Духовне свечаности у Новим Карловцима

У недељу 20. по Духовима, по благослову Митрополита сремског Господина Василија, Нови Карловци су обележили велики јубилеј – 230 година од подизања храма Сретења Господњег. Велико дело подизања овог храма збило се давне 1796. године, за време славне управе Митрополијом карловачком Митрополита Стефана Стратимировића. Већ у суботу 10. октобра почеле су празничне свечаности, празничним вечерњем, које је служио крстоносни протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије и архијерејски намесник сремскокарловачки уз саслужење јереја Милорада Бојчића, пароха голубиначког и јереја Александра Раденовића, пароха љуковачког. Након светог богослужења одржано је предавање проте Јована у црквеној сали на тему „Значај вере у животу“.

У недељу, дочекан је најважнији гост овог славља, Високопреосвећени Митрополит Василије, ког је дочекало мноштво верног народа из овог питомог сремачког села. Пре почетка Свете Литургије, Митрополит је осветио комплетно обновљени свети храм и одслужио Свету Литургију уз саслужење свештенства Епархија сремске и банатске. За прегоран рад и труд, Митроплит је достојанством и звањем протојереја одликовао јереја Милана Симића, старешину сретењског храма, док је сабрата јереја Страхињу Џамбића одликовао достојанством и звањем протонамесника. За певницом су певали богословци наше школе које је предводио професор појања, проф. Јован Стојановић. На крају Свете Литургије, уручен је орден Светог Максима господину Предрагу Шаровићу, великом и самопрегорном помоћнику на овом делу уређења храма, парохијског дома и порте. Уручене су и грамате, признања великим доброчинитељима у овом светом делу.

Након тога извршено је освећење новоподигнутог и опремљеног парохијског стана, након чега је послужен свечани ручак у црквеној сали.

По узору на стари обичај Карловачке митрополије, Митрополиту Василију је као знак пажње уручен спомен-златник. После поздрава проте Милана и ректора Карловачке богословије, проте Јована, гости су се разишли, радујући се овом благословеном дану, у ком је после четири месеца први пут пала киша, као знак благослова и за твар Божију.