„Фасика“ је амхарска реч за Васкрс и односи се на најзначајнији празник хришћанских, коптских Етиопљана. Овај благдан, као и традиционални фестивал који прославља голготску жртву, смрт и васкрсење Господа Исуса Христа, сматрају се за убедљиво временски најдуже и најпомпезније свечаности у Етиопској православној цркви. Етиопија или Федерална Демократска Република Етиопија, представља највећу земљу на Рогу Африке, између Еритреје, Џибутија, Сомалије, Кеније и Судана. Има површину од 1.100.000 квадратних километара, а по попису из 2022. године, ту се налази 113.5 милиона становника, што је чини тринаестом земљом на свету по величини популације. Престоница и највећи град ове државе, Адис Абеба, дословно лежи на граници афричке и сомалске тектонске плоче.

Етиопска православна црква представља доминантну религијску институцију у некадашњој древној хришћанској царевини и заправо је део Коптске египатске цркве (која се још само у литургичкој пракси служи коптским, а иначе користи арапски језик). Због преживелих јеврејских традиција, а делимично и због исламског утицаја, чланови коптске заједнице спадају међу малобројне хришћане који примењују обред обрезања и уздржавање од свињетине. Патријарх ове хетеродоксне Цркве резидира у Каиру и испод себа има монофизитске епископе у Египту, Нубији и Јерусалиму, а потчињен му је и поглавица некадашње Абисинске, односно Етиопске православне цркве.

Абуна, како се титулише поменути предстојатељ Етиопске православне цркве, од 13. века, долази из Каира, посвећен и изабран од стране коптског патријарха и представља јединог архијереја у земљи, чија се древна резиденција налази у Гондару, некадашњој престоници Абисинског царства којим су владали враховни краљеви или „негуси“. Етиопски хришћани у још израженијој мери него египатски Копти негују јудејске религијске традиције и поред обрезања и табуизирања свињетине, задржали су постојање светиње над светињама у својим храмовима, читав јеврејски обред чишћења и храњења, светковање суботе па чак и полигамију, која је преживела све до половине 19. века, када је потиснута због језуитских и англиканских утицаја. Етиопски канон Библије, због чињенице да је апсорбовао и многе апокрифе, садржи чак 81 књигу. Христолошки, ова Црква исповеда монофизитског учење о једној, божанској природи Господа Исуса Христа, иначе одбаченој на Четвртом Васељенском Сабору, сазваном у Халкедону у Малој Азији, 451. године.

Међу етиопским свештенством, а нарочито међу обичним људима, Васкрс се слави веома свечано, уз игру, песму и обилну трпезу, чиме се прекида изузетно строг, покајнички пост, који траје 55 дана и назива се Hudade или Abye Tsome. Копти се, током поста, у потпуности уздржавају од меса и било каквих животињских производа и у складу са древним обичајем, једу искључиво поврће, воће, житарице и друго биље. Њихов покајнички предваскршњи режим исхране је толико строг да се у неким деловима Етиопије, хришћани уздржавају и од узимања рибљег меса. Први оброк у току дана служи се после 15 часова, изузев суботом и недељом, када се обедује после Свете Литургије.        

Како се приближава Васкршња недеља, Етиопљани све строжије и интензивније посте, док покајна богослужења постају све дужа и сложенија, да би на Велику суботу, верни народ, окупљен у храму, метанисао пред олтаром, буквално до самих граница физичке издржљивости. Монофизитски Етиопљани у вече Велике суботе служе Бдење, које карактеришу озбиљност и осећање најдубље туге, док васкршње јутро дочекују уз дословну експлозију живахне музике и екстатичног плесања. У поноћ између Великог Петка и Велике Суботе, на готово ритуалан, симболичан начин убија се пиле, а на сам Васкрс, у три ујутру, верници се из храмова враћају својим домовима, где прекидају најстрожи пост, заједно са члановима својих породица. Типичну празничну трпезу, уз печење, сачињавају pan d’oro (нешто слично ускршњем колачу) и погача са медом и млеком, док се церемонијално испијање кафе приређује око подне. За време васкршњих празника, у вечерњим часовима, припадници Етиопске православне цркве, заједно са својим укућанима, радо пију медовачу, односно традиционално алкохолно пиће које се добија фермантацијом меда и које се назива „теј“.

Ипак, слично српским народним обичајима у исхрани, главни празнични оброк и у Етиопији представља печење. У зору Велике суботе убија се овца, која ће служити као оброк вернима, исцрпљеним дугим црквеним службама и литургијама. Ова овца асоцира на старозаветно испитивање Аврамове вере, од кога је Господ Бог тражио да на жртву принесе свог сина Исака. Када је покорни праотац Аврам пристао да на олтару убије свог сина, Бог му је послао јагње, поштедевши га првобитно захтеване, најстрашније и најболније жртве, што се и у нашој Светој Цркви тумачи као симбол и пророчанство Христовог распећа, кога је жртвовао управо Његов Свемоћни Отац, због безусловне љубави према својој палој творевини.

Можда најизраженију карактеристику етиопских богослужења представљају ритуални плесови свештеника и верног народа. Обредни плесови су нарочито упадљиви за време великих празника, као што су Васкрс или Богојављење, на амхарском Timkat, када се свештеници ритмично покрећу, штићени свиленим или брокатним сунцобранима и праћени мелодијом музичких инструмената, за које се претпоставља да су египатског порекла. Корене поменуте традиције, припадници ове Цркве проналазе у Старом завету, у причи о цару Давиду који је, у свом граду, из осећања смирености и захвалности, из све снаге играо и скакао пред Господом и ковчегом Његовим.