ОСВРТ НА БУДУЋА ИЗДАЊА БИБЛИОТЕКЕ „ЖИВОНОСНИ ИСТОЧНИК“ МАНАСТИРА СВЕТЕ ПЕТКЕ У БЕРКАСОВУ

По благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа сирмијског и Митрополита сремског Господина Василија, а поводом петнаест година од доласка сестринства у ову велику светињу, игуманија Анисија, са својом свештеном обитељи и пријатељима манастира, покренула је издавачку делатност. У библиотеци коју су назвали „Живоносни источник“, по свему вишезначног наслова, желе да објављују књиге које посебну пажњу поклањају улози жене у Цркви, монашкој литератури и духовним искуствима из којих и сами уче, као и житијима великих светитеља и угодника Божијих. Дакле, биће објављиване само књиге трајне и непролазне вредности. Поред чудотворног извора воде живе, који имају у манастиру, поред Свете Литургије и других служби које са свештенослужитељима Епархије сремске свакодневно служе, било је потребно образовати, утешити и окрепити народ који походи ову светињу, као и многе друге до којих ће допрети истинска и проверена духовна литература.

Изабрали су за почетак, шест наслова, изворно написаних на руском језику, у издању можда најтиражнијег руског црквеног издавача Сретењског манастира у Москви. Са једним од најугледнијих српских преводилаца, Марином Тодић и бројном екипом проверених црквених делатника, кренули су у превођење и приређивање првог кола ових брижљиво бираних књига. Будући да ова велика светиња нема никаквога имања нити икаквих прихода, осим прилога верних и подршке духовног оца и старатеља Епархије – Митрополита Василија, тешко је било пронаћи средства за реализацију оваквог подухвата, али слава Господу, у подухват се укључила и Управа за вере својом подршком црквеним пројектима из области културе.

Прво коло започиње књигом протојереја К. Кустодијева – „Жена у Старом Завету“. Она има велики значај у духовном, просветном, а и у васпитном смислу. У целокупној Библијској историји на известан начин као да ишчезавају околности, које се односе на жену; библијска жена остаје у сенци, издвајајући се само по двема очигледним чињеницама, које се налазе на двема крајњим границама Свештене историје – пад у грех који се десио Евином кривицом и спасење посредством Богомајке. Наравно, ове две чињенице не представљају само два фрагментарна факта у историји Божанског Откровења, оне су повезане одређеним карикама, почевши од наше прародитељке Еве, која је одмах након пада у грех добила наду да ће у свом семену погазити главу змије-кушача, жена је поред мушкарца стално учествовала у животу Божијег народа и имала је важан значај за њега, док он напокон из своје средине није изнедрио Пречисту Дјеву, као најчистији сасуд за Богочовека. Издвајање околности које се тичу саме жене из свеукупне Библијске историје, ради стицања јасније представе и боље оцене значаја жене у искупљењу и препороду људског рода – чему је служио народ Божји,  представља циљ засебне историје библијске жене као такве. Други циљ који она може имати јесте чисто васпитни. Ако се Свештена историја полаже у темељ нашег народног васпитања, историја библијске жене, између осталог, може имати важан васпитни значај за наше жене. Историја постепеног припремања идеала жене, који представља Богомајка и који ће остати свагдашњи идеал жене, даје оне принципе који треба да буду стављени у темељ хришћанског васпитања и који ће моћи да одреде њен положај и значај у животу хришћанских друштава и народа.

Друга књига у овом колу под називом „Не бој се кћери!“, јесу размишљања о женском призвању московске монахиње Н, која је хтела да остане анонимна, а наша је савременица. Књига је недавно објављена у Москви и пита се на шта је све жена призвана у Цркви и како је третирана. Свако је могао приметити апсолутну већину жена у нашим храмовима, ипак ако се по календару упореди број светаца оба пола открива се однос отприлике један наспрам осам у корист мушкараца! Зар се ова вапијућа чињеница заправо не објашњава тиме што добијајући од Бога највећи дар – веру, жене касније скрећу с правог пута не трудећи се да спознају просту ствар – женски начин живота се битно разликује од мушког и стога је њихов пут ка спасењу по нечему такође другачији и обремењен само нашем полу својственим грешкама и греховима. Ова књига не претендује на доследно излагање православног учења о женском питању; овде ћете наћи само понеко зрнце искуства, чешће негативног, једноставна сведочанства савременица, размишљања која се заснивају на дружењу са себи сличнима, а већином на самопосматрању аутора. Подвижницу, која јуриша на „Добротољубље” неће привући, а тако и треба да буде, ниво аутора који мери по себи и тежи ка томе да избегне теоретска излагања и поучне цитате. Неподвижници сувопарно испитивање туђих порока без напетог сижеа такође није потребно. Међутим, ако се нека грешница ненадано осмехне и охрабри: „Јао! Па, нисам само ја оваква наказа“ – хвала Богу, наш труд неће бити узалудан.

