. Школовање је наставио студирајући право на Митрополитском лицеју у Јегри, где је оба основна испита положио са одличним оценама.

По чину мале схиме, 16. јула 1891. године, у Беочину га је замонашио протосинђел Никанор Поповић, настојатељ манастира, који је доцније постао темишварски епископ. Само пет дана касније, рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу. За патријаршијског протођакона произведен је 6. октобра исте године, приликом освећења храма у Сремској Митровици. Поред тога, од тренутка када је понео монашку ризу, па до 1. децембра 1891. године, служио је као конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду. Истовремено, предавао је веронауку у новосадској Краљевској државној гимназији, али и у клостеру, Вишој грађанској, трговачкој и Девојачкој грађанској школи. Почетком децембра, 1891. године, као јерођакон, постављен је за катихету у Српској православној великој гимназији у Сремским Карловцима, где је служио до половине 1894, а предавао је и црквено пјеније и црквено правило у тамошњој Богословији, 1892. године.

За архиђакона је произведен у Даљу, на Цвети 1894, док је 1. априла исте године постављен за конзисторијалног бележника Архидијецезалне управе и актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима. На овим дужностима остао је до 10. новембра 1896. године, када је именован за патријаршијског мандатара у удови Епархији будимској. Већ следеће године, 24. јуна, у карловачкој Саборној цркви рукоположен је за презвитера-синђела, да би на дан своје славе, на зимског Светог Николу, био произведен за протосинђела. Настојатељ манастира Беочина са чином архимандрита постао је 31. децембра 1896. године Све набројане хиротесије и хиротоније извршио је патријарх Георгије.

Искуство киновијског начина живота, потребно за касније подвиге у „престоничкој пустињи“, стицао је углавном у карловачкој Патријаршији, која је била устројена као монашка заједница и у којој је на крају служио као скевофилакс, односно ризничар. Након што се у Сентандреји, 21. новембра 1896, не саставивши ни годину дана свог владичанства, упокојио епископ Јеремија Мађаревић, протосинђел Лукијан именован је за патријаршијског мандатара удове Епархије будимске, док га, као архимандрита, 16. јануара 1897. године, на предлог краљевске угарске владе, цар Франц Јосиф поставља за администратора. За епископа будимског изабран је 6. децембра 1897. године, а хиротонисали су га патријарх Георгије и епископи горњокарловачки Михаило Грујић и вршачки Гаврило Змејановић.

Забележено је да је под Лукијаном Богдановићем „десет пута било више оних који су у православну веру прешли, него што беше отпадника, а никаква јерес осим назаренске ни појавила се није, а и ова броји тек пет душа, које већ давно припадају тој јереси“. Увек је имао слуха за корисне новине, о чему говори и податак да му се и Исидор Бајић обраћао, предлажући му редиговање црквеног појања. Са ретком, за многе изненађујућом, вештином успео је да пробуди ентузијазам својих свештених саслужитеља и сународника и чак покрене праву ренесансу нестајуће Епархије будимске. За неколико година, на издржавање школа у овој дијецези утрошено је око 100.000 круна, док су, на његову иницијативу, многе дотрајале цркве реконструисане. Храм Светог архангела Гаврила у Чобанцу, малом насељу недалеко од Помаза и Сентандреје, обновио је личним средствима.

На Сабору сазваном након смрти Георгија Бранковића, кандидат већинске Радикалне странке био је вршачки епископ Гаврило Змејановић и при првом кругу он је изабран за патријарха. Међутим, политички врхови Монархије нису делили радикалске симпатије према овом архијереју па је владар хладно одбио саборску одлуку. Нова седница одржана је 2. (15.) септембра 1908. године и тада је највише гласова добио бачки епископ Митрофан Шевић, који се, међутим, сам захвалио на понуђеном достојанству. Тек на трећем окупљању Сабора, 9. (22.) септембра, за патријарха је изабран епископ Лукијан Богдановић, који убрзо добија и неизоставну царску потврду.

У његово време донете су неке од најзначајнијих црквених уредби, основани су нови фондови и решавана многа црквено-школска питања. На пример, до његове управе, делокруг Светог Архијерејског Синода није био до у танчине одређен, тако да се, нарочито у 18. веку, веома често дешавало да Синод решава послове који потпадају под ингеренцију народно-црквених Сабора или, пак, обрнуто. Тек 1911. године, Синод је изгласао „Устројство Светог Архијерејског Синода православне Српске митрополије карловачке“, које је потврдио и цар Франц Јосиф. Поред тога, патријарх Лукијан је још 1909. године основао синодски фонд, у који је, за синодске и црквено-просветне циљеве, прилагао 50.000 круна годишње. Исте године када је установљен делокруг рада Синода, донета је и „Уредба за дворско монашко свештенство у православној Митрополији карловачкој“. У складу са саборском одлуком, у статус придворног могао је бити примљен само академски образован монах, православне вере и српске народности.

Управо захваљујући настојањима патријарха Лукијана, Благодјејаније, које је за добре али сиромашне ученике 1798. године основао митрополит Стефан Стратимировић, преуређено је у модеран гимназијски интернат, назван управо по свом оснивачу. На овом месту, око четрдесет гимназијалаца уживало је „бесплатан стан, огрев, осветљење, послугу и храну“. „Уређење и набавку потребних ствари и намештаја“ плаћали су им српски манастири па је гимназијалцима остајало само да набаве одећу коју ће носити. Годишњи прорачун за издржавање Стефанеума износио је око 25.000 круна, а ту своту су покривали: 8.000 круна из Стратимировићевог фонда, око 7.500 круна из централне благајне манастира и патријархов годишњи прилог од 5.000 круна, за побољшање исхране штићеника. Сва дубина његове бриге о вероисповедној просвети видела се приликом укидања српске Учитељске школе у Пакрацу, између осталог и због тога што су овде примани и кандидати из краљевине Србије и кнежевине Црне Горе. Када јој је хрватско-славонско-далматинска влада, крајем јануара 1909. године, одузела право јавности, патријарх се томе најенергичније успротивио. Одмах је заказао ванредну седницу народног школског савета, где је решено да се Земаљској влади поднесе представка са молбом да се ова наредба повуче. За непуних месец дана, „Службени Гласник“ краљевске Земаљске владе, „одјела за богоштовље и наставу“, објавио је наредбу по којој је Учитељској школи враћено право јавности.

Због страхова угарских државника од могућих сецесионистичких тежњи националних мањина, 11. јула 1912. године укинута је црквено-просветна аутономија угарских Срба. Након кобног политичког пораза, почетком августа 1913. године, уморни патријарх Лукијан одлази на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедељни боравак у Бад Гаштајн. Околности његовог боравка у аустријској бањи изгледале су сасвим уобичајено, када је, изненада, у седиште Карловачке митрополије стигла вест да је њихов архипастир нестао у поподневним сатима, у понедељак, 1. септембра. Наводно, упркос томе што су га познаници од такве намере одвраћали, по неповољном времену, у кратком капуту и „без туристичке опреме“, кренуо је у шетњу по оближњој планини, из које се те вечери није вратио, а када се ни наредног дана није појавио, месна жандармерија је кренула за њим у потрагу. Коначно, крајем месеца октобра, у планинском потоку Ахе, тридесетак километара од претпостављеног места несреће, пронађен је патријархов леш. Неки историчари његову загонетну смрт повезују са скорим избијањем Првог светског рата. Био је носилац Великог крста краљевског српског Ордена Светог Саве и краљевског саксонског Ордена Албрехта Побожног. Сахрањен је у крипти храма Ваведења Пресвете Богородице, у Сремским Карловцима.