Трећа књига бави се улогом Свете Нине, просветитељке Грузије у крштењу једне од првих хришћанских земаља. Грузија је у овом смислу имала среће, није примила хришћанство од неке појединачне Цркве, већ од мајке свих Цркава – Јерусалимске. Благовесница Речи Божје – Нина, била је сестричина Светог Јувеналија, јерусалимског епископа, сестра од стрица Светог великомученика Георгија Победоносца и, на послетку, штићеница врло побожне старице, ђаконисе Гроба Господњег Ниофоре. Нинини родитељи били су веома угледни, војсковођа цара Максимијана, Завулон, који је покрстио Гале и побожна Сузана. Пошто је била одгајана у кругу тако узорних личности она је наследила од њих и све хришћанске врлине. Девственица душом и телом, даноноћно је служила Богу на Гробу Господњем до четрнаесте године. Више пута је млада штићеница слушала приче своје наставнице о свим догађајима који су пратили Страдалника на Голготи, између осталог, и казивање о томе где се чува хитон Господњи. Ово је посебно занимало девојку, подстицало ју је да пронађе место на којем се он чува и да види дело пречистих руку Приснодјеве. Ова жеља је више пута обузимала радознали ум девојке. Много пута се у молитвама обраћала Мајци Божјој тражећи Њену помоћ. Царица неба и земље је услишила молбе Своје слушкиње. У једном виђењу Она ју је удостојила да прими заповест коју јој је дала, да иде у Иверску земљу и благовести тамо Реч Божју, као у земљи Њеног удела. У знак изасланства, Мајка Божја јој је уручила небеско знамење – свети крст од винове лозе. Тако се, примивши благодат одозго, Света Нина спремила на пут на апостолску службу речи Божјој и саопштила је о томе својим ближњима од којих је добила потпуну сагласност и благослов за пут. Тако је једна богонадахнута жена започела крштење једне велике земље и народа.

Четврта књига плод је тешког монашког искуства оца Меркурија Попова, монаха, и тиче се затварања манастира широм Совјетског Савеза, који је недавно поново постао актуелан у Украјини. Као најава свега што нас може очекивати у тоталитарним друштвима будућности, а мислили смо да је заувек прошло. Пожар народних побуна који су запалили револуционари претворио се у грађански рат који је донео небројене невоље народу који је, са своје стране, почео да пружа одређени отпор владајућем режиму. На целој територији СССР остала су само три манастира, само ТРИ, а отворени су бројни затвори у којима се у једном тренутку нашао велики број монаха и око деветнаест милиона људи. Ово је слика какав је народ и држава без Бога и где су ту монаси и остали хришћани.

Ако је претходна књига помало дистопијска слика будуће стварности онда су преостале две слике Царства Божијег и његових великих угодника. Прва од њих је житије Светог Сергија Радоњешког, које истински представља грумен злата, али пошто је намењено читању у цркви, оно се нужно одликује краткоћом и изостављени су многи детаљи драгоцени за побожне поштоваоце сећања на великог угодника Божијег. Руски летописци су имали све основе да Преподобног Сергија назову игуманом целе Русије и света Црква га праведно велича као изабраног војводу руске земље. „Кад би било могуће,“ каже познати историчар В. О. Кључевски, „написати све што има везе са сећањем на Преподобног Сергија, о чему су за ових петсто година ћутке размишљали и што су осећали пред његовим гробом милиони умова и срца, ова књига би била пуна дубоког садржаја нашег свенародног живота. И свако од нас ће у својој души наћи ово заједничко осећање стојећи пред кивотом Преподобног. Ово осећање више нема историју, јер се за онога ко почива у овој гробници време одавно зауставило. Ово осећање се већ столећима једнако распламсава у души онога ко се моли покрај овог кивота, као што зрак светлости миленијумима подједнако светли у капи чисте воде“. Тако благотворно на душу делује опис подвига великих угодника Божијих какав је био наш Преподобни Отац Сергије. „Као што мирисне траве,“ каже Светитељ Платон, митрополит московски, „што се више трљају рукама, све више миришу, тако је и са житијима светаца – што се више удубљујемо у размишљање о њима, тим више нам се открива светост и слава праведника и наша корист.“ Али, ово поређење још увек није довољно јако, мирис временом ипак губи своју снагу, а житија светих – никад. То су неисцрпна огњишта благодатног огња, од којих свако у самом себи може да запали исту ватру божанске ревности, и ма колико таквих ватри да се запали, он се никад не смањује.

Како ова, тако и последња књига у овом колу јесте житије великог Божијег угодника, а нама светилника Светог Илариона Троицког. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, који је одржан у Москви 2000. године канонизовао је свештеномученика Илариона, архиепископа верејског ради општецрквеног поштовања у збору новомученика и исповедника руских. Обраћајући се с молитвом свештеномученику Илариону православци се укрепљују у верности Мајци-Цркви, добијају снагу за усрдно и радосно савршавање црквеног служења, моле за разумевање божанских догми. Заступништвом свеца разрешавају се проблеми у односима с властима, исцељују се телесне болести. У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик Светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва. Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у свештеничкој породици. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени. Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти, 1917. године, остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве.

Остало ћете наћи у књигама библиотеке „Живоносни источник“, и нашој великој светињи манастиру Свете Петке у Беркасову код Шида.

Све наше књиге припремамо и штампамо у домаћим провереним штампаријама, преводе их искусни преводиоци, читају их озбиљни Богољубиви лектори и уредници, који грешке траже само у тексту, никако у браћи.

Уредништво библиотеке „Живоносни источник“